UNUTRAŠNJI KRITIČARI

UNUTRAŠNJI KRITIČARI

U svima nama prebivaju unutrašnji glasovi koji očas posla podignu frku i kritikuju sva naša nastojanja.Obično nam šalju poruke kojima izražavaju duboku sumnju u naše sposobnosti,naše odluke,kompetencije i znanja,samopouzdanje,posumnjaju u ispravnost naših postupaka i našu moralnost…

Mnogim ljudima njihov um izgleda kao bojište na kojem se različiti bučni glasovi bore za prevlast:jedan može da kaže-stvarno treba da sedneš da učiš,drugi-dosta mi je toga,samo uči,uči…treći-ako dobiješ lošiju ocenu pokvarićeš uspeh,kritikovaće te….opet ćeš ispasti nesposoban…itd…

U društvu ljudi ovi unutrašnji kritičari mogu da vas opterete tako da stalno proveravate da li se  dopadate drugima,dal ste ispali glupi,smešni,ružni….a u potrazi za poslom i poslovnim razgovorima da vas ometu tako što se preplašite dal ćete napraviti neku „katastrofalnu‚‚ grešku pa će se otkriti kako ‚‚nemate pojma‚‚…

Psihologija odnosno mnoge psihoterapijske škole su prepoznale ovu unutrašnju dinamiku i konceptualizovale je različitim pojmovima-u psihoanalizi je to super ego,u geštalt psihologiji se naziva top-dog (naredbodavni,kritikujući deo ličnosti) a u transakcionoj analizi je kritikujući roditelj. Svi ovi koncepti pojednostavljeno rečeno,govore o tome da se tokom procesa odrastanja i vaspitanja u kontaktu sa pre svega roditeljima dobija puno poruka čija je sadržina orijentisana na kritiku a  često i na preteranu kritiku. Kritikuje se sve,od izgleda do ponašanja,preispituju postignuća i često u porodici ovo postane dominantan stil komunikacije među članovima,koji se doživljava kao normalan. Retki su oni vaspitači dece (pri čemu mislim i na roditelje i na vaspitače) koji umeju da naprave balans između podrške i kritike,tako da ne ugroze samopouzdanje.Vremenom ovi spoljni kritičari postaju unutrašnji,jer dete usvaja kritikujuće poruke i tako nastaje deo ličnosti koji proverava,nadgleda,okrivljuje,postiđuje itd.Svi imamo ovakve aspekte unutar nas a osnovna funkcija mu je socijalizovanje ličnosti. Problem je kada se desi da hipertrofira odnosno naraste do mere da sputava rast našeg unutrašnjeg bića,pretvori se u preteranog i vrlo snažnog kritičara koji upravlja samom osobom.

   Kod zdrave,zrele i dobro integrisane ličnosti unutrašnji kritičar služi a ne ometa.Opomenuće  ako se u nečemu pogreši,postigne neuspeh,prekrši neka važna norma.. a zdravoj ličnosti će opomena poslužiti da se ispravi ako proceni da je to potrebno.Nasuprot tome,kod onih kod kojih unutrašnji kritičar dominira tj zauzima veliki deo ličnosti on u velikoj meri upravlja i istrajno radi samo jedno-kritikuje! Unutrašnji kritičar nikad nije zadovoljan i on nikad ne pohvaljuje,njemu se veruje toliko da se nikad ne postavi pitanje da li je istina sve što govori. Njemu se osoba stalno dokazuje,pokušava da ga umilostivi da bi nekako umanjila pritisak koji oseća od strane svog kritičara.Osim unutrašnjeg pritiska prisutni su nezadovoljstvo i nervoza,osećaj da nikad nisam dovoljno dobar,dovoljno uspešan,dovoljno ovo ili ono….Ovaj unutrašnji kontrolor može zauzeti i ulogu progonioca i napadača do mere da se osoba u susretu sa svakodnevnim situacijama najčešće oseća bespomoćno.

Kada je ova dinamika prisutna dugo unutar čoveka,on je ni ne primećuje kao žestoko ometajuću i obično je smatra navikom ili delom svoje prirode i ni ne dovodi u pitanje. Ne odupire se već trpi jer je ‚‚takav‚‚. Nadalje dolazi do razvoja anksioznosti, anksioznih poremećaja i depresivnosti.Kada se anksiozni/depresivni poremećaj već razvio,čovek je mnogo manje u realnom dodiru sa sobom i svojim stvarnim kapacitetima jer ogromnu energiju troši u borbi sa unutrašnjim ‚‚napadačima‚‚. Rezultat je da mnogi ljudi ne veruju da nešto mogu,znaju ili umeju i da otpisuju svoje potencijale a i ono što su postigli smatraju slučajnošću. Tako se desi da mnogi inteligentni,obrazovani ljudi kad pogledaju unutar sebe vide samo ono šta im još fali  a ne ko su stvarno.

Jedna od ključnih tema na svakoj psihoterapiji jeste upoznavanje sa svojim kritičarima,potom razlikovanje sebe od njih a onda preuzimanje palice za upravljanje sopstvenim životom,jer svesnost o tome da parazitiraju na nama oduzima im moć!Prepoznaćete ih kod sebe najčešće u onim situacijama koje predstavljaju neki novi izazov ili zahtev u životu a vi počnete da se samosumnjičite,samokritikujete,samoisključujete i povlačite i tako po ko zna koji put podrijete samopouzdanje i blokirate se. Tako se nauči bežanje od mnogih situacija a u psihološkom smislu oslabljujemo. Susret sa ovim aspektima svoje ličnosti ume biti emotivno bolan,zahteva  neko vreme da bismo ojačali ali od momenta kada kroz psihoterapiju postanemo više svesni sebe i svojih stvarnih kapaciteta naši unutrašnji kontrolori počinju da slabe.

O SAMOPOUZDANJU

O SAMOPOUZDANJU

Jedan od najčešćih motiva koji ljude podstakne na neki vid savetovanja ili psihoterapije je nedostatak samopouzdanja.Obično to I postave kao cilj koji bi da dosegnu tokom ovog procesa.Ako samu reč-samopouzdanje rastavimo,dobićemo par sledećih reči – pouzdati se u sebe. U psihologiji se koristi nekoliko pojmova koji imaju isto značenje,a to su oslonac na sebe,samopodrška ili lokus kontrole.

Šta je ustvari samopodrška odnosno samopouzdanje?Samopouzdanje je naša spremnost da se oslonimo na svoje snage.Naročito smo na ispitu onda kada se suočavamo sa velikim I značajnim promenama,stresom ili rizikom.  Ukoliko to umemo onda smo zreli.Suočavamo se tako što koristimo sopstvene resurse I resurse okoline.Sam proces psihološkog sazrevanja individue je u osnovi prelazak sa podrške u okolini na podršku u samom sebi.Svi mi učimo da stojimo na sopstvenim nogama u fizičkom,intelektualnom I emocionalnom pogledu.Smanjivanjem podrške iz okoline I oslanjanjem  sve više na sebe mi razvijamo sopstvene vrednosti I efikasnije koristimo sopstvene sposobnosti.Tako se ovim procesom jačanja samopodrške razvija samopouzdanje I sopstveni identitet.

   Sredinska podrška je podrška koju ljudi mogu da steknu u svojoj okolini a samopodrška je podrška koju ljudi daju samom sebi.U sredinsku podršku spadaju osnovni resursi kao što su krov nad glavom,finansije i ishrana ali su od podjednake važnosti i bliske veze s drugima,podržavajuća porodica i prijatelji,poštovanje od strane drugih,religija,posao,slobodne aktivnosti….U samopodršku spadaju dobro telesno zdravlje,način kako dišemo,načini suočavanja sa stresom i izazovima,snažan osećaj identiteta,realistična uverenja o sebi i svetu,duhovni oslonac,način kako o sebi mislimo i govorimo,kako brinemo o sebi i kako sebe umirujemo ..

Zdravo funkcionisanje podrazumeva da osoba ume sebe da podržava ali je takođe u stanju da prepozna kada joj je potrebna podrška iz sredine.

U kojoj meri će ljudi razviti osećaj oslonca na sebe  zavisiće od kvaliteta podrške iz sredine.Npr ukoliko su roditelji i drugi odrasli  postupali sa decom uz poštovanje,nežnost i čvrstinu,ona će verovatno primiti ova iskustva koja će im omogućiti da kao odrasli imaju samopoštovanje,razumevanje prema sebi i samodisciplinu.Ukoliko s druge strane nisu bili poštovani već ponižavani,vređani ili možda razmaženi oni mogu da prime ova iskustva i da se onda  prema sebi odnose sa nepoštovanjem,samoponižavaju se ili u slučaju razmaženosti preterano ugađaju sebi ne vodeći računa o drugima. Kod ljudi koji su bili zlostavljani i povređivani nivo i kvalitet oslonca na sebe je minimalan ili ga nema.

Na psihoterapiju uglavnom dolaze ljudi koji ne umeju da sebe podrže,da se na sebe oslone.Ovaj nedostatak oslonca se obično  manifestuje kroz anksioznost,psihičke krize,osećaj psihičke nestabilnosti..U psihozama se osećaj oslonca potpuno gubi. Na terapiji se  u osnovi traži  dodatna podrška od terapeuta. Kroz proces psihoterapije terapeut daje podršku,svoje znanje i empatiju  ali ne da bi radio nešto umesto klijenta,već ga podstakao da sam bude aktivan,uči na osnovu ličnog iskustva i postepeno gradi lično samopouzdanje.Cilj je da klijent postane svestan kako blokira sebe tj sopstvenu energiju a potom polako počinje da preuzima odgovornost za ono što radi i da to menja ako želi. Klijent u suštini u psihoterapiji počinje da uči kako da sebe osnaži i na sebe se osloni a bude manje zavisan od spoljnje podrške. Kada se ta tačka promene dostigne,prestaje i potreba za preteranim osloncem na spoljnju podršku a time i psihoterapiju.

