BES I PSIHOTERAPIJA

BES I PSIHOTERAPIJA

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme
Bes je jedno od najčešćih i verovatno najsnažnije osećanje koje imamo i sa kojim obično nismo sigurni kako valja postupati.Retko kad sebi postavimo pitanje otkud ova emocija, šta joj je svrha,zašto nam je priroda ’’darivala’’ dok se mi tako često mučimo s njom… Psihologija nam o besu (ljutnji) svedoči da je ovo jedno od osnovnih i urođenih osećanja koje se počinje jasno ispoljavati već nakon 3.meseca života i to pre svih ostalih osećanja.Pa zašto nam je priroda razvila ovu emociju?!
Ono što je uočeno jeste da sve situacije u kojima smo besni bilo mi odrasli,bilo deca, imaju zajedničko to da je ometeno ostvarivanje nama značajne potrebe ili cilja.Jednostavnije rečeno kada ono što želimo ili ono čemu stremimo je zbog nečega uskraćeno ili onemogućeno postajemo besni.Mala beba tako alarmira svoje roditelje o tome da je gladna ili žedna ,jer nema razvijen govorni jezik kojim će to moći da traži.Kako raste i razvija se,širi se repertoar njenih potreba i ona sada uči da govorom ili postupcima izražava svoje nezadovoljstvo. Onda ti mali ljudi postaju odrasli i uče kao i mi što smo naučili,u našoj porodici i okruženju, kako da izraze svoje potrebe i u vezi sa tim upotrebe svoje nezadovoljstvo (ljutnju,bes) da bi postigli ono što žele. Prema tome bes sam po sebi nije ni dobra ni loša emocija,on je deo našeg biološkog nasleđa (uostalom i životinje se ljute) i ne može se ukloniti ma koliko da se trudimo.Biti ljut znači da se zbiva nešto što mi ne odgovara,da me je neko uvredio ili me napada…a kada besa ne bi bilo ovakve situacije teško da bismo prepoznali. Dakle bes je osećanje koje je korisno za čoveka a ono što moramo je da naučimo kako da ga izrazimo.

Zašto je bes tako snažna emocija? Zato što je prate fiziološke reakcije tela na potencijalnu pretnju,npr raste krvni pritisak i ubrzava se rad srca,pojačava mišićna napetost,brži su refleksi,šire se zenice,u glavi se roje ’’besne’’ misli tipa :kako se samo usuđuje;đubre jedno;ti ćeš meni..;srediću ja tebe..;doće maca na vratanca;… Ove telesne promene mi doživljavamo kao snažno unutrašnje uzbuđenje ili pritisak,kao jaku energizovanost da se nešto učini povodom situacije u kojoj smo.Ove promene su i deo reakcije tela na situaciju- bori se ili beži tj ovu energiju ljutnje koristimo da bismo se suprotstavili ili se sklonili ako procenimo da je tako bolje za nas.
Bez obzira što su sve ove fiziološke promene automatske i spontane,to ne znači da ne možemo naučiti da ih do izvesne mere kontrolišemo i njima upravljamo.Ako smo npr u situaciji da je bes nepoželjan obično se preduzima neka akciju za smirivanje,kao što je duboko disanje ili razmišljanje o nečemu drugom,ili se sklanja od provokativne situacije.U situacijama kad je izražavanje besa izrazito kontraproduktivno,po život opasno onda je kontrola i upravljanje besom životno važno.Ali,ako se izražavanje besa ne dozvoljava ,jer je deo porodične kulture u kojoj je bes ’’proteran’’ kao neprihvatljiv i loš ili se dozvoljava samo roditelju ,onda dete nauči ne samo da potpuno kontroliše bes,već i sve druge njegove znakove.Drugim rečima ne prepoznaje bes kao svoje osećanje i samim tim ne ume ni da ga izrazi a posledično ne prepoznaje ni situacije u kojima je uskraćen a ponekad i ugrožen.Tako dobijemo odraslog koji npr ne prepoznaje da ga drugi omalovažavaju i izrazito se plaši konfliktnih situacija.On se čak može toliko sroditi sa negiranjem besa da poriče mogućnost da ikad sam bude besan ili oseća izrazit strah ili prazninu onda kad je besan.

