SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

Živimo u vremenu gde je samopovređivanje mladih u periodu adolescencije veoma rasprostranjeno.Poredeći ponašanje adolescenata iz nekog ranijeg i sadašnjeg doba evidentno je da su se desile promene koje su dovele do toga da se ovakav način ponašanja ne samo raširio već je postao prepoznatljiv i za laike.O uzrocima možemo nagađati,to svakako zaslužuje ozbiljna istraživanja ali sama pojava nam govori o tome da se mladi ljudi ovog uzrasta suočavaju sa teškoćama sa kojima ne umeju drugačije da se nose. Ali krenimo redom!

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda na površini tela,uglavnom bez namere da se sebi oduzme život. Dakle,najčešće adolescenti nemaju nameru da sebi oduzmu život ali ovo jeste rizični faktor koji može da ukaže na mogućnost da se to desi nekad kasnije i može da govori o riziku po mentalno zdravlje tokom razvoja a i kasnije.

Samopovređuju se na razne načine:sečenje nožem ili brijačem po koži stomaka,butina ili ruku,bušenje i paljenje kože (najčešće cigaretama),udaranje celim telom,glavom ili šakom u čvrste predmete (zid,ograda..),kopanje rana,ponekad se naglo odluče da se ošišaju na ćelavo, celu glavu ili deo… Devojčice češće nanose povrede sečenjem a dečaci udaranjem. Uglavnom osećaju sramotu zbog toga i nastoje da roditelji to ne otkriju. Oblače se tako da prikriju povrede i ožiljke,pa i kad je toplo vreme insistiraju na dugim rukavima ili izbegavaju da nose druge delove garderobe koji otkrivaju delove tela sa povredama. Pored ovoga,često je povlačenje,tajnovitost,insistiranje na privatnosti i da budu sami mnogo češće i duže nego što je to uobičajeno.Najčešći uzrast u kojem se ovo dešava je period srednje adolescencije,od 15-17 g. Retko se dešava na ranijem uzrastu a ako postoji i nakon ovog perioda u kliničkom smislu je veoma indikativno.

Šta su uzroci,kako do toga dolazi?

Potrebno je da razumemo da je ovo snažan signal tj znak putem koga adolescenti izražavaju svoje unutrašnje stanje. Samopovređivanje je UVEK izraz unutrašnjeg sveta adolescenta,dramatičan jezik kojim nam saopštavaju da pate i da ne umeju da se sa tim nose na drugi način. U nastavku teksta su opisani uzroci samopovređivanja na osnovu rada sa adolescentima koji su ispoljavali ovo ponašanje.

1.Samopovređivanje kao način da se izađe na kraj sa psihičkim bolom,sa doživljajem patnje ili povređenosti. Za adolescente je tipičan odbrambeni mehanizam koji se zove akting aut – ovde se doživljaj unutrašnjeg bola samopovređivanjem pretvara u spoljašnji,tako se oslobađaju unutrašnjeg pritiska,jer ne mogu da istrpe ono što osećaju i kako kažu, bude im lakše da trpe fizički bol. Ovi tinejdžeri ne mogu da istrpe frustracije i loša osećanja tipa ljutnje,povređenosti,griže savesti,neprihvatanja i odbacivanja koja su nekad deo života. Emocionalno su veoma osetljivi i na teškoće reaguju emocionalno nestabilno u jačem intenzitetu. Potrebna im je pomoć da savladaju ova iskustva na psihološki zdraviji način.

2.Samopovređivanje kao način da se ispolji depresija i/ili jaka anksioznost.Ponekad se ispod manifestnog samopovređivanja krije latentni(prikriveni) psihički disbalans.Neki mladi ljudi ne umeju drugačije da daju do znanja da su izgubili psihičku ravnotežu odnosno ovo može biti spoljni znak unutrašnje depresivnosti i anksioznosti. Laike može zbuniti to što naizgled nema jasnih depresivni ili anksiozni simptoma ali se ponekad radi o tome da adolescent ne ume da jasno verbalizuje svoje stanje,nisu naučili da izraze ono što misle i osećaju jer se u porodičnoj kulturi to nije radilo.Ponekad imaju utisak da ih niko ne čuje i ne primećuje,pa ovako oglašavaju svoju prisutnost. Manifestni znaci su i česta i preterana opijanja,eksperimentisanje sa narkoticima,rizična ponašanja – npr uvek hoda neposredno uz ivicu puta po kojem prolaze vozila,penje se na ograde mostova,često posećuje neobezbeđena mesta-nezavršena gradilišta i sl

3.Samopovređivanje kao odgovor na nestabilne porodične odnose (ovim se misli na kontinuiranu nestabilnost odnosno disfunkcionalne porodice a ne na povremenu nestabilnost koja je deo svakog porodičnog sistema kao npr svađa). U disfunkcionalnim porodicama veliki je izazov razviti i zadržati emocionalnu stabilnost, ako to ne mogu roditelji teško da može dete samo da nauči. U nestabilnim porodicama često je prisutno emocionalno zlostavljanje, odnosno članovi se jedni prema drugima ponašaju tako što se omalovažavaju,podsmevaju,potcenjiuju,izazivaju grižu savesti,imaju želju da se onaj drugi unizi,manipulišu na sve moguće načine,a nisu retki ni fizički nasrtaji . Adolescencija je period razvoja u kojem se uglavnom intenzivno emocionalno reaguje a adolescenti tek uče kako da uspostave samokontrolu i kakvu-takvu emocionalnu stabilnost. Kada stasavaju u porodici koja je preokupirana lošim odnosima međusobno,gde npr mama i tata žive u neprestanom nerazumevanju i sukobu,onda samopovređivanje ima svoju ’’logiku’’,jer je međusobno povređivanje deo porodičnih relacija.

4.Samopovređivanje kao izraz krize identiteta. Normalno je da se adolescent i pita i trudi da dođe do bitnih odgovora za sebe npr kako da me prihvati društvo,kakav sam prijatelj,šta tačno želim da radim,kako da nađem dečka/devojku,kad je vreme za seksualni kontakt itd Neki od ovih mladih ljudi budu zbunjeni oko svog seksualnog identiteta (nisu sigurni da li im se više sviđaju osobe istog ili osobe suprotnog pola) a nekolicina otkriva da imaju homoseksualna interesovanja. Ovakve nedoumice stvaraju snažne konflikte unutar ličnosti adolescenta jer s jedne strane imaju jaku potrebu za prihvatanjem od strane drugih a sa druge strane se plaše odbacivanja i osude,što se često i dešava. Ne nalazeći izlaz jer nemaju dovoljno snage da sebe podrže u svom izboru a teško im je da se kamufliraju i stalno budu na oprezu,samopovređuju se.

5.Samopovređivanje kao reakcija na velike traume kao što su teško psiho-fizičko zlostavljanje,silovanje ili neka druga ozbiljna zloupotreba.Prisutan je doživljaj samomržnje,krivice,bezvrednosti i nemoći gde se kroz samopovređivanje osoba kažnjava što joj se tako nešto dogodilo.

6..Samopovređivanje kao potreba da se istakne u društvu.U eri društvenih mreža,koje postavljaju standarde ponašanja i koje naročito snažno utiču na adolescente,mnogo je negativnih primera idola tj ličnosti koje na problematičan način nastoje da se istaknu. Najčešće to rade kroz bizarne i moralno neprihvatljive načine ponašanja po sistemu: što bizarnije,čudnije i neprihvatljivije veća verovatnoća da se zadobije pažnja.Izrazito nesigurni i nezreli adolescenti lakše prihvataju ovakve obrasce te samopovređivanjem obezbeđuju pažnju i publicitet koji su im potrbni.Uživaju u ulozi negativnog junaka jer je samo važno da budu prepoznati,ponašaju se i oblače egzibicionistički.

Da zaključim: važno je razumeti da je zajedničko svim navedenim potencijalnim razlozima samopovređivanja to da adolescenti ne znaju šta i kako s emocijama koje doživljavaju. Za roditelje je važno da pre svega uoče znake samopovređivanja a onda da potraže stručnu podršku. To obično podrazumeva psihoterapijski rad sa adolescentom ali i sa porodicom,naročito ako razlozi dolaze iz porodičnih relacija.