Osećanje krivice imamo onda kada imamo doživljaj da smo nešto loše uradili npr nekoga povredili ili prekršili neku zakonsku ili moralnu normu. Ono se formira pod uticajem vaspitanja tokom odrastanja odnosno socijalizacije čoveka. Uloga mu je da reguliše naše ponašanje tako što na osnovu njega znamo šta nije poželjno i prihvatljivo ponašanje u odnosu prema drugima i uopšte društvenoj zajednici. Frojd je ovaj aspekt ličnosti nazvao super ego a u nekim drugim teorijskim sistemima se naziva unutrašnji kritičar,unutrašnji roditelj,top dog itd. Smatra se da nema zrele i socijalizovane ličnosti bez ovog aspekta a kod ljudi kod kojih nije dovoljno razvijen ili je nerazvijen se često manifestuje kroz sociopatsko ponašanje-npr kriminogeno i nekontrolisano pri čemu se ne vodi računa o drugim ljudima i nema empatije za druge.

Dakle osećanje krivice je zdravo i normalno ali je kod ljudi koji se bore sa raznolikim psihičkim tegobama prenaglašeno,u neskladu sa stvarnim događajima a npr kod depresije  duboko prožima celu ličnost. Jedno od osnovnih pitanja u psihoterapiji,kada se radi sa ovim osećanjem jeste koliko je ono srazmerno stvarnoj povredi – kod zdravog osećaja krivice čovek je svestan povrede koja je učinjena a osećanje krivice je adekvatno i razumno a kod neadekvatnog(patološkog) osećanje krivice je preveliko i snažno,uporno a povreda je mala ili je nema.Neadekvatno je i kada je do povrede došlo i svojim ponašanjem osoba povređuje ali nema osećaj krivice.

Drugo važno pitanje je da se istraži na čemu je osećanje krivice zasnovano – kod zrele ličnosti ono je autentično,stvarno i jasno povezano sa učinjenom povredom a kod mnogih anksiozno-depresivnih je zasnovano na unutrašnjim porukama (tzv introjektima-poruke koje se usvajaju vaspitanjem i smatraju svojim ličnim a u stvari to nisu) i zbog toga je ovde to osećanje neautentično i neadekvatno! U ovom drugom slučaju je često da je više prisutan strah zbog kazne koja može da usledi osnosno prisutan je miks osećanja straha i krivice.

Najčešći predmet rada u psihoterapiji je osećanje krivice zasnovano na introjektima – prepoznaćete ih  kod sebe svaki put kad  preterujete u: moraš ovo,trebaš ono,kada se preterano pravdate,imate manje- više osvešćeno da konstantno osećate krivicu ili stid,ili da ste skloni da sebe snažno okrivljujete i za šta treba i za šta ne treba,zamerate sebi ili imate osećaj da vam drugi često zameraju  …i gotovo uvek dođete do zaključka da vi niste ok a da su drugi u pravu! Introjekti se ispoljavaju i kao unutrašnje poruke sebi samom tipa:Ja uvek pogrešim!,Svi su uspešniji,lepši,pametniji,sposobniji.. (dodajte sami J) od mene!,Ja sam promašaj!,Ništa ne umem da uradim kako valja!,Sigurno će se desiti nešto loše!,………..

Moguće je raditi na ovoj problematici i to tako što se otkrivaju i sagledavaju ove unutrašnje poruke i mehanizmi a ovo dalje vodi do suočavanja sa osećanjima koja su prisutna.To su najčešće bes,ogorčenost i strah te se osoba polako pomera od prihvatanja do ispoljavanja tih emocija.Deo ovog procesa je i suočavanje sa unutrašnjim kritičarima i tek nakon toga čovek može doći do autentičnog ponašanja.