Na prvi pogled gojaznost i psihologija odnosno psihoterapija nemaju uočljivu vezu,ali kako je gojaznost postala jedan od vodećih zdravstvenih problema različite sfere nauke se bave ovim pitanjem.U medicinskom kontekstu u fokusu je odnos između unosa i utroška hrane te se saveti lekara uglavnom odnose na to koliko i kakvu hranu unositi da bi se uspostavio balans .Sociologija i antropologija se fokusiraju na uticaj kulture i modernog načina života a psihološki kontekst je postao važan kada se uočilo da kod velikog broja ljudi nije dovoljno samo fokusiranje na gubitak težine. Pokazalo se da pridržavanje za određena pravila ishrane i mnogobrojne dijete daju efekat ali najčešće kratkotrajan.Ovo je u centar dovelo pitanje zašto ljudi ne uspevaju da trajno održe efekte gubitka kilograma i otvorilo prostor za ispitivanje svega onoga što unutar same ličnosti ’’odmaže’’!
Teško je navesti na ovom mestu sve psihološke razloge koji mogu biti razlog preteranog unosa hrane,literatura se tu bavi uticajem različitih,najčešće iracionalnih uverenja (to su unutrašnji,destruktivni stavovi,uverenja kojih osoba obično nije svesna i koja duboko utiču na njeno ponašanje i život), potom odnosa prema sopstvenom telu ( telesni self),istraživanjem psiholoških gladi,razumevanjem emocionalne osnove gojaznosti kao i o veoma bitnom pitanju-čemu služi gojaznost.Ovaj poslednji iskaz može izazvati čuđenje,ali gojaznost i debljina imaju svoju bitnu psihološku funkciju i ona je u osnovi odbrambena. Drugim rečima služi zaštiti od psihološke povrede a sve dok se osoba sa tim ne suoči,istraži i otkrije ovo bolno polje,teško da će uspeti da trajno postigne i održi normalnu težinu.
Gojaznost je odraz lošeg odnosa prema sopstvenom telu a često i prema samom sebi.Može biti posledica zadovoljenja psihološke gladi –ovde po pravilu osoba ne prepoznaje stvarnu fiziološku glad ili često nema osećaj sitosti,ma koliko veliku količinu hrane pojela;drugim rečima ne jede zato što je stvarno gladna već iz potrebe koja nije glad ali je ona ne prepoznaje.Takođe,iza debljine se često skriva doživljaj sebe kao lošeg,bezvrednog bića kojom se osoba štiti od zlonamernosti i surovosti drugih.U praksi se često otkrije velika moć nekih emocija u održavanju gojaznosti-neke osobe izbegavajući da osete tugu,strah ili ljutnju ’’zaslađuju’’ velikim količinama hrane neprijatna iskustva.Uopšteno gledano,većina ljudi sa ovim problemom ima veoma slabo razvijeno osećanje lične vrednosti i skloni su da uvek kritikuju i kažnjavaju sebe. Kod značajnog procenta ljudi je pronađena veza između debljine i seksualnog zlostavljanja,u kojoj je debljina zaštita od neprimerenog i nedozvoljenog dodira-u osnovi je uverenje kad sam debeo/debela onda sam neprivlačan/neprivlačna i tako me neće dirati.
Ovde su dotaknute samo neki aspekti u istraživanju debljine,ima ih još a na psihoterapiji osoba polako,podržana od strane terapeute upoznaje unutrašnju,psihološku dinamiku održavanja svoje debljine.Ono što se otkriva je bolno jer podrazumeva svesnost o stidu zbog svog izgleda,svesnost o narušenom odnosu prema sopstvenom telu jer se ono odbacuje i jer se ustvari u okvirima telesnih granica biju iscrpljujuće unutrašnje (psihološke)bitke. Cilj psihoterapije je postizanje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja,proces je obično dugotrajan i fokus je na klijentovom doživljaju sebe (self)i na tome čemu mu sve služi hrana,jer je gojaznost posledica narušenog i destruktivnog odnosa prema sebi. Sve dok self ne ojača tako da sam sebe može zaštititi umesto njega će to činiti hrana!