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme,često na depresivnost osobe. Problemi sa osećanjem i izražavanjem besa su često deo i mnogih anksioznih stanja,naročito onih osoba koje su ’’preterano’’socijalizovane tj preterano izlaze u susret drugima i mnogo energije ulažu u to šta drugi o njima misle nastojeći da zadrže pozitivnu sliku o sebi.Prejako osećanje krivice je takođe povezano sa besom-ovde se on okreće protiv sebe,pa umesto da posluži osnaživanju i naglašavanju lične granice služi samomaltretiranju i preteranoj kontroli. U procesu psihoterapije je neophodan rad sa besom odnosno rad na njegovom identifikovanju,prihvatanju i veštini izražavanja.Najčešće se prvo radi na tome da klijent prepozna na koji način gubi ili ublažava svoj kontakt sa ovom svojom emocijom,a onda kada počne ponovo da jasnije oseća bes uči da ga izražava.Bez izuzetka, ponovno ’’prisvajanje’’ ljutnje dovodi do potpunijeg i zdravijeg funkcionisanja i življenja osobe kao i do smanjivanja ili nestanka psihičkih problema.

Snežana Tica,dipl psiholog i psihoterapeut

Kako izaći na kraj sa brigama?

Kako izaći na kraj sa brigama?

Brige su sastavni deo našeg života i pomažu nam u situacijama kada postoji problem za koji nemamo jasno i brzo rešenje, ali šta se dešava kada one postanu naša glavna preokupacija? Kada briga prestaje da bude čovekov pomoćnik i postaje sama po sebi problem?
Briga je skraćenica od zabrinutosti, a zabrinutost je strepnja od neizvesne budućnosti…Pošto u životu postoji mnogo neizvesnosti eto nama opravdanja za njihovo postojanje. Prema tome da li briga realna ili ne i kako čovek reaguje na nju postoje aktivne i pasivne brige. Realne (aktivne) brige imaju osnovu u životnoj situaciji u kojoj osoba nailazi na prepreku koju treba da prevaziđe, pa mu ona podpomaže mobilizaciju intelektualnih kapaciteta i veština da se do rešenja dodje. Znači aktivira čoveka u iznalaženju rešenja npr. Zabrinut sam što nemam novac- kako da ga zaradim? Zabrinut sam što ne polažem ispit- kako da ga polozim?
Za razliku od ljudi koji brinu zbog realnih stvari “profesionalni brigači” brinu za sve i to preterano…”oni jednostavno sede i brinu”. Predmet njihove brige nisu samo realni problemi već najčešće iracionalni nepostojeći problemi koje sami sebi nameću… U stahu od budućnosti postavljaju sebi gomilu pitanja na koje ne postoji jasan odgovor niti jasno rešenje iz prostog razloga jer problem realno i ne postoji. Za razliku od aktivno zabrinutih ljudi koji postavljaju pitanje kako, “profesionalni brigači” postavljaju pitanje „šta ako?“. Šta ako propadnem, ne uspem, nešto mi se desi…? Ovakva postavka logično izaziva strah i razvija neizvesnost pa nije ni čudno što se kod ljudi koji pasivno brinu razvijaju anksioznost ili psiholoski problemi…
Kako onda da izađemo na kraj sa brigama? Pošto čovek upravlja svojim životom, a ne život njime- ne postoji dakle briga već čovek koji brine! To je onda prava formulacija i formula. Rešenje je jednostavno budite svesni kada brinete da li stvarno postoji problem koji zahteva rešenje ili ste ušli u ulogu brigača pa trazite sami razlog da brinete. Aktivno rešenje problema i mobilisanje snaga za razliku od iščekivanja loših ishoda – u ovome svemu Vam moze pomoći i stara kineska poslovica koja kaže ko misli o sutra nesrećan je već danas! Ukoliko niste u mogućnosti da sami izađete na kraj sa sopstvenim brigama savetovanje i psihoterapija su svakako od koristi da u tome uspete.

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2)Gulding, R. & Gulding, R. (2008): Upravljanje brigama. Novi Sad: Psihopolis institut.

STID U PSIHOTERAPIJI

STID U PSIHOTERAPIJI

Stid je osećanje koje je obično duboko ukorenjeno u ličnosti a  doživljava se kao unutrašnji osećaj smanjivanja ili skupljanja , lična  bezvrednost i neadekvatnost.Momenat kad se stid oseti može biti toliko snažan i ponižavajući da osoba ima doživljaj kao da joj je neko oduzeo dostojanstvo,pri  tom  verujući da je vredna odbacivanja i da ga zaslužuje.

Stidljive osobe imaju teškoće u socijalnim aspektima svog života jer je za njih izuzetno neprijatno iskustvo  kada gledaju ili kada ih drugi gledaju.Za njih biti viđen znači biti izložen strogom oku-veruju da  ih drugi   gledaju izrazito kritično i sa odbojnošću.

Suočena sa procenjivačkim očima,stidljiva osoba se oseća golo i izloženo,kao da gubi privatnost i samu sebe  pa zato ima snažnu želju da se sakrije.Ova želja za skrivanjem može biti izražena kamenom maskom na licu,preteranim govorom,fizičkim ili češće unutrašnjim povlačenjem,ćutanjem i  izbegavanjem privlačenja pažnje…

Poreklo stida treba potražiti u ranom detinjstvu i ranim odnosima između roditelja i deteta.On se oblikuje suptilno i  manje kroz verbalne a češće kroz neverbalne kontakte u iskustvu deteta…npr roditelj  stalno deluje odsutno,postane hladan i emotivno nepristupačan,udaljava se od deteta ili  ne dodiruje  dete…poruka koju ustvari prenose detetu je ’’ti nisi dovoljno…ili to nije dovoljno’’,pa ono  nauči da se povlači od emocionalne reakcije roditelja!

Kada stid postane deo bazičnih uverenja o samom sebi onda dobijamo odraslu osobu koja je zaustavljena u svom razvoju,skriva svoja osećanja i od same sebe i nije dobro povezana sa svojom okolinom i socijalnim okruženjem uopšte.Mnogi potencijali koje inače ima ostaju neiskazani i neostvareni jer su sputani stidom.

Valja istaći da postoje zdrav i nezdrav stid-zdrav stid je osećanje koje se javlja povezano sa konkretnom situacijom ali se ne doživljava kao samoomalovažavanje,reakcije stida su  adekvatne situaciji i koriguju ponašanje.Nezdrav stid je prejako osećanje stida  kada je osoba  sklona da se postidi u svakoj situaciji,često i kad one nemaju veze s njom lično!

Sa preteranim stidom se radi u psihoterapiji,gde se čoveku pomaže  da se oslobodi  automatskog napada na sebe u stidu i krivici,da se ojača pozitivan i saosećajan odnos prema sebi i da se oseti  i razlikuje razuman osećaj stida i krivice.

 

Snežana Tica

Paa Paa Panika

Paa Paa Panika

 

Stara narodna poslovica kaže „Upoznaj neprijatelja da bi ga pobedio“, a ja bih rekla prihvati svog prijatelja i pleši s njim. Napaviću kratak “profil ličnosti” panike, pa kom prijatelj, kom neprijatelj….

Ne znam da li znate da je panika svoje ime dobila po Panu sinu Hermesa i nimfe Driope. Pan se rodio s kozjim nogama, rogat i bradat. Njegov izgled toliko je uplašio njegovu majku da ju je obuzeo dotada nezapamćen strah, pa se takav strah još i danas naziva panični strah. Panova majka, jednostavno je pobegla glavom bez obzira i ostavila malog Pana samog. No, otac Hermes ostao je hladne glave, obradovao se i prihvatio sina takvog kakav je, uvio ga u zečju kožu te ga poveo sa sobom na Olimp i ponosno ga pokazao bogovima… Stari su Grci takođe verovali da strah i uznemirenost izaziva Pan svojim izgledom, ali i svojom pojavom plašio je ljude tj. izazivao paniku, pa je po njemu nastala reč panika.

Panika ili panični napad nije nikakav napad u pravom smislu te reči, već je to čovekov osećaj snažnog preplavljujućeg straha gde osoba misli da nema vremena ili kapaciteta da ga prevlada, već da će je sam strah prevladati, a ona poludeti ili izgubiti kontrolu. Kao i Panova majka, osoba koja paniči, ima potrebu da pobegne, pa su naizgled besmisleni pokreti uspaničene osobe u stvari njen pokušaj da se pronađe izlaz iz situacije.

Rečnikom mitologije bežimo od sopstvenog (ružnog, bradatog) straha, pretvarajući ga u ono sto on zaista nije.
Kao i strah koji ima za cilj da nas navede na akciju tako i panika kao njena nadograđena verzija ima za cilj da nas spase, održi u životu ili sačuva. No kao i Pana mi je tumačimo kao neprijatelja koji nam zagorčava život. Nije kriva panika već naše tumačenje panike. Kao i druge emocije ni ona ne ide sama već je praćena ili pokrenuta našim mislima i uverenjima (da ne vredimo, da nismo dovoljno dobri, nismo vredni postojanja, da ne smemo da grešimo, da moramo uvek biti najbolji…).

Tako da kada naredni put optužite paniku za Vaše ponašanje, mišljenje ili osećanje i pokušate da pobegnete od „nje“, zastanite, prihvatite je ponosno kao Hermes svoga sina, prebacite fokus svoje pažnje na stvari ili pojave oko vas. Psihoterapijski rad je usmeren ka pronalaženju uzroka pojačane anksioznosti kod osobe i njegovom razrešenju. Takođe psihoterapija pomaže da osoba prepozna strah, šta je dovelo do njega i nauči tehnike da sebe ne uvede u stanje panike. Tada možemo s ponosom da kaže panika pa pa.

Autor: Svetlana Savu

КОЈI JEZIK GOVORE PSIHIČKI SIMPTOMI?

КОЈI JEZIK GOVORE PSIHIČKI SIMPTOMI?

Kada se poremeti psihički život nastaju različiti simptomi što je obično razlog da ljudi  potraže pomoć jer se uplaše.  Ali šta nam simptomi poručuju, šta oni ’’hoće’’?  Da li zaista nagoveštavaju samo pojavu poremećaja i bolesti ili nam skreću pažnju na nas same i nose skrivenu poruku?!

Simptom često ima mnogo da kaže,ako se na ozbiljan način pozabavite njime!

Ako npr. pokušate da zamislite da možete popričati sa svojom anksioznošću kao sa starim znancem  i postaviti joj  pitanje otkud i odkad je tu, šta želi od vas kad  vas tako uporno prati…mogli biste otkriti da postoji određen smisao i poruka celog anksioznog dešavanja.

Koristeći ovaj način u psihoterapiji  ponekad se otkrije da npr. panični napad nastaje onda kada se želi izbeći odgovornost za nešto što nam je neprijatno ili što ne želimo da radimo. Neki  simptomi su stvoreni ili uveličani da bi se njima uticalo na druge-neki ljudi naprasno dobijaju glavobolju kad god ne žele da se suoče sa poslom ili poteškoćama, tako da drugi moraju da im pomognu. Glavobolja je takođe i  jedan od najčešćih simptoma koji služi  za povlačenje iz neželjenih situacija. Poneko  mnogo vremena provodi u svojoj fantaziji jer je nespreman da se suoči sa realnošću, a neko drugi baveći se svojim opsesijama ustvari izbegava da zaviri unutar sebe! Kad neko preterano mnogo priča tako da davi rečima, kad ga prekinete može otkriti da rečima ustvari prekriva izrazitu anksioznost.

Jedna od najvažnijih stvari koju klijent uči na psihoterapiji je šta simptom ili samo psihičko stanje zbog kojeg se pomoć i traži, čine za njega. Možda vas drže dalje od nevolje, daju odmor od previše posla, izvlače iz neprijatne situacije kada treba reći ’’ne’’, donose pažnju drugih, daju vam zasluženu kaznu,  pomažu da zaobiđete neprijatne zadatke, ili iza sebe krije potisnute emocije kao što su tuga ili bes….

Šta god da simptom radi, mora se pronaći drugi način umesto razboljevanja, da bi se postigao rezultat. Kada se na terapiji dođe do funkcije i  smisla simptoma i pronađe alternativa, on obično naglo oslabi ili nestaje!

Možete koristiti zamišljeni dijalog sa bilo čime što vam zadaje muku, u stvarnosti ili mašti, ili uspostaviti dijalog sa svojim poteškoćama, konfliktima, emocijama, svojim osobinama, željama…i svaki put otkriti malo više o sebi. Kad se konačno produbi svesnost o ličnom funkcionisanju, čovek  jača oslonac u sebi a život postaje jednostavniji i manje konfuzan a aktivnost efikasnija! Tom cilju služi psihoterapija!

Snežana Tica

Kako krenuti drugom ulicom?

Kako krenuti drugom ulicom?

Prvi dan
Hodam ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Upadam u nju.
Izgubljena sam… Bespomoćna…
Traje večnost dok se ne izvučem.
Drugi dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Pretvaram se da je ne vidim.
Ponovo upadam u nju…
Opet dugo traje dok se ne izvučem.
Treći dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je velika rupa.
Vidim da je još uvek tu.
Ipak upadam u nju… to je navika….
Znam gde se nalazim…
Odmah se izvlačim iz rupe.
Četvrti dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Zaobilazim je.
Peti dan
Hodam drugom ulicom.“1

Kada razmišljam o svojim klijentima kojima ispričam ovu poučnu priču sa snažnim zaključkom često se ova vrlo jednostavna poruka učini kao „reč spasa“, kao nešto što niko od njih nije mogao da spozna svojim umom. Naizgled jednostavna, ali u praksi teško ispunjiva. Kako krenuti drugom ulicom? Kako se izboriti sa anksioznošću ili panikom, kako “preživeti” raskid, bolest, suočiti se sa problemom ili gubitkom? Da li često od šume ne vidimo drvo, pa ni izlaz iz problema ne gledajući ga kao nešto rešivo i prolazno već mu pridajemo magijski značaj umanjujući time naše kapacitete da ih rešimo jer nema čarobnog štapića ili ne znamo čarobne reči. Možda je za to kriva naša stalna potreba da problem rešavamo do iznemoglosti, a ne da tražimo druge opcije. Da li ovde naša kreativnost zapada u rupu, a pobeđuje ona racionalna leva hemisfera koja rešava situaciju kao matematički problem, a jedinstvene formule nema. Ponekad je rešenje sama spoznaja da problem postoji i njegovo prihvatanje, nekada svesnost o njegovom stvarnom značaju za naš život, a nekada jednostavno opraštanje od onoga što nas muči.

Ako ti se čini da nema izlaza ima ih još najmanje dva kaže izreka, a ja mislim poučena ovom izrekom da ako ti se čini da stalno upadaš u rupu vreme je da kreneš drugom ulicom- sigurno ih ima više od dve.

Autor: Svetlana Savu

1There’s a Hole in My Sidewalk: The Romance of Self-Discovery by Portia Nelson
1http://www.kreiranje-uspeha.com/index/200/1035/

Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu

 

Transakciona analiza

Transakciona analiza

 

 Transakciona analiza je psihoterapijski pravac koji ima za cilj razvoj ličnosti, ali i izmene određenih karakteristika ličnosti ili obrazaca ponašanja. Po svom pristupu klijentima vrlo je jednostavna, interesantna i lako razumljiva.

 Filozofija transakcione analize podrazumeva da su ljudi OK, da svaka ličnost ima vrednost, značaj, jednako pravo na uvažavanje. Svako (sa malo izuzetaka) ima pun kapacitet odraslog da misli. Ljudi odlučuju o svojoj životnoj priči i sudbini i te se odluke mogu menjati.

Klijent i terapeut preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne što podrazumeva i otvorenu komunikaciju u njihovom radu, ali i poštovanje klijentove privatnosti.

Transakciona analiza pomaže da se otkrije kakva je struktura čovekove psihe, nudi teoriju komunikacije kao i teoriju razvoja deteta.  Kroz koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva i kako ih se kao odrasli pridržavamo čak i kada one proizvode rezultate koji su teški ili bolni za čoveka. Osim prepoznavanja TA nudi koncepte o načinima na koji možemo da ih prevaziđemo.

TA psihoterapija može biti korišćena individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških problema, od svakodnevnih životnih problema preko anksioznosti, paničnih poremećaja, fobija i depresija… TA se takođe koristi u obrazovnim ustanovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu konfliktne situacije. TA se koristi u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija. TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

Ciljevi promene u TA:

  • autonomija (sposobnost da osoba sama donosi odluke koje smatra da su u njenom interesu),
  • svesnost,
  • spontanost,
  • prisnost-intimnost,
  • rešavanje problema ( kao suprotnost izbegavanju ili pasivnosti),
  • izlečenje kao ideal, a ne napredovanje učenjem novih izbora.
Psihoterapija

Psihoterapija

ŠTA JE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija je proces u kome stručno lice koristeći poseban način komunikacije i različite psihoterapijske tehnike, pomaže čoveku da ostvari određene željene promene. Važno je naglasiti da je to poseban vid komunikacije i kontakta koji se uz međusobno poverenje ostvaruje tokom psihoterapijskog procesa.
Takođe je to i način lečenja psihičkih smetnji i/ ili poremećaja i može se sprovoditi uz farmakoterapijsko lečenje (lekove) ili bez njega.

KO SE MOŽE BAVITI SAVETOVANJEM I PSIHOTERAPIJOM?

Savetovanjem i psihoterapijom se mogu baviti obučeni stručnjaci iz oblasti psihologije, medicine, a danas i srodnih nauka kao što su npr. defektologija i socijalni rad. Podrazumeva dugogodišnju obuku nakon osnovnih studija i to tako što se pored širokog znanja iz oblasti psihologije i psihopatologije mora proći lična psihoterapija kao i rad sa drugima kao klijentima.

DA LI SE PREPISUJU LEKOVI?

Savetnik ili psihoterapeut, ako u isto vreme nisu i lekari tj. psihijatri, ne propisuju lekove već se pre svega bave istraživanjem kako psihološki funkcioniše čovek koji ima psihičke tegobe, zajedno sa njim. Na osnovu toga se bira kakve će se intervencije preduzeti. U osnovi ovog načina lečenja je međusobno poverenje i pre svega iskren i otvoren ljudski odnos, što ljudi obično doživljavaju kao posebno i upečatljivo iskustvo! Dobar psihoterapeut će nastojati da pruži veliku podršku, ali umeće i da frustrira klijenta da bi se postigao cilj .
Pogrešno je psihoterapijski odnos razumeti kao iskustvo u kome je psihoterapeut neko ko nešto radi za klijenta ili ima neki poseban ‘’recept’’, od čoveka se ovde traži da se suoči sa različitim životnim situacijama, sa samim sobom i ličnim iskustvom na proaktivan način i tako preuzme odgovornost za sopstveni život.

KOLIKO TRAJE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija uvek traje neki vremenski period I najčešće se radi jednom nedeljno u seansama koje traju oko sat vremena. Za one koji se prvi put sreću sa ovakvim iskustvom terapeut obično predloži pet do šest susreta da bi se potom procenili efekti psihoterapije. Može da traje u kontinuitetu od nekoliko susreta pa do nekoliko meseci,a kod težih psihičkih stanja I duže!Istraživanja iz oblasti neuronauka ukazuju na promene koje se dešavaju tokom psihoterapije: u stvari,svako učenje,što je u svojoj osnovi I psihoterapija deluju na promenu moždane biohemije ,dakle procesi na nivou mozga se menjaju i učenjem,iskustvom a ne samo lekovima. Efekti koji se postižu je da se smetnje prevazilaze jer se čovek menja.

KOJI PROBLEMI SE TRETIRAJU PSIHOTERAPIJOM?

Psihoterapijom se tretiraju različiti psihički problem kao što su anksiozna stanja, panični napadi, fobije, depresivna stanja, emocionalne teškoće, psihičke posledice traumatskih iskustava, disfunkcionalni odnosi ali i mnoge teškoće koje su deo teških životnih iskustava, a koje čovek sam teško prevazilazi kao npr. preterana povučenost i bojažljivost, nesigurnost i zavisnost, nedostatak samopouzdanja, hroničan umor, nesanica, teškoće sa apetitom, razni telesni simptomi psihogenog porekla kao česte glavobolje, nezadovoljstvo sobom, preterana zatvorenost i stidljivost kao i razni neurotski simptomi adolescenata kao što su česti napadi besa, griženje noktiju, delinkventno ponašanje, problem sa ishranom itd.

KO JE OVDE ‘’LUD‘’?

I za kraj-ono što je možda najveći problem u psihoterapiji je veliki broj predrasuda koje se odnose na to da onaj koji potraži ovakav vid podrške je ‘’lud’’ i da time drugima daje do znanja da sa njim ‘’nešto nije kako treba’’. Pošto su predrasude po svojoj prirodi iracionalne teško ih je otkloniti, ali možda pomogne ako se pitanje postavi ovako – kako je moguće provesti ceo život u svojoj koži, a ne upitati se šta je ono što stvarno mislim, osećam, što mi pritiska dušu, šta moja psiha hoće i o čemu patnja koju osećam govori…zar nije ‘’ludo’’ ne potražiti odgovore na ova pitanja i ostati stranac sam sebi ?!

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji su stanja sa istrajnim i/ili  teškim duševnim i telesnim simptomima koji nisu prateći simptomi drugog oboljenja. Anksiozni poremećaji se dele na poremećaje s neprestanim simptomima –tzv. generalizovani anksiozni poremećaj i na poremećaje s povremenim simptomima. Ovi potonji su ustvari fobije i panični poremećaji, a neretko i njihova kombinacija kao npr. panika sa agorafobijom. 

Ono što je važno razumeti je da se anksioznost ispoljava velikom spektrom  psiholoških i telesnih simptoma, ali da ne preti  smrtnom opasnošću. U anksioznom ili paničnom napadu ljudima se čini tj. tako tumače svoje stanje, da će umreti, da im je vreme odbrojano što proizvodi još anksioznosti…ali se ne umire!

Ovde ću nabrojati neke grupe simptoma:
1) psihološki anksiozni simptomi: strašna predviđanja, razdražljivost, osetljivost na buku, slaba koncentracija, uznemirujuće misli…
2) telesni anksiozni simptomi  koji se manifestiju kroz gastrointestinalni sistem kao npr. suva usta, teško gutanje, pojačani gasovi, česti pokreti creva…
3) telesni simptomi koji se manifestuju kroz respiratorni sistem kao npr. stezanje u grudima, otežan udah, ubrzano disanje…
4) telesni simptomi koji se manifestuju kroz kardiovaskularni  sistem kao npr. lupanje srca,smetnje u grudima, utisak da nema otkucaja srca…
5) telesni simptomi koji se manifestuju kroz genito-urinarni sistem kao npr. često ili hitno mokrenje, neuspešne erekcije, menstruacione smetnje…
6) telesni simptomi koji se manifestuju kroz nervno-mišićni  sistem kao npr. podrhtavanje, osećaj probadanja, zujanje u ušima, vrtoglavica, glavobolja, bolovi u mišićima, nesanica, konstantan umor…

Mnogi ljudi imaju kombinaciju različitih simptoma, ali bi valjalo da znaju da se ovde ne radi o tome da je oboleo neki organ ili neki sistem organa, čak naprotiv, lekarski pregledi pokažu upravo suprotno-da su telesno zdravi, a da se valja okrenuti svojoj psihi tj. duši. U početku pomažu lekovi jer ublažavaju simptome, ali da bi se izlečili potrebno je potražiti psihoterapijsku pomoć!
Autor: Snežana Tica