Pojam funkcionalna porodica se u psihologiji koristi da bi se objasnili uslovi koji definišu zdrave
porodične odnose među članovima. Takođe ovaj pojam se koristi i kao zamena za ’’srećnu ’’ porodicu jer
je doživljaj sreće nešto što je subjektivno i teško se generalizuje.
Funkcionalan porodični odnos je onaj koji obezbeđuje da budemo blisko povezani ali dozvoljava da
možemo funkcionisati i kao različiti,zasebno i drugačije od ostalih.Dakle postoje i dovoljan nivo
povezanosti i individualnosti.
Porodica odnosno njeni članovi imaju problem u međusobnom funkcionisanju kada preterano
naglašavaju povezanost ili preterano vrednuju odvajanje. U prvom slučaju ne dozvoljavaju diferenciranje
tj odvajanje i ne pružaju podršku individualnosti. Ovakav tip odnosa se naziva simbioza – prejaka
psihološka međuzavisnost članova.U drugom slučaju, kada članovi funkcionišu preterano
individualno,oni se uglavnom ne osvrću se porodičnu zajednicu i gube osećaj povezanosti,prednost daju
sopstvenim potrebama i često na štetu potreba porodice.Kod ovakvog tipa porodičnih odnosa članovi
porodice se često osećaju izolovano jer nema povezanosti ili je ona slaba.
One porodice koje preterano naglašavaju povezanost, odvajanje ili težnju ka ostvarenju ličnih potreba
tumače kao pretnju celom sistemu a članovi psihološki funkcionišu tako što se stapaju.Pripadnici ovakvih
porodica imaju velikih teškoća da sami donesu odluke u mnogim životnim sferama,imaju problem da
izraze neslaganje ili odbijanje kad se ne slažu,mogu zapasti u ozbiljne psihičke krize prilikom odvajanja
od porodice ili onda kada se odluče da sami krenu u pravcu ostvarenja za njih važnog cilja..emocionalne
teškoće se u simbiotskim porodicama regulišu tako što se preuzimaju od drugih članova po principu ’’i
meni je teško isto kao i tebi’’,’’tužan sam,nesrećan,ljutit isto kao i ti’’…
S druge strane u porodicama gde je povezanost slaba njeni pripadnici imaju teškoće u ostvarivanju
povezanosti i bliskosti,mogu se plašiti npr da podele s nekim svoja iskustva,izbegavaju i potiskuju
emocije u kontaktu s drugima,dok s druge strane maštaju o bliskoj vezi,prihvaćenosti i da ih neko shvati i
prihvati onakve kakvi su.
Pa šta su onda zdravi porodični odnosi?
Ako govorimo o nekom opšte prihvaćenom merilu onda bi se ono moglo izraziti kao uravnotežena
kombinacija čvrstine i fleksibilnosti….koliko je porodica elastična u međusobnim odnosima,onda kad
treba i dovoljno čvrsta,takođe kad treba,funkcionisaće uravnoteženo i na dobrobit svojih članova.
Ovakav,uravnotežen odnos ima sledeće karakteristike (po Zinker-u):
-članovi porodice ČUJU jedni druge (čuju i razumeju poruke koje se razmenjuju,umeju da protumače šta
je rečeno i između redova i načinom izražavanja,ne samo rečima)
-imaju i izražavaju vlastita osećanja i zamisli tj ovo se ne smatra neprihvatljivim
-razmenjuju ideje tako da postižu međusobno slaganje (ovo ne znači nužni kompromis,ovo znači da je
dopušteno da nečiji arumenti i zahtevi ponekad ’’nadvladaju’’ a druga strana/ili strane ih prihvate;nije
dobro ako se uvek završi s tim da je ista strana u pravu)

-radije postavljaju pitanja kad je nešto nejasno nego što pretpostavljaju…..što je više pretpostavki i
neizrečenih očekivanja a manje otvorene komunikacije,raste verovatnoća da porodica funkcioniše
neuravnoteženo
-počinju,razvijaju i završavaju raspravu ili događaje ne vezujući se se za njih…ovo znači da ne koriste sve
prethodne nesporazume jedni protiv drugih
-dele i patnju,znatiželju,kajanje i neraspoloženje,ali i nežnost i svoje potrebe
-uče da prihvate ’’da’’ sa zahvalnošću a ’’ne’’ na učtiv način,bez zlovolje
-odustaju od potrebe za nečim što je stvarno nedostupno
-utiču jedno na drugo i umeju da prave šale na sopstveni račun
-pokazuju ponos zbog uspeha onog drugog kao i empatiju i razumevanje kad drugi nazaduje
-međusobno poštuju privatnost ali je narušavaju kada se drugi povlači u bolu i patnji
-umeju da podnesu nove i neobične ideje jedni kod drugih,umeju da zajedno maštaju
DISFUNKCIONALNA PORODICA je ona koja uglavnom ne zadovoljava navedene uslove odnosno ona koja
ne dozvoljava da istovremeno postoje i bliskost i razlikovanje.Kao što je već navedeno,kada postoji
preterana bliskost bez razlikovanja članovi se potpuno stapaju međusobno, gube lične granice.A kada je
dominantan porodični stil razlikovanje (diferenciranost) bez bliskosti,članovi imaju osećaj izolovanosti i
tako i funkcionišu.
Oba navedna porodična stila su nezdrava jer predstavljaju otpor zdravom komuniciranju u porodici.
Kontakt odnosno komunikacija se doživljavaju kao zastrašujući ili neizdrživi, svesnost o sebi i o drugima
je siromašna ili blokirana.
Neki od kriterijuma disfunkcionalnog porodičnih stila su:

• Članovi međusobno imaju malo svesnosti o potrebama,zahtevima,željama,bolu ..ne ’’vide’’ se i
  ne ’’čuju’’ u stvarnom značenju tih reči
• Svesnost o tome kakav odnos imaju je takođe niska ili blokirana
• Članovi su ometeni po pitanju granica i odgovornosti u porodici..npr pojedinci preuzimaju
  preveliku odgovornost i osećaju se krivim za to kako porodica funkcioniše jer ne umeju da
  razgraniče šta je čija odgovornost; takvi rade sve,smatraju da treba oni da reše
  probleme,preterano se zalažu,žrtvuju se, često osećaju krivicu ako ne mogu da odgovore na
  zahteve
• Komunikacijski stil tj odnosi u porodici su čvrsto fiksirirani,teško se menjaju,na različite izazove
  postoji tendencija da se reaguje isto i nefleksibilno

Gledano iz psihoterapijsko-savetodavnog ugla,tokom procesa se radi na tome da se disfunkcionalni
porodični obrasci postepeno menjaju u funkcionalne za šta porodica mora biti dovoljno motivisana da
uradi.