Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu