Vekovima su ljudi želeli da predvide svoju budućnost i tako saznaju ili se pripreme na stvari koje dolaze. Međutim ima i veliki broj ljudi koji gledaju u svoju prošlost, pokušavaju da je isprave izbegavajući tako sadašnje trenutke pa samim tim i život. E upravo oni su naša tema danas.
Da bih pojasnila ovu temu vratiću se i sama u prošlost, ali ne da je isprivim, već da nešto naučimo iz mitske priče o Orfeju i Euridiki.
Orfej je bio sin boga Apolona koji je imao neverovatan dar virtuoznog sviranja na harfi i dar da svojom muzikom očara sve- ljude , prirodu i bogove. Osim harfe Orfej je imao još jednu veliku ljubav, svoju ženu Euridiku. Međutim zla kob je dovela do toga da Euridiku ujede zmija i ona je umrla. Nemogavši da prihvati njenu smrt Orfej je rešio da ode u Had i zamoli bogove da vrate Euridiku među žive. Svirao je na svojoj harfi tako umilno da su se bogovi podzemlja smilovali i pustili Orfeja da izvede Euridiku iz Hada pod jednim uslovom, da Orfej ide prvi, a Eurika za njim i da se niti jednom ne osvrne dok budu izlazili iz podzemnog sveta, sve dok ne stignu do izlaza. Nepoverljivi Orfej se osvrne pred sam kraj izlazka iz Hada i tako zauvek izgubio svoju Euridiku. Umro je tužan i usamljen bez ljubavi…
Veliki je broj ljudi čiji su životni i psihološki problemi proistekli iz svesne ili nesvesne želje da isprave prošlost. Zašto nisam? ili Zašto sam? pitanja su koja se postavljaju kada se preispituju odluke ili “greške” iz prošlosti. Najčešće su to situacije iz prošlosti u kojima su osobe napravile grešku – radeći neku stvar koja nije u skladu sa moralnim principima te osobe ili nije učinila nešto za šta je smatrala da je bio važno da uradi. Osećaj nemoći i bespomoćnosti da se prošlost ispravi dovede osobu do zaključka da ona nije dovoljno dobra tj. da je “grešna” –pogrešna. Ovakav način preispitivanja koje traje dugo ili je učestao dovodi do osećaja tuge, ljutnje i straha koje neminovno prerastaju u krivicu, samoljutnju, samoprezir itd…
Dugim dokazivanjem da smo pogrešni prestajemo sebe da volimo i cenimo, tada ovakav perfidan oblik samomučenja dovodi do niza telesnih i psiholoških problema, a neretko i poremećaja. Možemo slobodno reči da je to put u anksioznost i depresiju. Procenjujući sebe kao pogrešnu, osoba gubi samoljubav i samopouzdanje pa joj se dotada jednostavne svari čine preteškim za savladavanje.
U preispitivanju postupaka i grešaka nema ničega lošeg, šta više to je učenje koje predstavlja zdravu korekciju ponašanja čoveka i njegove ličnosti. Ono što je problematično jeste fiksiranje za postupke za koju osoba smatra da su pogrešne i trošenje mentalne energije da se prošlost ispravi, a ne da se nastavi dalje.
Jedan od osnovnih razloga zašto se iz zdrave korekcije ponašanja prelazi u patologiju jeste i nerazlikovanje bića i ponašanja. Šta to znači?
Naše biće smo mi tj. skup naših osobina, karakteristika i životne istorije- jedinstveni miks, a ponašanje je ono što mi radimo u kontaktu sa spoljašnjim svetom i često je uslovljeno dešavanjima u njemu.
To što sam uradio nešto loše/ pogrešno ne znači da sam ja loš/ pogrešan. Recept-menjaj ponašanje ne prošlost. Ako sam pao ispit ili obnovio godinu ne znači da sam glup već da nisam dovoljno učio. Recept počni da učiš, “ne menjaj prošlost” jadikujući.
Drugi najčešći razlog neprihvatanja greške je perfekcionizam tj. ideja da moramo biti savršeni. Zabranjujući sebi grešku potkrepljujemo ideju o savršenstvu i samokažnajvamo sebe neuspelim pokušajima menjanja prošlosti.
Mi smo naše greške i nema čoveka koji ne greši – fraze su koje kazuje da smo učeći iz naših ili tuđih grešaka i postupaka postali bolja osoba ili usavršili određene aktivnosti.
Dakle ne pokušavajte kao Orfej da ispravljate prošlost, nemoguće je, već se prebacite na sadašnjast, a ukoliko to ne možete sami psihoterpija pomaže da sticanjem uvida i svesnosti promenite način mišljenja i delanja i počnete da živite u sadašnjosti-praveći zdrave planove za budućnost.
Autor: Svetlana Savu