Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme
Bes je jedno od najčešćih i verovatno najsnažnije osećanje koje imamo i sa kojim obično nismo sigurni kako valja postupati.Retko kad sebi postavimo pitanje otkud ova emocija, šta joj je svrha,zašto nam je priroda ’’darivala’’ dok se mi tako često mučimo s njom… Psihologija nam o besu (ljutnji) svedoči da je ovo jedno od osnovnih i urođenih osećanja koje se počinje jasno ispoljavati već nakon 3.meseca života i to pre svih ostalih osećanja.Pa zašto nam je priroda razvila ovu emociju?!
Ono što je uočeno jeste da sve situacije u kojima smo besni bilo mi odrasli,bilo deca, imaju zajedničko to da je ometeno ostvarivanje nama značajne potrebe ili cilja.Jednostavnije rečeno kada ono što želimo ili ono čemu stremimo je zbog nečega uskraćeno ili onemogućeno postajemo besni.Mala beba tako alarmira svoje roditelje o tome da je gladna ili žedna ,jer nema razvijen govorni jezik kojim će to moći da traži.Kako raste i razvija se,širi se repertoar njenih potreba i ona sada uči da govorom ili postupcima izražava svoje nezadovoljstvo. Onda ti mali ljudi postaju odrasli i uče kao i mi što smo naučili,u našoj porodici i okruženju, kako da izraze svoje potrebe i u vezi sa tim upotrebe svoje nezadovoljstvo (ljutnju,bes) da bi postigli ono što žele. Prema tome bes sam po sebi nije ni dobra ni loša emocija,on je deo našeg biološkog nasleđa (uostalom i životinje se ljute) i ne može se ukloniti ma koliko da se trudimo.Biti ljut znači da se zbiva nešto što mi ne odgovara,da me je neko uvredio ili me napada…a kada besa ne bi bilo ovakve situacije teško da bismo prepoznali. Dakle bes je osećanje koje je korisno za čoveka a ono što moramo je da naučimo kako da ga izrazimo.

Zašto je bes tako snažna emocija? Zato što je prate fiziološke reakcije tela na potencijalnu pretnju,npr raste krvni pritisak i ubrzava se rad srca,pojačava mišićna napetost,brži su refleksi,šire se zenice,u glavi se roje ’’besne’’ misli tipa :kako se samo usuđuje;đubre jedno;ti ćeš meni..;srediću ja tebe..;doće maca na vratanca;… Ove telesne promene mi doživljavamo kao snažno unutrašnje uzbuđenje ili pritisak,kao jaku energizovanost da se nešto učini povodom situacije u kojoj smo.Ove promene su i deo reakcije tela na situaciju- bori se ili beži tj ovu energiju ljutnje koristimo da bismo se suprotstavili ili se sklonili ako procenimo da je tako bolje za nas.
Bez obzira što su sve ove fiziološke promene automatske i spontane,to ne znači da ne možemo naučiti da ih do izvesne mere kontrolišemo i njima upravljamo.Ako smo npr u situaciji da je bes nepoželjan obično se preduzima neka akciju za smirivanje,kao što je duboko disanje ili razmišljanje o nečemu drugom,ili se sklanja od provokativne situacije.U situacijama kad je izražavanje besa izrazito kontraproduktivno,po život opasno onda je kontrola i upravljanje besom životno važno.Ali,ako se izražavanje besa ne dozvoljava ,jer je deo porodične kulture u kojoj je bes ’’proteran’’ kao neprihvatljiv i loš ili se dozvoljava samo roditelju ,onda dete nauči ne samo da potpuno kontroliše bes,već i sve druge njegove znakove.Drugim rečima ne prepoznaje bes kao svoje osećanje i samim tim ne ume ni da ga izrazi a posledično ne prepoznaje ni situacije u kojima je uskraćen a ponekad i ugrožen.Tako dobijemo odraslog koji npr ne prepoznaje da ga drugi omalovažavaju i izrazito se plaši konfliktnih situacija.On se čak može toliko sroditi sa negiranjem besa da poriče mogućnost da ikad sam bude besan ili oseća izrazit strah ili prazninu onda kad je besan.

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme,često na depresivnost osobe. Problemi sa osećanjem i izražavanjem besa su često deo i mnogih anksioznih stanja,naročito onih osoba koje su ’’preterano’’socijalizovane tj preterano izlaze u susret drugima i mnogo energije ulažu u to šta drugi o njima misle nastojeći da zadrže pozitivnu sliku o sebi.Prejako osećanje krivice je takođe povezano sa besom-ovde se on okreće protiv sebe,pa umesto da posluži osnaživanju i naglašavanju lične granice služi samomaltretiranju i preteranoj kontroli. U procesu psihoterapije je neophodan rad sa besom odnosno rad na njegovom identifikovanju,prihvatanju i veštini izražavanja.Najčešće se prvo radi na tome da klijent prepozna na koji način gubi ili ublažava svoj kontakt sa ovom svojom emocijom,a onda kada počne ponovo da jasnije oseća bes uči da ga izražava.Bez izuzetka, ponovno ’’prisvajanje’’ ljutnje dovodi do potpunijeg i zdravijeg funkcionisanja i življenja osobe kao i do smanjivanja ili nestanka psihičkih problema.

Snežana Tica,dipl psiholog i psihoterapeut