Svima nam se dogodilo da udarimo, posečemo ili povredimo neki deo tela. Takve rane obično izazivaju bol i mi tada činimo sve da te rane zacelimo. Štedimo to mesto, negujemo ga, posmatramo…

Iako nisu vidljive kao telesne, emocionalne rane su nešto zbog čega nam se takođe menja kvalitet života, ali baš zbog toga što su u početku manje uočljive zanemarimo ih, pravimo se da ne postoje i obratimo se za pomoć tek onda kada one postanu takve da nam ozbiljno naruše kvalitet života.

Bilo kako bilo jedno je sigurno, svi smo ranjivi i svi  imamo slabe tačke ili Ahilovu petu.

Pojam Ahilova peta dolazi iz grčke mitologije koji je opšte prihvaćen kao pojam za tačku gde je osoba najranjivija. Da se podsetimo, Ahil je bio junak neverovatne hrabrosti i lepote. Legenda kaže da ga je majka kao malog uronila u reku podzemnog sveta da bi ga učinila besmrtnim. Jedino mesto na telu koje nije uronila u vodu bila je peta jer se plašila da pusti sina u reku kako ga voda ne bi odnela. I tako je Ahil bio nepovrediv svugde po telu, a jedina slaba tačka bila mu je peta … I bas je nju nespretni Paris, loš strelac, uspeo da pogodi tokom Trojanskog rata i usmrti Ahila…

Kada bi se u psihološkom smislu pravila paralela sa ovim mitom, zaključak bi bio jasan, koliko god mislili da smo otporni , slabe tačke postoje. Iako savremena istraživanja potvrđuju da je emocijonalna ranjivost genetski uslovljena (pa postoje manje ili više ranjive osobe), veliki deo zasluge za to imaju i roditelji i sredina u kojoj dete odrasta. Često  prezaštićenost  od strane roditelja odnosno neizlaganje određenim stimulusima i situacijama ima kasnije za posledicu pojačanu osetljivost (baš kao i Ahila majke čvrsto drže decu u strahu da ih “voda ne odnese”). Prezaštićujući vaspitni stil dovodi do toga da dete kasnije bude ranjivo i na “strele loših strelaca” pa vremenom gubi samopouzdanje i postaje još ranjivije…. Druga krajnost iste priče je prerano izlaganje situcijama za koje dete nema kapacitet da prevaziđe pa je ishod isti- strah, gubitak samopouzdanja i ranjivost.

Sve u svemu ako genima dodamo uticaj spoljašnjih faktora dolazimo do toga da su jedna ili više slabih tačaka ono što određuje često nas, naše ponašanje i naše odnose sa drugim ljudima.

Da bismo prikrili svoje slabe tačke često koristimo psihološke mehanizme koji nam kao ”unutrašnji glas” poručuju da budemo savršeni, radimo naporno, da ne smemo da grešimo, da se moramo stalno truditi, da moramo da žurimo, da nikako ne uživamo…I tako sve dok jednog dana, kao što rekoh na početku teksta, ne počnemo da osećamo posledice tihog unutrašnjeg emocionalnog samoranjavanja.

Tada se obično pojave: anksioznost, panika, neka telesna oboljenja, depresija ili slično…

Da bismo izbegli “Ahilov kraj“, prvo treba da prihvatimo sebe i zavolimo onakve kakvi smo, sa svim vrlinama ali i slabim tačkama, a naročito je važno  da upoznamo svoje slabe tačke i prihvatimo da smo ranjivi. Važno je ne bežati i ne maskirati neprijatnost, već se postepeno izlagati i privikavati različitim životnim situacijama kako onim prijatnim, tako i manje prijatnim i krajnje nepijatnim.