PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

U današnjem vremenu teško da postoji neko kome nije poznato šta je adolescencija odnosno ko su adolescenti,ovo je poznato čak i onim generacijama koje su mogle pola šaljivo a pola ozbiljno da kažu da ’’toga nije bilo u njihovo vreme’’… Zbog toga će ovaj tekst više biti fokusiran ne na razvojne karakteristike adolescenata,već na zastoje koji mogu da se manifestuju psihičkim teškoćama i psihičkim oboljenjima.

Dozvolite da upotrebim metaforu:Zamislimo odrastanje kao široku reku između 2 obale-obale detinjstva s jedne i obale odraslosti s druge strane. Da bi se odraslo ona se mora preplivati.Od malog deteta se to ne očekuje ali od odraslog da.Šta ga to tera da prepliva? Svesnost da ako ne pređe na drugu obalu ostaće dete,i ova svesnost počinje da se razvija već sa početkom adolescencije.Dakle unutrašnja sila traži da se reka prepliva,a da bi preplivao  adolescent mora da se otisne od obale detinjstva i zna da kada stigne na drugu obalu on više neće biti isti. U ovom odvajanju od jedne da bi se stiglo do druge obale,suočiće se sa obalom detinjstva čim se malo odvoji,opaziće je drugačije nego kad je bio na njoj. Može shvatiti da je to bilo lepo mesto ali može shvatiti i da je to bilo ružno mesto. Može nastojati da što pre pobegne i stigne na drugu obalu a može izbegavati i da krene. Uspešni su oni koji stignu na drugu obalu,imajući svesnost o onoj iza sebe.Tako su stekli široko iskustvo i umeće da ga nadograde. Neuspešni su oni koji uopšte ne krenu ili ostanu negde u plitkoj vodi ili na sredini ili brzo preplivaju ali izbrišu iz svesti da je početna tačka postojala. Svi oni tako ne uspeju da postanu potpuni odrasli,jer su na neki svoj način to izbegli.

Ako bih sada sve ovo pokušala da objasnim koristeći stručnu,psihološku terminologiju onda bi to ovako:Kad bih  adolescenciju morala povezati sa samo jednom karakteristikom,po meni bi ključna osobina bila – odvajanje od primarne porodice. Kad ovo kažem pre svega mislim na psihološku odvojenost odnosno doživljaj adolescenta da je drugačiji,da je on toga svestan na kraju ovog razvojnog perioda i da se zbog toga ne oseća udaljenim i/ili nepovezanim od porodice i prijatelja! Dakle,adolescentu se da bi sazreo i odrastao mora dati podrška njegovoj snažnoj,unutrašnjoj  potrebi za odvajanjem tj da izgradi odraslog sebe i odvoji se od sopstvenog unutrašnjeg deteta.

Ovaj proces spoznaje sebe kao različitog od deteta odnosno svesnost da više nije dete počinje pojavljivanjem unutrašnje tenzije,uznemirenosti i manifestuje se kroz promenu odnosa prema vremenu. Doživljaj vremena kod adolescenta je drugačiji od detinjeg-dete nema odnos prema vremenu,adolescent postaje svestan da se nešto menja,mada ne mora znati šta se menja.On tako  počinje da menja svoje unutrašnje iskustvo i doživljaj sebe-pored svesnosti o tome da je dete,pojavljuje se i svesnost da to više nije,dakle raste svesnost o suprotnostima ljudskog iskustva.Kod mlađih adolescenata ovo odvajanje je često gromoglasno-setite se vaših adolescenata u npr 6.ili 7.razredu,gde veoma snažno oponiraju autoritetu,muzika je važan način samoizražavanja,pojačano interesovanje za suprotni pol se manifestuje kao grupisanje dečaka i devojčica po polnoj pripadnosti i kroz češće konfliktne situacije među njima,nastavnici se često žale da su neukrotivi,više su odani vršnjacima nego porodici,ne žele da idu i budu s porodicom….Dakle,mlada osoba se menja tako što prvo nastoji da se odvoji od porodice tj sveta odraslih i sve što čini u ovom periodu (otprilike od 12-14 godine) je da obezbedi ovu svoju poziciju što odrasle često iritira;nakon toga nastoji da se odvoji interpersonalno  (15,16g),što se ispoljava kroz istraživanje pripadnosti različitim grupama ili sa naglašenim osećajem usamljenosti a nakon ovog perioda je spreman da razvije zreli unutrašnji doživljaj sebe,svoje JA i preuzme odgovornost za lične izbore i ponašanje (oko 18,19 god). Konačno,  zdrava ličnost   tinejdžera je  balansirana i objedinjena mešavina porodične mudrosti i narasle autentičnosti na osnovu ličnih iskustava.On ili ona imaju svesnost o tome da pripadaju i porodici i sebi,uviđaju svoju sličnost u mnogim aspektima ali uviđaju i kako se razlikuju,raste osećanje lične važnosti i odgovornosti.

Šta je problem?

Većina tinejdžera ustvari ima problem kada se ’’zaustavi’’ u ovom procesu samodefinisanja i razgrađivanja porodičnih okvira i detinjstva. Zdravo je kada tinejdžer u ovom procesu menjanja sebe pokazuje i prihvata,svestan je i dečjih i odraslih  aspekata sebe. Tako će vas tinejdžer iznenaditi ponekad svojim zrelim razmišljanjem  i  ponašanjem a ponekad će vam se činiti kao da imate posla sa malim detetom,i to je normalno.

Teškoće u ovom procesu se manifestuju onda kada adolescent zaustavi proces diferenciranja i odvajanja jer mu je suočavanje sa detinjstvom teško. Ovo se dešava kod onih koji kada počnu da sagledavaju i daju značenje svom detinjstvu budu suočeni sa doživljajem da mu je život grozan,da je nevoljen ili odbačen,da je bezvredan,zlostavljan…pošto nema dovoljno oslonca u sebi da se ’’nosi’’ sa ovakvim spoznajama on izbegava svesnost tako što se fiksira na poziciju odraslosti. Da bi utvrdio ovu svoju unutrašnju poziciju spolja se izlaže npr upotrebi hemijskih supstanci,rizičnom ponašanju i upadanju u opasnost,seksualnu stimulaciji,sukob,bes,bežanju od kuće…U psihijatriji se ovo često dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja i predlaže psihoterapija. Rad sa njima je težak jer izbegavaju svako iskustvo koje bi ih podsetilo na to da zavise od odraslih.

 

Drugi vid teškoća nastaje kod adolescenata koji su negde između u ovom procesu diferencijacije- ovo se manifestuje tako što se adol poistovećuje sa jednim polom a aktivno ograđuje od drugog.Npr kod mlade osobe koja se snažno poistoveti sa dečjim aspektom sebe procesi odvajanja i menjanja postaju problem.Adolescentni doživljaji nemaju dovoljno prostora i podrške i rezultat je da izbijaju kroz fizički organizam tj psihosomatske tegobe.Drugi primer je kada se adol poistoveti sa idealizovanim doživljajem sebe,odnosno umesto da teži ka autentičnosti teži da sebe izgradi na osnovu unetih visokih ideala-ovo su obično ’’starmali’’,koje odrasli vole,marljivi su  ali  sebi ne dopuštaju da budu bezbrižni i opušteni.Kasnije imaju teškoće da se suprotstave i mogu razviti neke od anksioznih manifestacija. Treći primer su  adolescenti-buntovnici;oni se u procesu diferencijacije i odvajanja poistovećuju sa novim iskustvima,sebe doživljavaju kao buntovne i avanturiste a ovu svoju poziciju održavaju tako što su konstantno u nekom konfliktu sa odraslima.

Dakle kada adolescent ima psihičkih problema,bilo anksioznih,depresivnih a ponekad i  psihotičnih,nužno je uzeti u obzir njegovu ličnu razvojnu istoriju,jer se tegobe javljaju u kontekstu njegovog  neuspešnog diferenciranja od primarne porodice.Poremećaji nastaju kada je ovaj proces značajno ometen.

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

Može izgledati čudno kada se kaže da obraćanje pažnje na telesne senzacije i doživljaje može biti značajno za rešavanje problema koje pre svega smatramo psihičkim kao što su napetost i anksioznost ili depresivnost a još čudnije ako telesno iskustvo povežemo sa emocionalnim konfliktima ili konfuzijom…ova veza telesnog i psihičkog može izgledati kao da je nema jer smo navikli da telo i psihu ne povezujemo,da su oni nešto različito i odvojeno.

Jezik čoveka takođe izražava ovakvo iskustvo o podeljenosti tela i psihe-uvek kada kažemo  ’’ja’’ mi ustvari ne podrazumevamo i naše telo,mada psihološke simptome doživljavamo kao telesnu neprijatnost.Većina ljudi  obično ima manje ili više kritičan odnos prema svom telu i ne prihvataju sebe kao fizičko biće.U najboljem slučaju se kaže ’’moje telo’’ ,ono se doživljava kao objekat kojem se nešto dešava nezavisno od ’’ja’’.

Šta je to deo telesnog iskustva a zanemaruje se?!

Telesno iskustvo je neverbalno,sve ono  što obično teško umemo jasno da opišemo , a ispoljava se kroz telesne senzacije – stezanje,trnci u nogama,nejasan pritisak,ukočenost(onda kada nema mišićnog oboljenja),stiskanje,mlitavost,opuštenost,slabost,umrtvljenost….sve ovo je jezik tela i deo je našeg iskustva baš kao što je i mišljenje,osećanje ili ideja,i može da o čoveku govori mnogo više i istinitije od reči.Navedeni telesni doživljaji su ustvari delovi našeg iskustva koje smo od sebe sklonili,zanemarili,odvojili …a to najčešće radimo sa emocijama odnosno emotivnim aspektima situacije.Kako su emocije po svojoj prirodi telesne to znači da telesne aspekte emocija odvajamo od sebe i one postaju ’’iracionalno’’ iskustvo jer ga ne prepoznajemo. Paradoks je da kada zanemarimo svoje telesno postojanje odnosno iskustvo,a zatim ga potiskujući  odstranimo od sebe dolazi do bolesti.

Drugim rečima razdvojimo svoje ’’ja’’ od tela i što je razdvajanje  veće i radikalnije,psihičko remećenje je ozbiljnije!Razdvajamo naš celoviti organizam na psihički deo koje se sastoji od mišljenja i verbalizacije i telesni deo koji se sastoji od osećanja i neverbalnog ispoljavanja.

Kada postoji konflikt u vezi sa osećanjima,uzmimo tugu za primer-to se može ispoljiti tako što čovek može da ima čvsto uverenje da je tuga loša i neprihvatljiva,ili je uopšte ne oseća,nikad nije tužan-ustvari  je sebe stavio u poziciju da mora da razdvoji osećanje od sebe,da sebe spreči da ga doživi. Onda to radi tako što nastoji da ne bude u kontaktu sa emocijom,da od nje skrene i pobegne. Time postiže da se ne oseća tužno ali pošto su sve emocije po svojoj prirodi telesne,one se ne gube,one i dalje postoje ali kao telesno iskustvo koje se ne prepoznaje. Kada čovek konačno dođe do toga da prekine i ne prepoznaje svoje emocionalno (telesno) iskustvo,otvara se prostor za razvoj poremećaja.

