Tag: Adolescencija

SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

By Snežana Tica

Živimo u vremenu gde je samopovređivanje mladih u periodu adolescencije veoma rasprostranjeno.Poredeći ponašanje adolescenata iz nekog ranijeg i sadašnjeg doba evidentno je da su se desile promene koje su dovele do toga da se ovakav način ponašanja ne samo raširio već je postao prepoznatljiv i za laike.O uzrocima možemo nagađati,to svakako zaslužuje ozbiljna istraživanja ali sama pojava nam govori o tome da se mladi ljudi ovog uzrasta suočavaju sa teškoćama sa kojima ne umeju drugačije da se nose. Ali krenimo redom!

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda na površini tela,uglavnom bez namere da se sebi oduzme život. Dakle,najčešće adolescenti nemaju nameru da sebi oduzmu život ali ovo jeste rizični faktor koji može da ukaže na mogućnost da se to desi nekad kasnije i može da govori o riziku po mentalno zdravlje tokom razvoja a i kasnije.

Samopovređuju se na razne načine:sečenje nožem ili brijačem po koži stomaka,butina ili ruku,bušenje i paljenje kože (najčešće cigaretama),udaranje celim telom,glavom ili šakom u čvrste predmete (zid,ograda..),kopanje rana,ponekad se naglo odluče da se ošišaju na ćelavo, celu glavu ili deo… Devojčice češće nanose povrede sečenjem a dečaci udaranjem. Uglavnom osećaju sramotu zbog toga i nastoje da roditelji to ne otkriju. Oblače se tako da prikriju povrede i ožiljke,pa i kad je toplo vreme insistiraju na dugim rukavima ili izbegavaju da nose druge delove garderobe koji otkrivaju delove tela sa povredama. Pored ovoga,često je povlačenje,tajnovitost,insistiranje na privatnosti i da budu sami mnogo češće i duže nego što je to uobičajeno.Najčešći uzrast u kojem se ovo dešava je period srednje adolescencije,od 15-17 g. Retko se dešava na ranijem uzrastu a ako postoji i nakon ovog perioda u kliničkom smislu je veoma indikativno.

Šta su uzroci,kako do toga dolazi?

Potrebno je da razumemo da je ovo snažan signal tj znak putem koga adolescenti izražavaju svoje unutrašnje stanje. Samopovređivanje je UVEK izraz unutrašnjeg sveta adolescenta,dramatičan jezik kojim nam saopštavaju da pate i da ne umeju da se sa tim nose na drugi način. U nastavku teksta su opisani uzroci samopovređivanja na osnovu rada sa adolescentima koji su ispoljavali ovo ponašanje.

1.Samopovređivanje kao način da se izađe na kraj sa psihičkim bolom,sa doživljajem patnje ili povređenosti. Za adolescente je tipičan odbrambeni mehanizam koji se zove akting aut – ovde se doživljaj unutrašnjeg bola samopovređivanjem pretvara u spoljašnji,tako se oslobađaju unutrašnjeg pritiska,jer ne mogu da istrpe ono što osećaju i kako kažu, bude im lakše da trpe fizički bol. Ovi tinejdžeri ne mogu da istrpe frustracije i loša osećanja tipa ljutnje,povređenosti,griže savesti,neprihvatanja i odbacivanja koja su nekad deo života. Emocionalno su veoma osetljivi i na teškoće reaguju emocionalno nestabilno u jačem intenzitetu. Potrebna im je pomoć da savladaju ova iskustva na psihološki zdraviji način.

2.Samopovređivanje kao način da se ispolji depresija i/ili jaka anksioznost.Ponekad se ispod manifestnog samopovređivanja krije latentni(prikriveni) psihički disbalans.Neki mladi ljudi ne umeju drugačije da daju do znanja da su izgubili psihičku ravnotežu odnosno ovo može biti spoljni znak unutrašnje depresivnosti i anksioznosti. Laike može zbuniti to što naizgled nema jasnih depresivni ili anksiozni simptoma ali se ponekad radi o tome da adolescent ne ume da jasno verbalizuje svoje stanje,nisu naučili da izraze ono što misle i osećaju jer se u porodičnoj kulturi to nije radilo.Ponekad imaju utisak da ih niko ne čuje i ne primećuje,pa ovako oglašavaju svoju prisutnost. Manifestni znaci su i česta i preterana opijanja,eksperimentisanje sa narkoticima,rizična ponašanja – npr uvek hoda neposredno uz ivicu puta po kojem prolaze vozila,penje se na ograde mostova,često posećuje neobezbeđena mesta-nezavršena gradilišta i sl

3.Samopovređivanje kao odgovor na nestabilne porodične odnose (ovim se misli na kontinuiranu nestabilnost odnosno disfunkcionalne porodice a ne na povremenu nestabilnost koja je deo svakog porodičnog sistema kao npr svađa). U disfunkcionalnim porodicama veliki je izazov razviti i zadržati emocionalnu stabilnost, ako to ne mogu roditelji teško da može dete samo da nauči. U nestabilnim porodicama često je prisutno emocionalno zlostavljanje, odnosno članovi se jedni prema drugima ponašaju tako što se omalovažavaju,podsmevaju,potcenjiuju,izazivaju grižu savesti,imaju želju da se onaj drugi unizi,manipulišu na sve moguće načine,a nisu retki ni fizički nasrtaji . Adolescencija je period razvoja u kojem se uglavnom intenzivno emocionalno reaguje a adolescenti tek uče kako da uspostave samokontrolu i kakvu-takvu emocionalnu stabilnost. Kada stasavaju u porodici koja je preokupirana lošim odnosima međusobno,gde npr mama i tata žive u neprestanom nerazumevanju i sukobu,onda samopovređivanje ima svoju ’’logiku’’,jer je međusobno povređivanje deo porodičnih relacija.

4.Samopovređivanje kao izraz krize identiteta. Normalno je da se adolescent i pita i trudi da dođe do bitnih odgovora za sebe npr kako da me prihvati društvo,kakav sam prijatelj,šta tačno želim da radim,kako da nađem dečka/devojku,kad je vreme za seksualni kontakt itd Neki od ovih mladih ljudi budu zbunjeni oko svog seksualnog identiteta (nisu sigurni da li im se više sviđaju osobe istog ili osobe suprotnog pola) a nekolicina otkriva da imaju homoseksualna interesovanja. Ovakve nedoumice stvaraju snažne konflikte unutar ličnosti adolescenta jer s jedne strane imaju jaku potrebu za prihvatanjem od strane drugih a sa druge strane se plaše odbacivanja i osude,što se često i dešava. Ne nalazeći izlaz jer nemaju dovoljno snage da sebe podrže u svom izboru a teško im je da se kamufliraju i stalno budu na oprezu,samopovređuju se.

5.Samopovređivanje kao reakcija na velike traume kao što su teško psiho-fizičko zlostavljanje,silovanje ili neka druga ozbiljna zloupotreba.Prisutan je doživljaj samomržnje,krivice,bezvrednosti i nemoći gde se kroz samopovređivanje osoba kažnjava što joj se tako nešto dogodilo.

6..Samopovređivanje kao potreba da se istakne u društvu.U eri društvenih mreža,koje postavljaju standarde ponašanja i koje naročito snažno utiču na adolescente,mnogo je negativnih primera idola tj ličnosti koje na problematičan način nastoje da se istaknu. Najčešće to rade kroz bizarne i moralno neprihvatljive načine ponašanja po sistemu: što bizarnije,čudnije i neprihvatljivije veća verovatnoća da se zadobije pažnja.Izrazito nesigurni i nezreli adolescenti lakše prihvataju ovakve obrasce te samopovređivanjem obezbeđuju pažnju i publicitet koji su im potrbni.Uživaju u ulozi negativnog junaka jer je samo važno da budu prepoznati,ponašaju se i oblače egzibicionistički.

Da zaključim: važno je razumeti da je zajedničko svim navedenim potencijalnim razlozima samopovređivanja to da adolescenti ne znaju šta i kako s emocijama koje doživljavaju. Za roditelje je važno da pre svega uoče znake samopovređivanja a onda da potraže stručnu podršku. To obično podrazumeva psihoterapijski rad sa adolescentom ali i sa porodicom,naročito ako razlozi dolaze iz porodičnih relacija.

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

By Snežana Tica

U današnjem vremenu teško da postoji neko kome nije poznato šta je adolescencija odnosno ko su adolescenti,ovo je poznato čak i onim generacijama koje su mogle pola šaljivo a pola ozbiljno da kažu da ’’toga nije bilo u njihovo vreme’’… Zbog toga će ovaj tekst više biti fokusiran ne na razvojne karakteristike adolescenata,već na zastoje koji mogu da se manifestuju psihičkim teškoćama i psihičkim oboljenjima.

Dozvolite da upotrebim metaforu:Zamislimo odrastanje kao široku reku između 2 obale-obale detinjstva s jedne i obale odraslosti s druge strane. Da bi se odraslo ona se mora preplivati.Od malog deteta se to ne očekuje ali od odraslog da.Šta ga to tera da prepliva? Svesnost da ako ne pređe na drugu obalu ostaće dete,i ova svesnost počinje da se razvija već sa početkom adolescencije.Dakle unutrašnja sila traži da se reka prepliva,a da bi preplivao  adolescent mora da se otisne od obale detinjstva i zna da kada stigne na drugu obalu on više neće biti isti. U ovom odvajanju od jedne da bi se stiglo do druge obale,suočiće se sa obalom detinjstva čim se malo odvoji,opaziće je drugačije nego kad je bio na njoj. Može shvatiti da je to bilo lepo mesto ali može shvatiti i da je to bilo ružno mesto. Može nastojati da što pre pobegne i stigne na drugu obalu a može izbegavati i da krene. Uspešni su oni koji stignu na drugu obalu,imajući svesnost o onoj iza sebe.Tako su stekli široko iskustvo i umeće da ga nadograde. Neuspešni su oni koji uopšte ne krenu ili ostanu negde u plitkoj vodi ili na sredini ili brzo preplivaju ali izbrišu iz svesti da je početna tačka postojala. Svi oni tako ne uspeju da postanu potpuni odrasli,jer su na neki svoj način to izbegli.

Ako bih sada sve ovo pokušala da objasnim koristeći stručnu,psihološku terminologiju onda bi to ovako:Kad bih  adolescenciju morala povezati sa samo jednom karakteristikom,po meni bi ključna osobina bila – odvajanje od primarne porodice. Kad ovo kažem pre svega mislim na psihološku odvojenost odnosno doživljaj adolescenta da je drugačiji,da je on toga svestan na kraju ovog razvojnog perioda i da se zbog toga ne oseća udaljenim i/ili nepovezanim od porodice i prijatelja! Dakle,adolescentu se da bi sazreo i odrastao mora dati podrška njegovoj snažnoj,unutrašnjoj  potrebi za odvajanjem tj da izgradi odraslog sebe i odvoji se od sopstvenog unutrašnjeg deteta.

Ovaj proces spoznaje sebe kao različitog od deteta odnosno svesnost da više nije dete počinje pojavljivanjem unutrašnje tenzije,uznemirenosti i manifestuje se kroz promenu odnosa prema vremenu. Doživljaj vremena kod adolescenta je drugačiji od detinjeg-dete nema odnos prema vremenu,adolescent postaje svestan da se nešto menja,mada ne mora znati šta se menja.On tako  počinje da menja svoje unutrašnje iskustvo i doživljaj sebe-pored svesnosti o tome da je dete,pojavljuje se i svesnost da to više nije,dakle raste svesnost o suprotnostima ljudskog iskustva.Kod mlađih adolescenata ovo odvajanje je često gromoglasno-setite se vaših adolescenata u npr 6.ili 7.razredu,gde veoma snažno oponiraju autoritetu,muzika je važan način samoizražavanja,pojačano interesovanje za suprotni pol se manifestuje kao grupisanje dečaka i devojčica po polnoj pripadnosti i kroz češće konfliktne situacije među njima,nastavnici se često žale da su neukrotivi,više su odani vršnjacima nego porodici,ne žele da idu i budu s porodicom….Dakle,mlada osoba se menja tako što prvo nastoji da se odvoji od porodice tj sveta odraslih i sve što čini u ovom periodu (otprilike od 12-14 godine) je da obezbedi ovu svoju poziciju što odrasle često iritira;nakon toga nastoji da se odvoji interpersonalno  (15,16g),što se ispoljava kroz istraživanje pripadnosti različitim grupama ili sa naglašenim osećajem usamljenosti a nakon ovog perioda je spreman da razvije zreli unutrašnji doživljaj sebe,svoje JA i preuzme odgovornost za lične izbore i ponašanje (oko 18,19 god). Konačno,  zdrava ličnost   tinejdžera je  balansirana i objedinjena mešavina porodične mudrosti i narasle autentičnosti na osnovu ličnih iskustava.On ili ona imaju svesnost o tome da pripadaju i porodici i sebi,uviđaju svoju sličnost u mnogim aspektima ali uviđaju i kako se razlikuju,raste osećanje lične važnosti i odgovornosti.

