„Prvi dan
Hodam ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Upadam u nju.
Izgubljena sam… Bespomoćna…
Traje večnost dok se ne izvučem.
Drugi dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Pretvaram se da je ne vidim.
Ponovo upadam u nju…
Opet dugo traje dok se ne izvučem.
Treći dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je velika rupa.
Vidim da je još uvek tu.
Ipak upadam u nju… to je navika….
Znam gde se nalazim…
Odmah se izvlačim iz rupe.
Četvrti dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Zaobilazim je.
Peti dan
Hodam drugom ulicom.“1
Kada razmišljam o svojim klijentima kojima ispričam ovu poučnu priču sa snažnim zaključkom često se ova vrlo jednostavna poruka učini kao „reč spasa“, kao nešto što niko od njih nije mogao da spozna svojim umom. Naizgled jednostavna, ali u praksi teško ispunjiva. Kako krenuti drugom ulicom? Kako se izboriti sa anksioznošću ili panikom, kako “preživeti” raskid, bolest, suočiti se sa problemom ili gubitkom? Da li često od šume ne vidimo drvo, pa ni izlaz iz problema ne gledajući ga kao nešto rešivo i prolazno već mu pridajemo magijski značaj umanjujući time naše kapacitete da ih rešimo jer nema čarobnog štapića ili ne znamo čarobne reči. Možda je za to kriva naša stalna potreba da problem rešavamo do iznemoglosti, a ne da tražimo druge opcije. Da li ovde naša kreativnost zapada u rupu, a pobeđuje ona racionalna leva hemisfera koja rešava situaciju kao matematički problem, a jedinstvene formule nema. Ponekad je rešenje sama spoznaja da problem postoji i njegovo prihvatanje, nekada svesnost o njegovom stvarnom značaju za naš život, a nekada jednostavno opraštanje od onoga što nas muči.
Ako ti se čini da nema izlaza ima ih još najmanje dva kaže izreka, a ja mislim poučena ovom izrekom da ako ti se čini da stalno upadaš u rupu vreme je da kreneš drugom ulicom- sigurno ih ima više od dve.
Autor: Svetlana Savu
1There’s a Hole in My Sidewalk: The Romance of Self-Discovery by Portia Nelson
1http://www.kreiranje-uspeha.com/index/200/1035/