Postoje ljudi koji dobar deo života provedu povinujući se drugima a da toga nisu posebno svesni.Ponašaju se u kontaktima s ljudima tako što uvek nastoje da ispune očekivanja drugih i puno energije ulažu da pretpostave šta se od njih traži i onda se ponašaju u skladu sa tim.Obično u u svom repertoaru ponašanja retko i teško izgovaraju NE,ili bilo kakvo neslaganje,ne iznose lične doživljaje i stavove ili to rade tako da se oni ne razlikuju od drugih. Često ih krasi izrazita socijalizovanost odnosno preterana spremnost da budu u kontaktu s drugima,da uvek izlaze u susret , da se drugima dopadnu i da ih ne odbiju,čak i na sopstvenu štetu.Zašto?

Potrebno je da razumemo da je deo normalnog vaspitanja i socijalizacije deteta tokom njegovog odrastanja i to da se ono uči da ispunjava zahteve odraslih što je nužno naučiti,ali je isto tako važno da odrastajući dete nauči i da odbije i izrazi neslaganje sa onim što ne prihvata.Ovo je naročito uočljivo sa ulaskom u pubertet i adolescenciju,gde neslaganje  služi da se utvrde sopstvene granice da bi se mlada ličnost razvijala.Ako  ovaj proces bez velikih ometanja ide svojim normalnim razvojnim tokom,formiraće se zrela ličnost koja će osim mnogih DA umeti da izrazi i sopstveno NE,bez straha šta će drugi o tome misliti i bez samozastrašivanja da će ih drugi odbaciti.

Na psihoterapiji se često nađu ljudi koji u odnosu sa drugima i svetom oko sebe ne umeju ili osećaju da ne mogu da se ne slože sa drugima, ne  izrazažavaju  da nešto ne žele ili neće i stalno im je potrebna potvrda i podrška od drugih.Drugim rečima imaju teškoće da jasnije definišu i osnaže svoje granice jer u ponašanju ne koriste NE! Kada se desi da im neko nešto zameri,ne složi se s njima ili posumnja u nešto što rade ,doživljavaju to kao veliku nepravdu,imaju jako osećanje krivice neprimereno situaciji i obično ne mogu da proniknu u stvarne razloge takve situacije već grešku traže u sebi! U bliskim prijateljskim i ljubavnim vezama često nastoje da se stope s drugom osobom da se ne bi razlikovali jer to za njih znači mogućnost da ih odbace. Osim što ne izražavaju rečima neslaganje,obično je ovim ljudima teško da izraze i emocije kao što su ljutnju i tuga,jer im se čini da će tako uvrediti druge.

Kako dolazi do ovog obrasca ponašanja?!

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje valja se vratiti u  detinjstvo.Ponekad se odrasta u porodici gde se bespogovorno povinovanje zahtevima drugih smatra dobrim vaspitanjem pa se insistira na ovom obrascu kod dece,ponekad je slučaj da  je roditelj izrazito strog i kažnjavajuće nastrojen pa deca iz straha izbegavaju da se suprotstave,ponekad osoba u detinjstvu stvarno može biti namučena,zlostavljana i razviti psihologiju žrtve i iznova upadati u situacije u kojima ona stalno brine o drugima a oni je često povređuju i omalovažavaju..Odrastajući,nastavljaju da se ponašaju na povinujući način,klimoglavo i kad se ne slažu,tražeći odobravanje i podršku drugih-prijatelja,supružnika,svoje dece,kolega..

Skoro svi mi imamo mnogo nedovršenih situacija sa našim roditeljima i mnogo nerazjašnjenih osećanja prema njima. Valja razumeti da te nedovršene situacije zadiru  u naše sadašnje odnose a da toga često nismo svesni.Od stepena nerešenosti tih ranih situacija zavisi i stepen  gubitka kontakta sa onim što se realno dešava u našem životu,npr ne shvatamo da blokirajući strah od šefa vuče koren iz našeg detinjeg iskustva gde smo se isto tako jako plašili majke ili oca-prvog autoriteta u odrastanju.Dok se čovek ne prihvati suočavanja sa važnim nedovršenim situacijama i ne objasni,prihvati i odvoji sebe od svojih uspomena,verovatno je da će ostati zaglavljen u statičnim odnosima u svom životu.Zrelost je otkrivanje da više nismo deca i da nam  ne treba više podrška i potvrda roditelja,da bismo živeli po svojoj meri.Zrelost je otkrivanje da nam je dovoljna lična podrška.Veliki je posao da se do toga dođe,to je zadatak psihoterapije!