U svima nama prebivaju unutrašnji glasovi koji očas posla podignu frku i kritikuju sva naša nastojanja.Obično nam šalju poruke kojima izražavaju duboku sumnju u naše sposobnosti,naše odluke,kompetencije i znanja,samopouzdanje,posumnjaju u ispravnost naših postupaka i našu moralnost…
Mnogim ljudima njihov um izgleda kao bojište na kojem se različiti bučni glasovi bore za prevlast:jedan može da kaže-stvarno treba da sedneš da učiš,drugi-dosta mi je toga,samo uči,uči…treći-ako dobiješ lošiju ocenu pokvarićeš uspeh,kritikovaće te….opet ćeš ispasti nesposoban…itd…
U društvu ljudi ovi unutrašnji kritičari mogu da vas opterete tako da stalno proveravate da li se dopadate drugima,dal ste ispali glupi,smešni,ružni….a u potrazi za poslom i poslovnim razgovorima da vas ometu tako što se preplašite dal ćete napraviti neku „katastrofalnu‚‚ grešku pa će se otkriti kako ‚‚nemate pojma‚‚…
Psihologija odnosno mnoge psihoterapijske škole su prepoznale ovu unutrašnju dinamiku i konceptualizovale je različitim pojmovima-u psihoanalizi je to super ego,u geštalt psihologiji se naziva top-dog (naredbodavni,kritikujući deo ličnosti) a u transakcionoj analizi je kritikujući roditelj. Svi ovi koncepti pojednostavljeno rečeno,govore o tome da se tokom procesa odrastanja i vaspitanja u kontaktu sa pre svega roditeljima dobija puno poruka čija je sadržina orijentisana na kritiku a često i na preteranu kritiku. Kritikuje se sve,od izgleda do ponašanja,preispituju postignuća i često u porodici ovo postane dominantan stil komunikacije među članovima,koji se doživljava kao normalan. Retki su oni vaspitači dece (pri čemu mislim i na roditelje i na vaspitače) koji umeju da naprave balans između podrške i kritike,tako da ne ugroze samopouzdanje.Vremenom ovi spoljni kritičari postaju unutrašnji,jer dete usvaja kritikujuće poruke i tako nastaje deo ličnosti koji proverava,nadgleda,okrivljuje,postiđuje itd.Svi imamo ovakve aspekte unutar nas a osnovna funkcija mu je socijalizovanje ličnosti. Problem je kada se desi da hipertrofira odnosno naraste do mere da sputava rast našeg unutrašnjeg bića,pretvori se u preteranog i vrlo snažnog kritičara koji upravlja samom osobom.
Kod zdrave,zrele i dobro integrisane ličnosti unutrašnji kritičar služi a ne ometa.Opomenuće ako se u nečemu pogreši,postigne neuspeh,prekrši neka važna norma.. a zdravoj ličnosti će opomena poslužiti da se ispravi ako proceni da je to potrebno.Nasuprot tome,kod onih kod kojih unutrašnji kritičar dominira tj zauzima veliki deo ličnosti on u velikoj meri upravlja i istrajno radi samo jedno-kritikuje! Unutrašnji kritičar nikad nije zadovoljan i on nikad ne pohvaljuje,njemu se veruje toliko da se nikad ne postavi pitanje da li je istina sve što govori. Njemu se osoba stalno dokazuje,pokušava da ga umilostivi da bi nekako umanjila pritisak koji oseća od strane svog kritičara.Osim unutrašnjeg pritiska prisutni su nezadovoljstvo i nervoza,osećaj da nikad nisam dovoljno dobar,dovoljno uspešan,dovoljno ovo ili ono….Ovaj unutrašnji kontrolor može zauzeti i ulogu progonioca i napadača do mere da se osoba u susretu sa svakodnevnim situacijama najčešće oseća bespomoćno.
Kada je ova dinamika prisutna dugo unutar čoveka,on je ni ne primećuje kao žestoko ometajuću i obično je smatra navikom ili delom svoje prirode i ni ne dovodi u pitanje. Ne odupire se već trpi jer je ‚‚takav‚‚. Nadalje dolazi do razvoja anksioznosti, anksioznih poremećaja i depresivnosti.Kada se anksiozni/depresivni poremećaj već razvio,čovek je mnogo manje u realnom dodiru sa sobom i svojim stvarnim kapacitetima jer ogromnu energiju troši u borbi sa unutrašnjim ‚‚napadačima‚‚. Rezultat je da mnogi ljudi ne veruju da nešto mogu,znaju ili umeju i da otpisuju svoje potencijale a i ono što su postigli smatraju slučajnošću. Tako se desi da mnogi inteligentni,obrazovani ljudi kad pogledaju unutar sebe vide samo ono šta im još fali a ne ko su stvarno.
Jedna od ključnih tema na svakoj psihoterapiji jeste upoznavanje sa svojim kritičarima,potom razlikovanje sebe od njih a onda preuzimanje palice za upravljanje sopstvenim životom,jer svesnost o tome da parazitiraju na nama oduzima im moć!Prepoznaćete ih kod sebe najčešće u onim situacijama koje predstavljaju neki novi izazov ili zahtev u životu a vi počnete da se samosumnjičite,samokritikujete,samoisključujete i povlačite i tako po ko zna koji put podrijete samopouzdanje i blokirate se. Tako se nauči bežanje od mnogih situacija a u psihološkom smislu oslabljujemo. Susret sa ovim aspektima svoje ličnosti ume biti emotivno bolan,zahteva neko vreme da bismo ojačali ali od momenta kada kroz psihoterapiju postanemo više svesni sebe i svojih stvarnih kapaciteta naši unutrašnji kontrolori počinju da slabe.