Ili uzmimo za primer slučajeve fizičke zloupotrebe kao što su:teške batine,ponižavajuće kazne,stalne pretnje fizičkim kažnjavanjem i povređivanjem,manipulacije i nedopušteno ulaženje u nečije telo od strane drugog,konstantno zaplašivanje….U svim ovim situacijama nepodnošljivog i konstantnog bola ili pretnje bolom dete odgovara   umrtvljivanjem tela-prestane da oseća svoje telo tj dodir da bi podnelo ovu situaciju.Posledica je da se razvije kao biće koje je svoje telo odvojilo od svog ’’ja’’,a onda kada očajnički pokuša da nađe l razvije ljubavni ili blizak odnos,ponavljaju obrazac u kojem su zloupotrebljeni i maltretirani. Oni nauče da dodir predstvalja pretnju i potencijalni bol,a doživljaji tela su odvojeni jer je telo uvek ’’ono što boli’’ i mora biti izbačeno iz iskustva ličnosti.

Još jedna bitna ljudska karakteristika je naša seksualnost,ona je i telesno i lično iskustvo koje može biti  takvo da smo zadovoljni ali i takvo da se odbacuje.Ako je nečija seksualna priroda kroz odrastanje i vaspitanje bila izložena stalnom sramoćenju,povezivana sa odvratnošću i anksioznošću,moralno osuđivana,ako je bilo seksualnog zlostavljanja i /ili  incesta..onda će i seksualnost,odnosno kontakt tela sa drugim telom,postati nešto što se ne prihvata i sebi ne dozvoljava.Jer,prihvatiti seksualno telo znači snažan doživljaj odvratnosti,prljavštine,straha…pa se ovi osećaji odstranjuju odbacivanjem seksualnosti i telesnosti.A ako se seksualni kontakt i ostvaruje,seksualni doživljaj prijatnosti i uživanja se ne dopušta jer je odavno povezan sa nedopustivim i sramotnim iskustvom.

 

Stepen u kojem ljudi ne prihvataju (tj nisu svesni,ne prepoznaju ili nemaju doživljaj sopstvenog tela ili telesnog iskustva)  svoje  telo može da varira i u vezi  je sa jačinom poremećaja I stepenom kontakta sa realnošću.Šta ovo znači? Ovo znači da  tzv normalna  osoba  ima doživljaj svog tela i da je ovo iskustvo dostupno svesnosti kao i da je u velikoj meri svesna svojih emocionalnih doživljaja kao i njihovog telesnog aspekta.S druge strane kod neuroza  postoje snažni emocionalni konflikti i stepen neprihvatanja telesnog aspekta iskustva je mnogo veći a manifestuje se kroz depresivnost,anksioznost ili psihosomatske tegobe.Kod ovih poremećaja osoba ustvari snažno prekida kontakt sa emocijama i odstranjujući ih iz svesti i svog iskustva čini to tako što ih duboko potisne-gde drugo nego u telo.Tako mnogi nisu svesni tuge ili besa npr.

Kod još većeg stepena distanciranja od tela tj telesnog iskustva dolazi do depersonalizacije-ovo se dešava u anoreksiji i kod tzv graničnih stanja.Npr  u anoreksiji postoji odnos preteranog kriticizma i mržnje prema svom telu,ono se opaža nerealistično i odbacuje se. Kod psihoza se dešava najteži mogući stepen odvajanja od svog tela i telesnih doživljaja,toliki da se ima snažan doživljaj odvojenosti od tela i osećaj kao da telo nije njihovo.

 

Geštalt psihoterapija uvek uzima u obzir i telesno iskustvo radeći na psihičkim teškoćama ljudi,jer kontakt sa telom znači i kontakt sa kompletnim emocionalnim iskustvom,i tek potom je moguć emocionalni odnosno psihički oporavak.

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

Na prvi pogled  gojaznost i psihologija odnosno psihoterapija nemaju uočljivu vezu,ali kako je gojaznost postala jedan od vodećih zdravstvenih problema različite sfere nauke se bave ovim pitanjem.U medicinskom kontekstu u fokusu je odnos između unosa i utroška hrane te se saveti lekara uglavnom odnose na to koliko i kakvu hranu unositi da bi se uspostavio balans .Sociologija i antropologija se fokusiraju na uticaj kulture i modernog načina života a psihološki kontekst je postao važan kada se uočilo da kod velikog broja ljudi nije dovoljno samo  fokusiranje na gubitak težine. Pokazalo se da pridržavanje za određena pravila ishrane i mnogobrojne dijete daju efekat ali najčešće kratkotrajan.Ovo je u centar dovelo pitanje zašto ljudi ne uspevaju da  trajno  održe  efekte  gubitka kilograma i otvorilo prostor za ispitivanje svega onoga što unutar same ličnosti  ’’odmaže’’!

Teško je navesti na ovom mestu sve psihološke razloge koji  mogu biti razlog preteranog unosa hrane,literatura se tu bavi uticajem različitih,najčešće iracionalnih uverenja (to su unutrašnji,destruktivni stavovi,uverenja kojih osoba obično nije svesna i koja duboko utiču na njeno ponašanje i život), potom odnosa prema sopstvenom telu ( telesni self),istraživanjem psiholoških gladi,razumevanjem emocionalne osnove gojaznosti kao i  o veoma bitnom pitanju-čemu  služi gojaznost.Ovaj poslednji iskaz može izazvati čuđenje,ali  gojaznost i debljina imaju svoju bitnu psihološku funkciju i ona je u osnovi odbrambena. Drugim rečima služi zaštiti od psihološke povrede a sve dok se osoba sa tim ne suoči,istraži i otkrije ovo bolno polje,teško da će uspeti da trajno  postigne i održi normalnu težinu.

Gojaznost je odraz lošeg odnosa prema sopstvenom telu a često i prema samom sebi.Može biti posledica zadovoljenja psihološke gladi –ovde po pravilu osoba ne prepoznaje stvarnu fiziološku glad ili često nema osećaj sitosti,ma koliko veliku količinu hrane pojela;drugim rečima ne jede zato što je stvarno gladna već iz potrebe koja nije glad ali je ona ne prepoznaje.Takođe,iza debljine se često skriva doživljaj sebe kao lošeg,bezvrednog bića  kojom se osoba štiti  od  zlonamernosti i surovosti  drugih.U praksi se često otkrije velika moć nekih emocija u održavanju gojaznosti-neke osobe izbegavajući  da osete tugu,strah ili ljutnju ’’zaslađuju’’ velikim količinama hrane neprijatna iskustva.Uopšteno  gledano,većina ljudi sa ovim problemom ima veoma slabo razvijeno osećanje lične vrednosti i skloni su da uvek kritikuju i kažnjavaju sebe. Kod značajnog procenta ljudi je  pronađena veza između debljine i seksualnog zlostavljanja,u kojoj je debljina zaštita od neprimerenog i nedozvoljenog dodira-u osnovi je uverenje kad sam debeo/debela onda sam neprivlačan/neprivlačna i tako me neće dirati.

Ovde su dotaknute samo neki  aspekti  u istraživanju debljine,ima ih još a na psihoterapiji osoba polako,podržana od strane terapeute upoznaje unutrašnju,psihološku dinamiku održavanja svoje debljine.Ono što se otkriva je bolno jer podrazumeva svesnost o stidu zbog svog izgleda,svesnost o narušenom odnosu prema sopstvenom telu jer se ono odbacuje i jer  se ustvari u okvirima telesnih granica biju iscrpljujuće unutrašnje (psihološke)bitke. Cilj psihoterapije je postizanje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja,proces je obično dugotrajan i fokus je na klijentovom doživljaju sebe (self)i na tome čemu mu sve služi hrana,jer je gojaznost posledica narušenog i destruktivnog odnosa prema sebi. Sve dok  self  ne ojača  tako da sam sebe može zaštititi umesto njega će to činiti hrana!

 

 

Da li emocionalne rane više bole?

Da li emocionalne rane više bole?

Svima nam se dogodilo da udarimo, posečemo ili povredimo neki deo tela. Takve rane obično izazivaju bol i mi tada činimo sve da te rane zacelimo. Štedimo to mesto, negujemo ga, posmatramo…

Iako nisu vidljive kao telesne, emocionalne rane su nešto zbog čega nam se takođe menja kvalitet života, ali baš zbog toga što su u početku manje uočljive zanemarimo ih, pravimo se da ne postoje i obratimo se za pomoć tek onda kada one postanu takve da nam ozbiljno naruše kvalitet života.

Bilo kako bilo jedno je sigurno, svi smo ranjivi i svi  imamo slabe tačke ili Ahilovu petu.

Pojam Ahilova peta dolazi iz grčke mitologije koji je opšte prihvaćen kao pojam za tačku gde je osoba najranjivija. Da se podsetimo, Ahil je bio junak neverovatne hrabrosti i lepote. Legenda kaže da ga je majka kao malog uronila u reku podzemnog sveta da bi ga učinila besmrtnim. Jedino mesto na telu koje nije uronila u vodu bila je peta jer se plašila da pusti sina u reku kako ga voda ne bi odnela. I tako je Ahil bio nepovrediv svugde po telu, a jedina slaba tačka bila mu je peta … I bas je nju nespretni Paris, loš strelac, uspeo da pogodi tokom Trojanskog rata i usmrti Ahila…

Kada bi se u psihološkom smislu pravila paralela sa ovim mitom, zaključak bi bio jasan, koliko god mislili da smo otporni , slabe tačke postoje. Iako savremena istraživanja potvrđuju da je emocijonalna ranjivost genetski uslovljena (pa postoje manje ili više ranjive osobe), veliki deo zasluge za to imaju i roditelji i sredina u kojoj dete odrasta. Često  prezaštićenost  od strane roditelja odnosno neizlaganje određenim stimulusima i situacijama ima kasnije za posledicu pojačanu osetljivost (baš kao i Ahila majke čvrsto drže decu u strahu da ih “voda ne odnese”). Prezaštićujući vaspitni stil dovodi do toga da dete kasnije bude ranjivo i na “strele loših strelaca” pa vremenom gubi samopouzdanje i postaje još ranjivije…. Druga krajnost iste priče je prerano izlaganje situcijama za koje dete nema kapacitet da prevaziđe pa je ishod isti- strah, gubitak samopouzdanja i ranjivost.

Sve u svemu ako genima dodamo uticaj spoljašnjih faktora dolazimo do toga da su jedna ili više slabih tačaka ono što određuje često nas, naše ponašanje i naše odnose sa drugim ljudima.

Da bismo prikrili svoje slabe tačke često koristimo psihološke mehanizme koji nam kao ”unutrašnji glas” poručuju da budemo savršeni, radimo naporno, da ne smemo da grešimo, da se moramo stalno truditi, da moramo da žurimo, da nikako ne uživamo…I tako sve dok jednog dana, kao što rekoh na početku teksta, ne počnemo da osećamo posledice tihog unutrašnjeg emocionalnog samoranjavanja.

Tada se obično pojave: anksioznost, panika, neka telesna oboljenja, depresija ili slično…

Da bismo izbegli “Ahilov kraj“, prvo treba da prihvatimo sebe i zavolimo onakve kakvi smo, sa svim vrlinama ali i slabim tačkama, a naročito je važno  da upoznamo svoje slabe tačke i prihvatimo da smo ranjivi. Važno je ne bežati i ne maskirati neprijatnost, već se postepeno izlagati i privikavati različitim životnim situacijama kako onim prijatnim, tako i manje prijatnim i krajnje nepijatnim.

OSEĆANJE KRIVICE

OSEĆANJE KRIVICE

Osećanje krivice imamo onda kada imamo doživljaj da smo nešto loše uradili npr nekoga povredili ili prekršili neku zakonsku ili moralnu normu. Ono se formira pod uticajem vaspitanja tokom odrastanja odnosno socijalizacije čoveka. Uloga mu je da reguliše naše ponašanje tako što na osnovu njega znamo šta nije poželjno i prihvatljivo ponašanje u odnosu prema drugima i uopšte društvenoj zajednici. Frojd je ovaj aspekt ličnosti nazvao super ego a u nekim drugim teorijskim sistemima se naziva unutrašnji kritičar,unutrašnji roditelj,top dog itd. Smatra se da nema zrele i socijalizovane ličnosti bez ovog aspekta a kod ljudi kod kojih nije dovoljno razvijen ili je nerazvijen se često manifestuje kroz sociopatsko ponašanje-npr kriminogeno i nekontrolisano pri čemu se ne vodi računa o drugim ljudima i nema empatije za druge.

Dakle osećanje krivice je zdravo i normalno ali je kod ljudi koji se bore sa raznolikim psihičkim tegobama prenaglašeno,u neskladu sa stvarnim događajima a npr kod depresije  duboko prožima celu ličnost. Jedno od osnovnih pitanja u psihoterapiji,kada se radi sa ovim osećanjem jeste koliko je ono srazmerno stvarnoj povredi – kod zdravog osećaja krivice čovek je svestan povrede koja je učinjena a osećanje krivice je adekvatno i razumno a kod neadekvatnog(patološkog) osećanje krivice je preveliko i snažno,uporno a povreda je mala ili je nema.Neadekvatno je i kada je do povrede došlo i svojim ponašanjem osoba povređuje ali nema osećaj krivice.

Drugo važno pitanje je da se istraži na čemu je osećanje krivice zasnovano – kod zrele ličnosti ono je autentično,stvarno i jasno povezano sa učinjenom povredom a kod mnogih anksiozno-depresivnih je zasnovano na unutrašnjim porukama (tzv introjektima-poruke koje se usvajaju vaspitanjem i smatraju svojim ličnim a u stvari to nisu) i zbog toga je ovde to osećanje neautentično i neadekvatno! U ovom drugom slučaju je često da je više prisutan strah zbog kazne koja može da usledi osnosno prisutan je miks osećanja straha i krivice.

Najčešći predmet rada u psihoterapiji je osećanje krivice zasnovano na introjektima – prepoznaćete ih  kod sebe svaki put kad  preterujete u: moraš ovo,trebaš ono,kada se preterano pravdate,imate manje- više osvešćeno da konstantno osećate krivicu ili stid,ili da ste skloni da sebe snažno okrivljujete i za šta treba i za šta ne treba,zamerate sebi ili imate osećaj da vam drugi često zameraju  …i gotovo uvek dođete do zaključka da vi niste ok a da su drugi u pravu! Introjekti se ispoljavaju i kao unutrašnje poruke sebi samom tipa:Ja uvek pogrešim!,Svi su uspešniji,lepši,pametniji,sposobniji.. (dodajte sami J) od mene!,Ja sam promašaj!,Ništa ne umem da uradim kako valja!,Sigurno će se desiti nešto loše!,………..

Moguće je raditi na ovoj problematici i to tako što se otkrivaju i sagledavaju ove unutrašnje poruke i mehanizmi a ovo dalje vodi do suočavanja sa osećanjima koja su prisutna.To su najčešće bes,ogorčenost i strah te se osoba polako pomera od prihvatanja do ispoljavanja tih emocija.Deo ovog procesa je i suočavanje sa unutrašnjim kritičarima i tek nakon toga čovek može doći do autentičnog ponašanja.

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

 

Postoje ljudi koji dobar deo života provedu povinujući se drugima a da toga nisu posebno svesni.Ponašaju se u kontaktima s ljudima tako što uvek nastoje da ispune očekivanja drugih i puno energije ulažu da pretpostave šta se od njih traži i onda se ponašaju u skladu sa tim.Obično u u svom repertoaru ponašanja retko i teško izgovaraju NE,ili bilo kakvo neslaganje,ne iznose lične doživljaje i stavove ili to rade tako da se oni ne razlikuju od drugih. Često ih krasi izrazita socijalizovanost odnosno preterana spremnost da budu u kontaktu s drugima,da uvek izlaze u susret , da se drugima dopadnu i da ih ne odbiju,čak i na sopstvenu štetu.Zašto?

Potrebno je da razumemo da je deo normalnog vaspitanja i socijalizacije deteta tokom njegovog odrastanja i to da se ono uči da ispunjava zahteve odraslih što je nužno naučiti,ali je isto tako važno da odrastajući dete nauči i da odbije i izrazi neslaganje sa onim što ne prihvata.Ovo je naročito uočljivo sa ulaskom u pubertet i adolescenciju,gde neslaganje  služi da se utvrde sopstvene granice da bi se mlada ličnost razvijala.Ako  ovaj proces bez velikih ometanja ide svojim normalnim razvojnim tokom,formiraće se zrela ličnost koja će osim mnogih DA umeti da izrazi i sopstveno NE,bez straha šta će drugi o tome misliti i bez samozastrašivanja da će ih drugi odbaciti.

Na psihoterapiji se često nađu ljudi koji u odnosu sa drugima i svetom oko sebe ne umeju ili osećaju da ne mogu da se ne slože sa drugima, ne  izrazažavaju  da nešto ne žele ili neće i stalno im je potrebna potvrda i podrška od drugih.Drugim rečima imaju teškoće da jasnije definišu i osnaže svoje granice jer u ponašanju ne koriste NE! Kada se desi da im neko nešto zameri,ne složi se s njima ili posumnja u nešto što rade ,doživljavaju to kao veliku nepravdu,imaju jako osećanje krivice neprimereno situaciji i obično ne mogu da proniknu u stvarne razloge takve situacije već grešku traže u sebi! U bliskim prijateljskim i ljubavnim vezama često nastoje da se stope s drugom osobom da se ne bi razlikovali jer to za njih znači mogućnost da ih odbace. Osim što ne izražavaju rečima neslaganje,obično je ovim ljudima teško da izraze i emocije kao što su ljutnju i tuga,jer im se čini da će tako uvrediti druge.

Kako dolazi do ovog obrasca ponašanja?!

