Jedan od najčešćih motiva koji ljude podstakne na neki vid savetovanja ili psihoterapije je nedostatak samopouzdanja.Obično to I postave kao cilj koji bi da dosegnu tokom ovog procesa.Ako samu reč-samopouzdanje rastavimo,dobićemo par sledećih reči – pouzdati se u sebe. U psihologiji se koristi nekoliko pojmova koji imaju isto značenje,a to su oslonac na sebe,samopodrška ili lokus kontrole.

Šta je ustvari samopodrška odnosno samopouzdanje?Samopouzdanje je naša spremnost da se oslonimo na svoje snage.Naročito smo na ispitu onda kada se suočavamo sa velikim I značajnim promenama,stresom ili rizikom.  Ukoliko to umemo onda smo zreli.Suočavamo se tako što koristimo sopstvene resurse I resurse okoline.Sam proces psihološkog sazrevanja individue je u osnovi prelazak sa podrške u okolini na podršku u samom sebi.Svi mi učimo da stojimo na sopstvenim nogama u fizičkom,intelektualnom I emocionalnom pogledu.Smanjivanjem podrške iz okoline I oslanjanjem  sve više na sebe mi razvijamo sopstvene vrednosti I efikasnije koristimo sopstvene sposobnosti.Tako se ovim procesom jačanja samopodrške razvija samopouzdanje I sopstveni identitet.

   Sredinska podrška je podrška koju ljudi mogu da steknu u svojoj okolini a samopodrška je podrška koju ljudi daju samom sebi.U sredinsku podršku spadaju osnovni resursi kao što su krov nad glavom,finansije i ishrana ali su od podjednake važnosti i bliske veze s drugima,podržavajuća porodica i prijatelji,poštovanje od strane drugih,religija,posao,slobodne aktivnosti….U samopodršku spadaju dobro telesno zdravlje,način kako dišemo,načini suočavanja sa stresom i izazovima,snažan osećaj identiteta,realistična uverenja o sebi i svetu,duhovni oslonac,način kako o sebi mislimo i govorimo,kako brinemo o sebi i kako sebe umirujemo ..

Zdravo funkcionisanje podrazumeva da osoba ume sebe da podržava ali je takođe u stanju da prepozna kada joj je potrebna podrška iz sredine.

U kojoj meri će ljudi razviti osećaj oslonca na sebe  zavisiće od kvaliteta podrške iz sredine.Npr ukoliko su roditelji i drugi odrasli  postupali sa decom uz poštovanje,nežnost i čvrstinu,ona će verovatno primiti ova iskustva koja će im omogućiti da kao odrasli imaju samopoštovanje,razumevanje prema sebi i samodisciplinu.Ukoliko s druge strane nisu bili poštovani već ponižavani,vređani ili možda razmaženi oni mogu da prime ova iskustva i da se onda  prema sebi odnose sa nepoštovanjem,samoponižavaju se ili u slučaju razmaženosti preterano ugađaju sebi ne vodeći računa o drugima. Kod ljudi koji su bili zlostavljani i povređivani nivo i kvalitet oslonca na sebe je minimalan ili ga nema.

Na psihoterapiju uglavnom dolaze ljudi koji ne umeju da sebe podrže,da se na sebe oslone.Ovaj nedostatak oslonca se obično  manifestuje kroz anksioznost,psihičke krize,osećaj psihičke nestabilnosti..U psihozama se osećaj oslonca potpuno gubi. Na terapiji se  u osnovi traži  dodatna podrška od terapeuta. Kroz proces psihoterapije terapeut daje podršku,svoje znanje i empatiju  ali ne da bi radio nešto umesto klijenta,već ga podstakao da sam bude aktivan,uči na osnovu ličnog iskustva i postepeno gradi lično samopouzdanje.Cilj je da klijent postane svestan kako blokira sebe tj sopstvenu energiju a potom polako počinje da preuzima odgovornost za ono što radi i da to menja ako želi. Klijent u suštini u psihoterapiji počinje da uči kako da sebe osnaži i na sebe se osloni a bude manje zavisan od spoljnje podrške. Kada se ta tačka promene dostigne,prestaje i potreba za preteranim osloncem na spoljnju podršku a time i psihoterapiju.