U današnjem vremenu teško da postoji neko kome nije poznato šta je adolescencija odnosno ko su adolescenti,ovo je poznato čak i onim generacijama koje su mogle pola šaljivo a pola ozbiljno da kažu da ’’toga nije bilo u njihovo vreme’’… Zbog toga će ovaj tekst više biti fokusiran ne na razvojne karakteristike adolescenata,već na zastoje koji mogu da se manifestuju psihičkim teškoćama i psihičkim oboljenjima.

Dozvolite da upotrebim metaforu:Zamislimo odrastanje kao široku reku između 2 obale-obale detinjstva s jedne i obale odraslosti s druge strane. Da bi se odraslo ona se mora preplivati.Od malog deteta se to ne očekuje ali od odraslog da.Šta ga to tera da prepliva? Svesnost da ako ne pređe na drugu obalu ostaće dete,i ova svesnost počinje da se razvija već sa početkom adolescencije.Dakle unutrašnja sila traži da se reka prepliva,a da bi preplivao  adolescent mora da se otisne od obale detinjstva i zna da kada stigne na drugu obalu on više neće biti isti. U ovom odvajanju od jedne da bi se stiglo do druge obale,suočiće se sa obalom detinjstva čim se malo odvoji,opaziće je drugačije nego kad je bio na njoj. Može shvatiti da je to bilo lepo mesto ali može shvatiti i da je to bilo ružno mesto. Može nastojati da što pre pobegne i stigne na drugu obalu a može izbegavati i da krene. Uspešni su oni koji stignu na drugu obalu,imajući svesnost o onoj iza sebe.Tako su stekli široko iskustvo i umeće da ga nadograde. Neuspešni su oni koji uopšte ne krenu ili ostanu negde u plitkoj vodi ili na sredini ili brzo preplivaju ali izbrišu iz svesti da je početna tačka postojala. Svi oni tako ne uspeju da postanu potpuni odrasli,jer su na neki svoj način to izbegli.

Ako bih sada sve ovo pokušala da objasnim koristeći stručnu,psihološku terminologiju onda bi to ovako:Kad bih  adolescenciju morala povezati sa samo jednom karakteristikom,po meni bi ključna osobina bila – odvajanje od primarne porodice. Kad ovo kažem pre svega mislim na psihološku odvojenost odnosno doživljaj adolescenta da je drugačiji,da je on toga svestan na kraju ovog razvojnog perioda i da se zbog toga ne oseća udaljenim i/ili nepovezanim od porodice i prijatelja! Dakle,adolescentu se da bi sazreo i odrastao mora dati podrška njegovoj snažnoj,unutrašnjoj  potrebi za odvajanjem tj da izgradi odraslog sebe i odvoji se od sopstvenog unutrašnjeg deteta.

Ovaj proces spoznaje sebe kao različitog od deteta odnosno svesnost da više nije dete počinje pojavljivanjem unutrašnje tenzije,uznemirenosti i manifestuje se kroz promenu odnosa prema vremenu. Doživljaj vremena kod adolescenta je drugačiji od detinjeg-dete nema odnos prema vremenu,adolescent postaje svestan da se nešto menja,mada ne mora znati šta se menja.On tako  počinje da menja svoje unutrašnje iskustvo i doživljaj sebe-pored svesnosti o tome da je dete,pojavljuje se i svesnost da to više nije,dakle raste svesnost o suprotnostima ljudskog iskustva.Kod mlađih adolescenata ovo odvajanje je često gromoglasno-setite se vaših adolescenata u npr 6.ili 7.razredu,gde veoma snažno oponiraju autoritetu,muzika je važan način samoizražavanja,pojačano interesovanje za suprotni pol se manifestuje kao grupisanje dečaka i devojčica po polnoj pripadnosti i kroz češće konfliktne situacije među njima,nastavnici se često žale da su neukrotivi,više su odani vršnjacima nego porodici,ne žele da idu i budu s porodicom….Dakle,mlada osoba se menja tako što prvo nastoji da se odvoji od porodice tj sveta odraslih i sve što čini u ovom periodu (otprilike od 12-14 godine) je da obezbedi ovu svoju poziciju što odrasle često iritira;nakon toga nastoji da se odvoji interpersonalno  (15,16g),što se ispoljava kroz istraživanje pripadnosti različitim grupama ili sa naglašenim osećajem usamljenosti a nakon ovog perioda je spreman da razvije zreli unutrašnji doživljaj sebe,svoje JA i preuzme odgovornost za lične izbore i ponašanje (oko 18,19 god). Konačno,  zdrava ličnost   tinejdžera je  balansirana i objedinjena mešavina porodične mudrosti i narasle autentičnosti na osnovu ličnih iskustava.On ili ona imaju svesnost o tome da pripadaju i porodici i sebi,uviđaju svoju sličnost u mnogim aspektima ali uviđaju i kako se razlikuju,raste osećanje lične važnosti i odgovornosti.

Šta je problem?

Većina tinejdžera ustvari ima problem kada se ’’zaustavi’’ u ovom procesu samodefinisanja i razgrađivanja porodičnih okvira i detinjstva. Zdravo je kada tinejdžer u ovom procesu menjanja sebe pokazuje i prihvata,svestan je i dečjih i odraslih  aspekata sebe. Tako će vas tinejdžer iznenaditi ponekad svojim zrelim razmišljanjem  i  ponašanjem a ponekad će vam se činiti kao da imate posla sa malim detetom,i to je normalno.

Teškoće u ovom procesu se manifestuju onda kada adolescent zaustavi proces diferenciranja i odvajanja jer mu je suočavanje sa detinjstvom teško. Ovo se dešava kod onih koji kada počnu da sagledavaju i daju značenje svom detinjstvu budu suočeni sa doživljajem da mu je život grozan,da je nevoljen ili odbačen,da je bezvredan,zlostavljan…pošto nema dovoljno oslonca u sebi da se ’’nosi’’ sa ovakvim spoznajama on izbegava svesnost tako što se fiksira na poziciju odraslosti. Da bi utvrdio ovu svoju unutrašnju poziciju spolja se izlaže npr upotrebi hemijskih supstanci,rizičnom ponašanju i upadanju u opasnost,seksualnu stimulaciji,sukob,bes,bežanju od kuće…U psihijatriji se ovo često dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja i predlaže psihoterapija. Rad sa njima je težak jer izbegavaju svako iskustvo koje bi ih podsetilo na to da zavise od odraslih.

 

Drugi vid teškoća nastaje kod adolescenata koji su negde između u ovom procesu diferencijacije- ovo se manifestuje tako što se adol poistovećuje sa jednim polom a aktivno ograđuje od drugog.Npr kod mlade osobe koja se snažno poistoveti sa dečjim aspektom sebe procesi odvajanja i menjanja postaju problem.Adolescentni doživljaji nemaju dovoljno prostora i podrške i rezultat je da izbijaju kroz fizički organizam tj psihosomatske tegobe.Drugi primer je kada se adol poistoveti sa idealizovanim doživljajem sebe,odnosno umesto da teži ka autentičnosti teži da sebe izgradi na osnovu unetih visokih ideala-ovo su obično ’’starmali’’,koje odrasli vole,marljivi su  ali  sebi ne dopuštaju da budu bezbrižni i opušteni.Kasnije imaju teškoće da se suprotstave i mogu razviti neke od anksioznih manifestacija. Treći primer su  adolescenti-buntovnici;oni se u procesu diferencijacije i odvajanja poistovećuju sa novim iskustvima,sebe doživljavaju kao buntovne i avanturiste a ovu svoju poziciju održavaju tako što su konstantno u nekom konfliktu sa odraslima.

Dakle kada adolescent ima psihičkih problema,bilo anksioznih,depresivnih a ponekad i  psihotičnih,nužno je uzeti u obzir njegovu ličnu razvojnu istoriju,jer se tegobe javljaju u kontekstu njegovog  neuspešnog diferenciranja od primarne porodice.Poremećaji nastaju kada je ovaj proces značajno ometen.