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje valja se vratiti u  detinjstvo.Ponekad se odrasta u porodici gde se bespogovorno povinovanje zahtevima drugih smatra dobrim vaspitanjem pa se insistira na ovom obrascu kod dece,ponekad je slučaj da  je roditelj izrazito strog i kažnjavajuće nastrojen pa deca iz straha izbegavaju da se suprotstave,ponekad osoba u detinjstvu stvarno može biti namučena,zlostavljana i razviti psihologiju žrtve i iznova upadati u situacije u kojima ona stalno brine o drugima a oni je često povređuju i omalovažavaju..Odrastajući,nastavljaju da se ponašaju na povinujući način,klimoglavo i kad se ne slažu,tražeći odobravanje i podršku drugih-prijatelja,supružnika,svoje dece,kolega..

Skoro svi mi imamo mnogo nedovršenih situacija sa našim roditeljima i mnogo nerazjašnjenih osećanja prema njima. Valja razumeti da te nedovršene situacije zadiru  u naše sadašnje odnose a da toga često nismo svesni.Od stepena nerešenosti tih ranih situacija zavisi i stepen  gubitka kontakta sa onim što se realno dešava u našem životu,npr ne shvatamo da blokirajući strah od šefa vuče koren iz našeg detinjeg iskustva gde smo se isto tako jako plašili majke ili oca-prvog autoriteta u odrastanju.Dok se čovek ne prihvati suočavanja sa važnim nedovršenim situacijama i ne objasni,prihvati i odvoji sebe od svojih uspomena,verovatno je da će ostati zaglavljen u statičnim odnosima u svom životu.Zrelost je otkrivanje da više nismo deca i da nam  ne treba više podrška i potvrda roditelja,da bismo živeli po svojoj meri.Zrelost je otkrivanje da nam je dovoljna lična podrška.Veliki je posao da se do toga dođe,to je zadatak psihoterapije!

BUKA U GLAVI

BUKA U GLAVI

’’Oni koji ne opažaju kretanje svog uma nužno moraju biti nesrećni.’’

                                                                                                                                              Marko Aurelije

By Snežana  Tica dipl.psiholog i psihoterapeut

 

Ima jedna divna i poučna  priča o tome kako možemo biti nesvesni toga  kako koristimo sopstveni misaoni proces a navela ju je Dženet Rejnvoter. Glasi ovako:

Jednom je nekom čoveku,dok se vozio zabačenim putem kroz pustinju,iznenada pukla guma. Zaprepašteno je konstatovao da nema dizalicu u autu,kako bi promenio točak.Potom se setio da je prošao pored jedne radionice,od koje je sad bio udaljen oko 10 km,i krene peške.Hodajući tako poče da misli: ’’Odavde do kraja pustinje nema druge radionice.Ako vlasnik ne bude hteo da mi pomogne nemam drugog izbora.Prepušten sam mu na milost i nemilost.Samo za pozajmljivanje dizalice može dobro da me odere.Može da mi naplati 10 dolara…20 dolara…može i 50 dolara a ja neću moći ništa da uradim jer…taj skot.Bože,kako neki  ljudi iskorišćavaju druge’’.

U međuvremenu je stigao do radionice,vlasnik je izašao i prijateljski ga upitao ’’Izvolite,šta mogu da učinim za vas?’’,a naš vozač uzviknu : ’’Ma nosi se i ti i tvoja prokleta dizalica’’!

Nagradno pitanje glasi:koliko puta ste ’’pravili  dizalicu’’ u sopstvenoj glavi!? Verovatno bismo svi odgovorili da to radimo a neki  vrlo često.

Priča dakle govori o tome  kako smo skloni da neku ideju razrađujemo i razvijamo u pravu fantaziju i onda počnemo da se ponašamo kao da je to stvarno.Drugim rečima damo fantaziji veliki zamah,bavimo se njome kao da se to stvarno dešava,a zatim se ponašamo u skladu sa tim,ne shvatajući da smo fantaziju tj misao zamenili sa stvarnošću!

Mnogi ljudi veliki deo vremena provode  razvijajući svoje misli i ideje na za sebe destruktivan i napadački način a da toga nisu svesni.Evo nekih primera:čovek počne da se pita da li njegova žena ima ’’nekog, a potom u svojoj konstrukciji  počne da se ponaša kao da ga ona stvarno vara i u realnosti kreće da je proverava i testira ; ili neko počne da razmišlja o nečijoj bolesti,potom počinje da razmišlja da je sam oboleo,onda mu se čini da prepoznaje i simptome a potom kreće na pretrage kod lekara i bez obzira na razuveravanja ’’siguran’’ je da je bolestan… ili iz čista mira tokom vožnje počnu da razmišljaju o tome da će se desiti saobraćajni udes,da mogu nastradati…

Mnogi ljudi suočeni sa stresom ili sa zahtevima okoline počnu da osećaju strah  jer  u svojoj glavi imaju misao da ’’sigurno neće znati odgovor’’ ili ’’šta god da uradim sigurno ću pogrešiti’’ ili ’’desiće se nešto strašno’’… ne shvatajući da se sve odvija u njihovom razmišljanju.Na ovaj način postaju manje produktivni,skloni povlačenju i teško odgovaraju na životne izazove  i adaptiraju se na normalne   promene. Osećaju se sigurno samo u opsegu lične sigurne zone kretanja.

Kada ovaj proces  samonapadujuće fantazije postane čest i automatizovan onda se često razvijaju različite forme anksioznih  poremećaja,jer mentalna slika za posledicu ima nastajanje straha,panike,anksioznosti,različitih anksioznih simptoma itd.