Šta je problem?

Većina tinejdžera ustvari ima problem kada se ’’zaustavi’’ u ovom procesu samodefinisanja i razgrađivanja porodičnih okvira i detinjstva. Zdravo je kada tinejdžer u ovom procesu menjanja sebe pokazuje i prihvata,svestan je i dečjih i odraslih  aspekata sebe. Tako će vas tinejdžer iznenaditi ponekad svojim zrelim razmišljanjem  i  ponašanjem a ponekad će vam se činiti kao da imate posla sa malim detetom,i to je normalno.

Teškoće u ovom procesu se manifestuju onda kada adolescent zaustavi proces diferenciranja i odvajanja jer mu je suočavanje sa detinjstvom teško. Ovo se dešava kod onih koji kada počnu da sagledavaju i daju značenje svom detinjstvu budu suočeni sa doživljajem da mu je život grozan,da je nevoljen ili odbačen,da je bezvredan,zlostavljan…pošto nema dovoljno oslonca u sebi da se ’’nosi’’ sa ovakvim spoznajama on izbegava svesnost tako što se fiksira na poziciju odraslosti. Da bi utvrdio ovu svoju unutrašnju poziciju spolja se izlaže npr upotrebi hemijskih supstanci,rizičnom ponašanju i upadanju u opasnost,seksualnu stimulaciji,sukob,bes,bežanju od kuće…U psihijatriji se ovo često dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja i predlaže psihoterapija. Rad sa njima je težak jer izbegavaju svako iskustvo koje bi ih podsetilo na to da zavise od odraslih.

 

Drugi vid teškoća nastaje kod adolescenata koji su negde između u ovom procesu diferencijacije- ovo se manifestuje tako što se adol poistovećuje sa jednim polom a aktivno ograđuje od drugog.Npr kod mlade osobe koja se snažno poistoveti sa dečjim aspektom sebe procesi odvajanja i menjanja postaju problem.Adolescentni doživljaji nemaju dovoljno prostora i podrške i rezultat je da izbijaju kroz fizički organizam tj psihosomatske tegobe.Drugi primer je kada se adol poistoveti sa idealizovanim doživljajem sebe,odnosno umesto da teži ka autentičnosti teži da sebe izgradi na osnovu unetih visokih ideala-ovo su obično ’’starmali’’,koje odrasli vole,marljivi su  ali  sebi ne dopuštaju da budu bezbrižni i opušteni.Kasnije imaju teškoće da se suprotstave i mogu razviti neke od anksioznih manifestacija. Treći primer su  adolescenti-buntovnici;oni se u procesu diferencijacije i odvajanja poistovećuju sa novim iskustvima,sebe doživljavaju kao buntovne i avanturiste a ovu svoju poziciju održavaju tako što su konstantno u nekom konfliktu sa odraslima.

Dakle kada adolescent ima psihičkih problema,bilo anksioznih,depresivnih a ponekad i  psihotičnih,nužno je uzeti u obzir njegovu ličnu razvojnu istoriju,jer se tegobe javljaju u kontekstu njegovog  neuspešnog diferenciranja od primarne porodice.Poremećaji nastaju kada je ovaj proces značajno ometen.