’’Oni koji ne opažaju kretanje svog uma nužno moraju biti nesrećni.’’
Marko Aurelije
By Snežana Tica dipl.psiholog i psihoterapeut
Ima jedna divna i poučna priča o tome kako možemo biti nesvesni toga kako koristimo sopstveni misaoni proces a navela ju je Dženet Rejnvoter. Glasi ovako:
Jednom je nekom čoveku,dok se vozio zabačenim putem kroz pustinju,iznenada pukla guma. Zaprepašteno je konstatovao da nema dizalicu u autu,kako bi promenio točak.Potom se setio da je prošao pored jedne radionice,od koje je sad bio udaljen oko 10 km,i krene peške.Hodajući tako poče da misli: ’’Odavde do kraja pustinje nema druge radionice.Ako vlasnik ne bude hteo da mi pomogne nemam drugog izbora.Prepušten sam mu na milost i nemilost.Samo za pozajmljivanje dizalice može dobro da me odere.Može da mi naplati 10 dolara…20 dolara…može i 50 dolara a ja neću moći ništa da uradim jer…taj skot.Bože,kako neki ljudi iskorišćavaju druge’’.
U međuvremenu je stigao do radionice,vlasnik je izašao i prijateljski ga upitao ’’Izvolite,šta mogu da učinim za vas?’’,a naš vozač uzviknu : ’’Ma nosi se i ti i tvoja prokleta dizalica’’!
Nagradno pitanje glasi:koliko puta ste ’’pravili dizalicu’’ u sopstvenoj glavi!? Verovatno bismo svi odgovorili da to radimo a neki vrlo često.
Priča dakle govori o tome kako smo skloni da neku ideju razrađujemo i razvijamo u pravu fantaziju i onda počnemo da se ponašamo kao da je to stvarno.Drugim rečima damo fantaziji veliki zamah,bavimo se njome kao da se to stvarno dešava,a zatim se ponašamo u skladu sa tim,ne shvatajući da smo fantaziju tj misao zamenili sa stvarnošću!
Mnogi ljudi veliki deo vremena provode razvijajući svoje misli i ideje na za sebe destruktivan i napadački način a da toga nisu svesni.Evo nekih primera:čovek počne da se pita da li njegova žena ima ’’nekog, a potom u svojoj konstrukciji počne da se ponaša kao da ga ona stvarno vara i u realnosti kreće da je proverava i testira ; ili neko počne da razmišlja o nečijoj bolesti,potom počinje da razmišlja da je sam oboleo,onda mu se čini da prepoznaje i simptome a potom kreće na pretrage kod lekara i bez obzira na razuveravanja ’’siguran’’ je da je bolestan… ili iz čista mira tokom vožnje počnu da razmišljaju o tome da će se desiti saobraćajni udes,da mogu nastradati…
Mnogi ljudi suočeni sa stresom ili sa zahtevima okoline počnu da osećaju strah jer u svojoj glavi imaju misao da ’’sigurno neće znati odgovor’’ ili ’’šta god da uradim sigurno ću pogrešiti’’ ili ’’desiće se nešto strašno’’… ne shvatajući da se sve odvija u njihovom razmišljanju.Na ovaj način postaju manje produktivni,skloni povlačenju i teško odgovaraju na životne izazove i adaptiraju se na normalne promene. Osećaju se sigurno samo u opsegu lične sigurne zone kretanja.
Kada ovaj proces samonapadujuće fantazije postane čest i automatizovan onda se često razvijaju različite forme anksioznih poremećaja,jer mentalna slika za posledicu ima nastajanje straha,panike,anksioznosti,različitih anksioznih simptoma itd.
Šta dakle možemo sami učiniti da bismo izbegli zamku sopstvenog autodestruktivnog razmišljanja i fantaziranja?! Važno je prepoznati ovakav sled razmišljanja kod sebe tako što ćete postaviti sebi pitanje
–o čemu to mislim u ovom trenutku i kako to radim; kao i pitanje –šta osećam razmišljajući na ovaj način? Dakle velika je razlika kada nesvesni toga fantaziramo o nesreći koja samo što nije i toga kad smo svesni da smo mi ta osoba koja često razvija film o nesreći ,jer u ovom drugom slučaju vremenom možemo ovladati ovom veštinom svesnog uvida šta i kako radimo i tako prekinuti ovaj destruktivni lanac. Ipak ovo često nije dovoljno,pa se na savetovanju i psihoterapiji radi tako da čovek prvo postane svestan toga šta i kako misli odnosno kako pokreće čitav proces samozaplašujućeg razmišljanja,potom da se vidi šta je funkcija i smisao ovog obrasca a onda polako i njegovo prevladavanje.
