Perfekcionizam je težnja da se bude savršen u svemu što se radi.Perfekcionista od sebe očekuje da u jednoj ili više oblasti svog života postigne savršene rezultate a vrlo često i od sebe kao osobe očekuje da bude savršena.U svakodnevnom životu to znači da se mnogo vremena i energije utroši da se ima savršen dom,bude savršena domaćica ili majka,savršeno radi posao,postigne savršen izgled ili bude savršena osoba.Ako se ova težnja odnosi i na njihov društveni život onda se jako trude da se dopadnu drugima,da ih oduševe a izunutra brinu da li su u tome uspeli i da li su rekli ili uradili nešto što se drugima ne dopada.
Mada perfekcionisti obično postižu visoke a često i izuzetne rezultate,često to sami ne primećuju a unutar sebe osećaju veliko nezadovoljstvo i preterano su osetljivi na greške.Sebi ne dopuštaju da pogreše i stalno su usmereni na to da ‚‚ulove“grešku kod sebe ili da je predvide kako bi je ispravili ili sprečili. Kada se neminovno desi da pogreše,osećaju se veoma loše i sebe izunutra kritikuju i omalovažavaju,nesvesni su da „grešku“ primete samo oni,njihova okolina ne.
Perfekcionistički životni stil neminovno vodi do anksioznosti-stanja snažne unutrašnje napetosti jer su perfekcionisti stalno na oprezu dal će sve ispasti savršeno i da ne pogreše,veoma su zahtevni prema sebi. Ovakav obrazac se često produbi u depresivnost jer kad se desi da se visoki standardi ne dosegnu,mogu jako da se naljute na sebe i da se samokažnjavaju.Ova unutrašnja dinamika može da se ispolji kao hroničan umor i nesposobnost da se opuste i ne brinu čak i kad sve funkcioniše kako treba.
Zanimljivo je da ovi ljudi obično teško definišu kritrerijum za savršenstvo.Oni znaju da npr teže tome da budu najbolji ali kad tražite da to konkretizuju ne umeju da objasne kako će znati da su dostigli savršenstvo.Ako ih pitate da vam navedu primer kada su to dostigli i bili zadovoljni,obično kažu da je retko ili nikad.Praktično su sebi postavili ciljeve do kojih ne stižu jer ih stalno pomeraju naviše a da toga nisu svesni.
Zašto se ovo dešava?! Prvo, zato što perfekcionisti ne razlikuju realnu i zdravu težnju ka napredovanju od nezdravog i nedefinisanog stremljenja da postanu savršeni.Drugi razlog je to što u svom temelju imaju snažno uverenje da su oni kao ličnosti vredne samo ako su savršene.Dakle ako uradim nešto što nije savršeno,ja nisam dobar kao osoba-to je unutrašnja mantra po kojoj funkcioniše njihov život.Na psihoterapiju dolaze najčešće onda kada osećaju stalno nezadovoljstvo a ne znaju odakle ono potiče ili sa već jasnim anksioznim i depresivnim simptomima.Kroz psihoterapijski rad se moraju susresti sa „gospodinom Savršenim“ u sebi i osvestiti razliku između sebe i ovog dela svog bića.A potom postepeno redefinisati sopstvene težnje i utemeljiti ih u realnosti.