Šta dakle možemo sami učiniti da bismo izbegli zamku sopstvenog  autodestruktivnog razmišljanja i fantaziranja?!  Važno je prepoznati ovakav sled razmišljanja kod sebe tako što ćete postaviti sebi  pitanje

o čemu to mislim u ovom trenutku i kako to radim; kao i pitanje –šta osećam razmišljajući na ovaj način? Dakle velika je razlika kada nesvesni toga fantaziramo o nesreći koja samo što nije i toga kad smo svesni da smo mi ta osoba koja često   razvija film o nesreći ,jer u ovom drugom slučaju vremenom možemo ovladati ovom veštinom svesnog uvida šta i kako radimo i tako prekinuti ovaj destruktivni lanac. Ipak ovo često nije dovoljno,pa se na savetovanju i psihoterapiji radi tako da čovek prvo postane svestan toga šta i kako misli odnosno kako pokreće čitav proces samozaplašujućeg razmišljanja,potom da se vidi šta je funkcija i smisao ovog obrasca a onda polako i njegovo prevladavanje.

 

 

 

BES I PSIHOTERAPIJA

BES I PSIHOTERAPIJA

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme
Bes je jedno od najčešćih i verovatno najsnažnije osećanje koje imamo i sa kojim obično nismo sigurni kako valja postupati.Retko kad sebi postavimo pitanje otkud ova emocija, šta joj je svrha,zašto nam je priroda ’’darivala’’ dok se mi tako često mučimo s njom… Psihologija nam o besu (ljutnji) svedoči da je ovo jedno od osnovnih i urođenih osećanja koje se počinje jasno ispoljavati već nakon 3.meseca života i to pre svih ostalih osećanja.Pa zašto nam je priroda razvila ovu emociju?!
Ono što je uočeno jeste da sve situacije u kojima smo besni bilo mi odrasli,bilo deca, imaju zajedničko to da je ometeno ostvarivanje nama značajne potrebe ili cilja.Jednostavnije rečeno kada ono što želimo ili ono čemu stremimo je zbog nečega uskraćeno ili onemogućeno postajemo besni.Mala beba tako alarmira svoje roditelje o tome da je gladna ili žedna ,jer nema razvijen govorni jezik kojim će to moći da traži.Kako raste i razvija se,širi se repertoar njenih potreba i ona sada uči da govorom ili postupcima izražava svoje nezadovoljstvo. Onda ti mali ljudi postaju odrasli i uče kao i mi što smo naučili,u našoj porodici i okruženju, kako da izraze svoje potrebe i u vezi sa tim upotrebe svoje nezadovoljstvo (ljutnju,bes) da bi postigli ono što žele. Prema tome bes sam po sebi nije ni dobra ni loša emocija,on je deo našeg biološkog nasleđa (uostalom i životinje se ljute) i ne može se ukloniti ma koliko da se trudimo.Biti ljut znači da se zbiva nešto što mi ne odgovara,da me je neko uvredio ili me napada…a kada besa ne bi bilo ovakve situacije teško da bismo prepoznali. Dakle bes je osećanje koje je korisno za čoveka a ono što moramo je da naučimo kako da ga izrazimo.

Zašto je bes tako snažna emocija? Zato što je prate fiziološke reakcije tela na potencijalnu pretnju,npr raste krvni pritisak i ubrzava se rad srca,pojačava mišićna napetost,brži su refleksi,šire se zenice,u glavi se roje ’’besne’’ misli tipa :kako se samo usuđuje;đubre jedno;ti ćeš meni..;srediću ja tebe..;doće maca na vratanca;… Ove telesne promene mi doživljavamo kao snažno unutrašnje uzbuđenje ili pritisak,kao jaku energizovanost da se nešto učini povodom situacije u kojoj smo.Ove promene su i deo reakcije tela na situaciju- bori se ili beži tj ovu energiju ljutnje koristimo da bismo se suprotstavili ili se sklonili ako procenimo da je tako bolje za nas.
Bez obzira što su sve ove fiziološke promene automatske i spontane,to ne znači da ne možemo naučiti da ih do izvesne mere kontrolišemo i njima upravljamo.Ako smo npr u situaciji da je bes nepoželjan obično se preduzima neka akciju za smirivanje,kao što je duboko disanje ili razmišljanje o nečemu drugom,ili se sklanja od provokativne situacije.U situacijama kad je izražavanje besa izrazito kontraproduktivno,po život opasno onda je kontrola i upravljanje besom životno važno.Ali,ako se izražavanje besa ne dozvoljava ,jer je deo porodične kulture u kojoj je bes ’’proteran’’ kao neprihvatljiv i loš ili se dozvoljava samo roditelju ,onda dete nauči ne samo da potpuno kontroliše bes,već i sve druge njegove znakove.Drugim rečima ne prepoznaje bes kao svoje osećanje i samim tim ne ume ni da ga izrazi a posledično ne prepoznaje ni situacije u kojima je uskraćen a ponekad i ugrožen.Tako dobijemo odraslog koji npr ne prepoznaje da ga drugi omalovažavaju i izrazito se plaši konfliktnih situacija.On se čak može toliko sroditi sa negiranjem besa da poriče mogućnost da ikad sam bude besan ili oseća izrazit strah ili prazninu onda kad je besan.

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme,često na depresivnost osobe. Problemi sa osećanjem i izražavanjem besa su često deo i mnogih anksioznih stanja,naročito onih osoba koje su ’’preterano’’socijalizovane tj preterano izlaze u susret drugima i mnogo energije ulažu u to šta drugi o njima misle nastojeći da zadrže pozitivnu sliku o sebi.Prejako osećanje krivice je takođe povezano sa besom-ovde se on okreće protiv sebe,pa umesto da posluži osnaživanju i naglašavanju lične granice služi samomaltretiranju i preteranoj kontroli. U procesu psihoterapije je neophodan rad sa besom odnosno rad na njegovom identifikovanju,prihvatanju i veštini izražavanja.Najčešće se prvo radi na tome da klijent prepozna na koji način gubi ili ublažava svoj kontakt sa ovom svojom emocijom,a onda kada počne ponovo da jasnije oseća bes uči da ga izražava.Bez izuzetka, ponovno ’’prisvajanje’’ ljutnje dovodi do potpunijeg i zdravijeg funkcionisanja i življenja osobe kao i do smanjivanja ili nestanka psihičkih problema.

