TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

Može izgledati čudno kada se kaže da obraćanje pažnje na telesne senzacije i doživljaje može biti značajno za rešavanje problema koje pre svega smatramo psihičkim kao što su napetost i anksioznost ili depresivnost a još čudnije ako telesno iskustvo povežemo sa emocionalnim konfliktima ili konfuzijom…ova veza telesnog i psihičkog može izgledati kao da je nema jer smo navikli da telo i psihu ne povezujemo,da su oni nešto različito i odvojeno.

Jezik čoveka takođe izražava ovakvo iskustvo o podeljenosti tela i psihe-uvek kada kažemo  ’’ja’’ mi ustvari ne podrazumevamo i naše telo,mada psihološke simptome doživljavamo kao telesnu neprijatnost.Većina ljudi  obično ima manje ili više kritičan odnos prema svom telu i ne prihvataju sebe kao fizičko biće.U najboljem slučaju se kaže ’’moje telo’’ ,ono se doživljava kao objekat kojem se nešto dešava nezavisno od ’’ja’’.

Šta je to deo telesnog iskustva a zanemaruje se?!

Telesno iskustvo je neverbalno,sve ono  što obično teško umemo jasno da opišemo , a ispoljava se kroz telesne senzacije – stezanje,trnci u nogama,nejasan pritisak,ukočenost(onda kada nema mišićnog oboljenja),stiskanje,mlitavost,opuštenost,slabost,umrtvljenost….sve ovo je jezik tela i deo je našeg iskustva baš kao što je i mišljenje,osećanje ili ideja,i može da o čoveku govori mnogo više i istinitije od reči.Navedeni telesni doživljaji su ustvari delovi našeg iskustva koje smo od sebe sklonili,zanemarili,odvojili …a to najčešće radimo sa emocijama odnosno emotivnim aspektima situacije.Kako su emocije po svojoj prirodi telesne to znači da telesne aspekte emocija odvajamo od sebe i one postaju ’’iracionalno’’ iskustvo jer ga ne prepoznajemo. Paradoks je da kada zanemarimo svoje telesno postojanje odnosno iskustvo,a zatim ga potiskujući  odstranimo od sebe dolazi do bolesti.

Drugim rečima razdvojimo svoje ’’ja’’ od tela i što je razdvajanje  veće i radikalnije,psihičko remećenje je ozbiljnije!Razdvajamo naš celoviti organizam na psihički deo koje se sastoji od mišljenja i verbalizacije i telesni deo koji se sastoji od osećanja i neverbalnog ispoljavanja.

Kada postoji konflikt u vezi sa osećanjima,uzmimo tugu za primer-to se može ispoljiti tako što čovek može da ima čvsto uverenje da je tuga loša i neprihvatljiva,ili je uopšte ne oseća,nikad nije tužan-ustvari  je sebe stavio u poziciju da mora da razdvoji osećanje od sebe,da sebe spreči da ga doživi. Onda to radi tako što nastoji da ne bude u kontaktu sa emocijom,da od nje skrene i pobegne. Time postiže da se ne oseća tužno ali pošto su sve emocije po svojoj prirodi telesne,one se ne gube,one i dalje postoje ali kao telesno iskustvo koje se ne prepoznaje. Kada čovek konačno dođe do toga da prekine i ne prepoznaje svoje emocionalno (telesno) iskustvo,otvara se prostor za razvoj poremećaja.

Ili uzmimo za primer slučajeve fizičke zloupotrebe kao što su:teške batine,ponižavajuće kazne,stalne pretnje fizičkim kažnjavanjem i povređivanjem,manipulacije i nedopušteno ulaženje u nečije telo od strane drugog,konstantno zaplašivanje….U svim ovim situacijama nepodnošljivog i konstantnog bola ili pretnje bolom dete odgovara   umrtvljivanjem tela-prestane da oseća svoje telo tj dodir da bi podnelo ovu situaciju.Posledica je da se razvije kao biće koje je svoje telo odvojilo od svog ’’ja’’,a onda kada očajnički pokuša da nađe l razvije ljubavni ili blizak odnos,ponavljaju obrazac u kojem su zloupotrebljeni i maltretirani. Oni nauče da dodir predstvalja pretnju i potencijalni bol,a doživljaji tela su odvojeni jer je telo uvek ’’ono što boli’’ i mora biti izbačeno iz iskustva ličnosti.

Još jedna bitna ljudska karakteristika je naša seksualnost,ona je i telesno i lično iskustvo koje može biti  takvo da smo zadovoljni ali i takvo da se odbacuje.Ako je nečija seksualna priroda kroz odrastanje i vaspitanje bila izložena stalnom sramoćenju,povezivana sa odvratnošću i anksioznošću,moralno osuđivana,ako je bilo seksualnog zlostavljanja i /ili  incesta..onda će i seksualnost,odnosno kontakt tela sa drugim telom,postati nešto što se ne prihvata i sebi ne dozvoljava.Jer,prihvatiti seksualno telo znači snažan doživljaj odvratnosti,prljavštine,straha…pa se ovi osećaji odstranjuju odbacivanjem seksualnosti i telesnosti.A ako se seksualni kontakt i ostvaruje,seksualni doživljaj prijatnosti i uživanja se ne dopušta jer je odavno povezan sa nedopustivim i sramotnim iskustvom.

 

Stepen u kojem ljudi ne prihvataju (tj nisu svesni,ne prepoznaju ili nemaju doživljaj sopstvenog tela ili telesnog iskustva)  svoje  telo može da varira i u vezi  je sa jačinom poremećaja I stepenom kontakta sa realnošću.Šta ovo znači? Ovo znači da  tzv normalna  osoba  ima doživljaj svog tela i da je ovo iskustvo dostupno svesnosti kao i da je u velikoj meri svesna svojih emocionalnih doživljaja kao i njihovog telesnog aspekta.S druge strane kod neuroza  postoje snažni emocionalni konflikti i stepen neprihvatanja telesnog aspekta iskustva je mnogo veći a manifestuje se kroz depresivnost,anksioznost ili psihosomatske tegobe.Kod ovih poremećaja osoba ustvari snažno prekida kontakt sa emocijama i odstranjujući ih iz svesti i svog iskustva čini to tako što ih duboko potisne-gde drugo nego u telo.Tako mnogi nisu svesni tuge ili besa npr.

Kod još većeg stepena distanciranja od tela tj telesnog iskustva dolazi do depersonalizacije-ovo se dešava u anoreksiji i kod tzv graničnih stanja.Npr  u anoreksiji postoji odnos preteranog kriticizma i mržnje prema svom telu,ono se opaža nerealistično i odbacuje se. Kod psihoza se dešava najteži mogući stepen odvajanja od svog tela i telesnih doživljaja,toliki da se ima snažan doživljaj odvojenosti od tela i osećaj kao da telo nije njihovo.

 

Geštalt psihoterapija uvek uzima u obzir i telesno iskustvo radeći na psihičkim teškoćama ljudi,jer kontakt sa telom znači i kontakt sa kompletnim emocionalnim iskustvom,i tek potom je moguć emocionalni odnosno psihički oporavak.

Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu