Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu

 

Transakciona analiza

Transakciona analiza

 

 Transakciona analiza je psihoterapijski pravac koji ima za cilj razvoj ličnosti, ali i izmene određenih karakteristika ličnosti ili obrazaca ponašanja. Po svom pristupu klijentima vrlo je jednostavna, interesantna i lako razumljiva.

 Filozofija transakcione analize podrazumeva da su ljudi OK, da svaka ličnost ima vrednost, značaj, jednako pravo na uvažavanje. Svako (sa malo izuzetaka) ima pun kapacitet odraslog da misli. Ljudi odlučuju o svojoj životnoj priči i sudbini i te se odluke mogu menjati.

Klijent i terapeut preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne što podrazumeva i otvorenu komunikaciju u njihovom radu, ali i poštovanje klijentove privatnosti.

Transakciona analiza pomaže da se otkrije kakva je struktura čovekove psihe, nudi teoriju komunikacije kao i teoriju razvoja deteta.  Kroz koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva i kako ih se kao odrasli pridržavamo čak i kada one proizvode rezultate koji su teški ili bolni za čoveka. Osim prepoznavanja TA nudi koncepte o načinima na koji možemo da ih prevaziđemo.

TA psihoterapija može biti korišćena individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških problema, od svakodnevnih životnih problema preko anksioznosti, paničnih poremećaja, fobija i depresija… TA se takođe koristi u obrazovnim ustanovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu konfliktne situacije. TA se koristi u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija. TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

Ciljevi promene u TA:

  • autonomija (sposobnost da osoba sama donosi odluke koje smatra da su u njenom interesu),
  • svesnost,
  • spontanost,
  • prisnost-intimnost,
  • rešavanje problema ( kao suprotnost izbegavanju ili pasivnosti),
  • izlečenje kao ideal, a ne napredovanje učenjem novih izbora.
Psihoterapija

Psihoterapija

ŠTA JE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija je proces u kome stručno lice koristeći poseban način komunikacije i različite psihoterapijske tehnike, pomaže čoveku da ostvari određene željene promene. Važno je naglasiti da je to poseban vid komunikacije i kontakta koji se uz međusobno poverenje ostvaruje tokom psihoterapijskog procesa.
Takođe je to i način lečenja psihičkih smetnji i/ ili poremećaja i može se sprovoditi uz farmakoterapijsko lečenje (lekove) ili bez njega.

KO SE MOŽE BAVITI SAVETOVANJEM I PSIHOTERAPIJOM?

Savetovanjem i psihoterapijom se mogu baviti obučeni stručnjaci iz oblasti psihologije, medicine, a danas i srodnih nauka kao što su npr. defektologija i socijalni rad. Podrazumeva dugogodišnju obuku nakon osnovnih studija i to tako što se pored širokog znanja iz oblasti psihologije i psihopatologije mora proći lična psihoterapija kao i rad sa drugima kao klijentima.

DA LI SE PREPISUJU LEKOVI?

Savetnik ili psihoterapeut, ako u isto vreme nisu i lekari tj. psihijatri, ne propisuju lekove već se pre svega bave istraživanjem kako psihološki funkcioniše čovek koji ima psihičke tegobe, zajedno sa njim. Na osnovu toga se bira kakve će se intervencije preduzeti. U osnovi ovog načina lečenja je međusobno poverenje i pre svega iskren i otvoren ljudski odnos, što ljudi obično doživljavaju kao posebno i upečatljivo iskustvo! Dobar psihoterapeut će nastojati da pruži veliku podršku, ali umeće i da frustrira klijenta da bi se postigao cilj .
Pogrešno je psihoterapijski odnos razumeti kao iskustvo u kome je psihoterapeut neko ko nešto radi za klijenta ili ima neki poseban ‘’recept’’, od čoveka se ovde traži da se suoči sa različitim životnim situacijama, sa samim sobom i ličnim iskustvom na proaktivan način i tako preuzme odgovornost za sopstveni život.

KOLIKO TRAJE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija uvek traje neki vremenski period I najčešće se radi jednom nedeljno u seansama koje traju oko sat vremena. Za one koji se prvi put sreću sa ovakvim iskustvom terapeut obično predloži pet do šest susreta da bi se potom procenili efekti psihoterapije. Može da traje u kontinuitetu od nekoliko susreta pa do nekoliko meseci,a kod težih psihičkih stanja I duže!Istraživanja iz oblasti neuronauka ukazuju na promene koje se dešavaju tokom psihoterapije: u stvari,svako učenje,što je u svojoj osnovi I psihoterapija deluju na promenu moždane biohemije ,dakle procesi na nivou mozga se menjaju i učenjem,iskustvom a ne samo lekovima. Efekti koji se postižu je da se smetnje prevazilaze jer se čovek menja.

KOJI PROBLEMI SE TRETIRAJU PSIHOTERAPIJOM?

Psihoterapijom se tretiraju različiti psihički problem kao što su anksiozna stanja, panični napadi, fobije, depresivna stanja, emocionalne teškoće, psihičke posledice traumatskih iskustava, disfunkcionalni odnosi ali i mnoge teškoće koje su deo teških životnih iskustava, a koje čovek sam teško prevazilazi kao npr. preterana povučenost i bojažljivost, nesigurnost i zavisnost, nedostatak samopouzdanja, hroničan umor, nesanica, teškoće sa apetitom, razni telesni simptomi psihogenog porekla kao česte glavobolje, nezadovoljstvo sobom, preterana zatvorenost i stidljivost kao i razni neurotski simptomi adolescenata kao što su česti napadi besa, griženje noktiju, delinkventno ponašanje, problem sa ishranom itd.

KO JE OVDE ‘’LUD‘’?

I za kraj-ono što je možda najveći problem u psihoterapiji je veliki broj predrasuda koje se odnose na to da onaj koji potraži ovakav vid podrške je ‘’lud’’ i da time drugima daje do znanja da sa njim ‘’nešto nije kako treba’’. Pošto su predrasude po svojoj prirodi iracionalne teško ih je otkloniti, ali možda pomogne ako se pitanje postavi ovako – kako je moguće provesti ceo život u svojoj koži, a ne upitati se šta je ono što stvarno mislim, osećam, što mi pritiska dušu, šta moja psiha hoće i o čemu patnja koju osećam govori…zar nije ‘’ludo’’ ne potražiti odgovore na ova pitanja i ostati stranac sam sebi ?!

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji su stanja sa istrajnim i/ili  teškim duševnim i telesnim simptomima koji nisu prateći simptomi drugog oboljenja. Anksiozni poremećaji se dele na poremećaje s neprestanim simptomima –tzv. generalizovani anksiozni poremećaj i na poremećaje s povremenim simptomima. Ovi potonji su ustvari fobije i panični poremećaji, a neretko i njihova kombinacija kao npr. panika sa agorafobijom. 

Ono što je važno razumeti je da se anksioznost ispoljava velikom spektrom  psiholoških i telesnih simptoma, ali da ne preti  smrtnom opasnošću. U anksioznom ili paničnom napadu ljudima se čini tj. tako tumače svoje stanje, da će umreti, da im je vreme odbrojano što proizvodi još anksioznosti…ali se ne umire!

Ovde ću nabrojati neke grupe simptoma:
1) psihološki anksiozni simptomi: strašna predviđanja, razdražljivost, osetljivost na buku, slaba koncentracija, uznemirujuće misli…
2) telesni anksiozni simptomi  koji se manifestiju kroz gastrointestinalni sistem kao npr. suva usta, teško gutanje, pojačani gasovi, česti pokreti creva…
3) telesni simptomi koji se manifestuju kroz respiratorni sistem kao npr. stezanje u grudima, otežan udah, ubrzano disanje…
4) telesni simptomi koji se manifestuju kroz kardiovaskularni  sistem kao npr. lupanje srca,smetnje u grudima, utisak da nema otkucaja srca…
5) telesni simptomi koji se manifestuju kroz genito-urinarni sistem kao npr. često ili hitno mokrenje, neuspešne erekcije, menstruacione smetnje…
6) telesni simptomi koji se manifestuju kroz nervno-mišićni  sistem kao npr. podrhtavanje, osećaj probadanja, zujanje u ušima, vrtoglavica, glavobolja, bolovi u mišićima, nesanica, konstantan umor…

Mnogi ljudi imaju kombinaciju različitih simptoma, ali bi valjalo da znaju da se ovde ne radi o tome da je oboleo neki organ ili neki sistem organa, čak naprotiv, lekarski pregledi pokažu upravo suprotno-da su telesno zdravi, a da se valja okrenuti svojoj psihi tj. duši. U početku pomažu lekovi jer ublažavaju simptome, ali da bi se izlečili potrebno je potražiti psihoterapijsku pomoć!
Autor: Snežana Tica

Anksioznost

Anksioznost

 

Anksioznost se  najlakše razume ako je ‘’prevedemo’’ na jezik koji je većini ljudi razumljiv-dakle može se razumeti kao strepnja, kao stanje manje ili više jake unutrašnje napetosti, ili kao stanje preterane zabrinutosti! U širem smislu bi se moglo govoriti i o osećaju nesigurnosti, tremi, preteranoj osetljivosti u smislu plašljivosti ili plašljivog iščekivanja… Može se zaključiti da većina ljudi u svom životu  periodično-u određenim situacijama iskusi ovakvo stanje ili se u nekom dužem vremenskom periodu bori sa anksioznošću.

Valja razlikovati normalnu od preterane(abnormalne) anksioznosti: normalna anksioznost je odgovor na  preteću situaciju  i prate ga uz osećaj strepnje i fiziološke promene koje organizam pripremaju za odbranu ili bekstvo(‘’bori se ili beži’’ reakcija), a to su povećanje pulsa, krvnog pritiska, disanja i napetosti mišića, podrhtavanje, potreba za mokrenjem, preznojavanje itd. Preterana ili abnormalna anksioznost je sličan odgovor na preteće situacije, ali je nesrazmeran pretnji i/ili se javlja kada pretnje nema.

Postoji  važna razlika između ove dve vrste anksioznosti-kod stanja preterane anksioznosti čovek je usredsređen na simptom tj. fokusira se na npr. ubrzan rad srca zbog kojeg počinje da bude zabrinut i tumači ga kao znak srčanog oboljenja. Pošto ovakve brige predstavljaju pretnju, pojačava se anksioznost i ulazi u začarani krug sopstvenog samozaplašivanja. U normalnoj anksioznosti, čovek je fokusiran na pretnju  i  procenjuje je u traganju za odgovorom na nju. Možda najbolje objašnjenje na koje sam nekad naišla, a pravi bitnu razliku je…’’zdrava osoba se bavi realnim problemom i traga za rešenjem, a neurotična (čitaj-preterano anksiozna) izmisli problem i krene da ulaže veliku energiju u njegovo rešavanje’’.
Autor: Snežana Tica