Snežana Tica,dipl psiholog i psihoterapeut

Kako izaći na kraj sa brigama?

Kako izaći na kraj sa brigama?

Brige su sastavni deo našeg života i pomažu nam u situacijama kada postoji problem za koji nemamo jasno i brzo rešenje, ali šta se dešava kada one postanu naša glavna preokupacija? Kada briga prestaje da bude čovekov pomoćnik i postaje sama po sebi problem?
Briga je skraćenica od zabrinutosti, a zabrinutost je strepnja od neizvesne budućnosti…Pošto u životu postoji mnogo neizvesnosti eto nama opravdanja za njihovo postojanje. Prema tome da li briga realna ili ne i kako čovek reaguje na nju postoje aktivne i pasivne brige. Realne (aktivne) brige imaju osnovu u životnoj situaciji u kojoj osoba nailazi na prepreku koju treba da prevaziđe, pa mu ona podpomaže mobilizaciju intelektualnih kapaciteta i veština da se do rešenja dodje. Znači aktivira čoveka u iznalaženju rešenja npr. Zabrinut sam što nemam novac- kako da ga zaradim? Zabrinut sam što ne polažem ispit- kako da ga polozim?
Za razliku od ljudi koji brinu zbog realnih stvari “profesionalni brigači” brinu za sve i to preterano…”oni jednostavno sede i brinu”. Predmet njihove brige nisu samo realni problemi već najčešće iracionalni nepostojeći problemi koje sami sebi nameću… U stahu od budućnosti postavljaju sebi gomilu pitanja na koje ne postoji jasan odgovor niti jasno rešenje iz prostog razloga jer problem realno i ne postoji. Za razliku od aktivno zabrinutih ljudi koji postavljaju pitanje kako, “profesionalni brigači” postavljaju pitanje „šta ako?“. Šta ako propadnem, ne uspem, nešto mi se desi…? Ovakva postavka logično izaziva strah i razvija neizvesnost pa nije ni čudno što se kod ljudi koji pasivno brinu razvijaju anksioznost ili psiholoski problemi…
Kako onda da izađemo na kraj sa brigama? Pošto čovek upravlja svojim životom, a ne život njime- ne postoji dakle briga već čovek koji brine! To je onda prava formulacija i formula. Rešenje je jednostavno budite svesni kada brinete da li stvarno postoji problem koji zahteva rešenje ili ste ušli u ulogu brigača pa trazite sami razlog da brinete. Aktivno rešenje problema i mobilisanje snaga za razliku od iščekivanja loših ishoda – u ovome svemu Vam moze pomoći i stara kineska poslovica koja kaže ko misli o sutra nesrećan je već danas! Ukoliko niste u mogućnosti da sami izađete na kraj sa sopstvenim brigama savetovanje i psihoterapija su svakako od koristi da u tome uspete.

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2)Gulding, R. & Gulding, R. (2008): Upravljanje brigama. Novi Sad: Psihopolis institut.

STID U PSIHOTERAPIJI

STID U PSIHOTERAPIJI

Stid je osećanje koje je obično duboko ukorenjeno u ličnosti a  doživljava se kao unutrašnji osećaj smanjivanja ili skupljanja , lična  bezvrednost i neadekvatnost.Momenat kad se stid oseti može biti toliko snažan i ponižavajući da osoba ima doživljaj kao da joj je neko oduzeo dostojanstvo,pri  tom  verujući da je vredna odbacivanja i da ga zaslužuje.

Stidljive osobe imaju teškoće u socijalnim aspektima svog života jer je za njih izuzetno neprijatno iskustvo  kada gledaju ili kada ih drugi gledaju.Za njih biti viđen znači biti izložen strogom oku-veruju da  ih drugi   gledaju izrazito kritično i sa odbojnošću.

Suočena sa procenjivačkim očima,stidljiva osoba se oseća golo i izloženo,kao da gubi privatnost i samu sebe  pa zato ima snažnu želju da se sakrije.Ova želja za skrivanjem može biti izražena kamenom maskom na licu,preteranim govorom,fizičkim ili češće unutrašnjim povlačenjem,ćutanjem i  izbegavanjem privlačenja pažnje…

Poreklo stida treba potražiti u ranom detinjstvu i ranim odnosima između roditelja i deteta.On se oblikuje suptilno i  manje kroz verbalne a češće kroz neverbalne kontakte u iskustvu deteta…npr roditelj  stalno deluje odsutno,postane hladan i emotivno nepristupačan,udaljava se od deteta ili  ne dodiruje  dete…poruka koju ustvari prenose detetu je ’’ti nisi dovoljno…ili to nije dovoljno’’,pa ono  nauči da se povlači od emocionalne reakcije roditelja!

Kada stid postane deo bazičnih uverenja o samom sebi onda dobijamo odraslu osobu koja je zaustavljena u svom razvoju,skriva svoja osećanja i od same sebe i nije dobro povezana sa svojom okolinom i socijalnim okruženjem uopšte.Mnogi potencijali koje inače ima ostaju neiskazani i neostvareni jer su sputani stidom.

Valja istaći da postoje zdrav i nezdrav stid-zdrav stid je osećanje koje se javlja povezano sa konkretnom situacijom ali se ne doživljava kao samoomalovažavanje,reakcije stida su  adekvatne situaciji i koriguju ponašanje.Nezdrav stid je prejako osećanje stida  kada je osoba  sklona da se postidi u svakoj situaciji,često i kad one nemaju veze s njom lično!

Sa preteranim stidom se radi u psihoterapiji,gde se čoveku pomaže  da se oslobodi  automatskog napada na sebe u stidu i krivici,da se ojača pozitivan i saosećajan odnos prema sebi i da se oseti  i razlikuje razuman osećaj stida i krivice.

 

Snežana Tica