 

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

U današnjem vremenu teško da postoji neko kome nije poznato šta je adolescencija odnosno ko su adolescenti,ovo je poznato čak i onim generacijama koje su mogle pola šaljivo a pola ozbiljno da kažu da ’’toga nije bilo u njihovo vreme’’… Zbog toga će ovaj tekst više biti fokusiran ne na razvojne karakteristike adolescenata,već na zastoje koji mogu da se manifestuju psihičkim teškoćama i psihičkim oboljenjima.

Dozvolite da upotrebim metaforu:Zamislimo odrastanje kao široku reku između 2 obale-obale detinjstva s jedne i obale odraslosti s druge strane. Da bi se odraslo ona se mora preplivati.Od malog deteta se to ne očekuje ali od odraslog da.Šta ga to tera da prepliva? Svesnost da ako ne pređe na drugu obalu ostaće dete,i ova svesnost počinje da se razvija već sa početkom adolescencije.Dakle unutrašnja sila traži da se reka prepliva,a da bi preplivao  adolescent mora da se otisne od obale detinjstva i zna da kada stigne na drugu obalu on više neće biti isti. U ovom odvajanju od jedne da bi se stiglo do druge obale,suočiće se sa obalom detinjstva čim se malo odvoji,opaziće je drugačije nego kad je bio na njoj. Može shvatiti da je to bilo lepo mesto ali može shvatiti i da je to bilo ružno mesto. Može nastojati da što pre pobegne i stigne na drugu obalu a može izbegavati i da krene. Uspešni su oni koji stignu na drugu obalu,imajući svesnost o onoj iza sebe.Tako su stekli široko iskustvo i umeće da ga nadograde. Neuspešni su oni koji uopšte ne krenu ili ostanu negde u plitkoj vodi ili na sredini ili brzo preplivaju ali izbrišu iz svesti da je početna tačka postojala. Svi oni tako ne uspeju da postanu potpuni odrasli,jer su na neki svoj način to izbegli.

Ako bih sada sve ovo pokušala da objasnim koristeći stručnu,psihološku terminologiju onda bi to ovako:Kad bih  adolescenciju morala povezati sa samo jednom karakteristikom,po meni bi ključna osobina bila – odvajanje od primarne porodice. Kad ovo kažem pre svega mislim na psihološku odvojenost odnosno doživljaj adolescenta da je drugačiji,da je on toga svestan na kraju ovog razvojnog perioda i da se zbog toga ne oseća udaljenim i/ili nepovezanim od porodice i prijatelja! Dakle,adolescentu se da bi sazreo i odrastao mora dati podrška njegovoj snažnoj,unutrašnjoj  potrebi za odvajanjem tj da izgradi odraslog sebe i odvoji se od sopstvenog unutrašnjeg deteta.

Ovaj proces spoznaje sebe kao različitog od deteta odnosno svesnost da više nije dete počinje pojavljivanjem unutrašnje tenzije,uznemirenosti i manifestuje se kroz promenu odnosa prema vremenu. Doživljaj vremena kod adolescenta je drugačiji od detinjeg-dete nema odnos prema vremenu,adolescent postaje svestan da se nešto menja,mada ne mora znati šta se menja.On tako  počinje da menja svoje unutrašnje iskustvo i doživljaj sebe-pored svesnosti o tome da je dete,pojavljuje se i svesnost da to više nije,dakle raste svesnost o suprotnostima ljudskog iskustva.Kod mlađih adolescenata ovo odvajanje je često gromoglasno-setite se vaših adolescenata u npr 6.ili 7.razredu,gde veoma snažno oponiraju autoritetu,muzika je važan način samoizražavanja,pojačano interesovanje za suprotni pol se manifestuje kao grupisanje dečaka i devojčica po polnoj pripadnosti i kroz češće konfliktne situacije među njima,nastavnici se često žale da su neukrotivi,više su odani vršnjacima nego porodici,ne žele da idu i budu s porodicom….Dakle,mlada osoba se menja tako što prvo nastoji da se odvoji od porodice tj sveta odraslih i sve što čini u ovom periodu (otprilike od 12-14 godine) je da obezbedi ovu svoju poziciju što odrasle često iritira;nakon toga nastoji da se odvoji interpersonalno  (15,16g),što se ispoljava kroz istraživanje pripadnosti različitim grupama ili sa naglašenim osećajem usamljenosti a nakon ovog perioda je spreman da razvije zreli unutrašnji doživljaj sebe,svoje JA i preuzme odgovornost za lične izbore i ponašanje (oko 18,19 god). Konačno,  zdrava ličnost   tinejdžera je  balansirana i objedinjena mešavina porodične mudrosti i narasle autentičnosti na osnovu ličnih iskustava.On ili ona imaju svesnost o tome da pripadaju i porodici i sebi,uviđaju svoju sličnost u mnogim aspektima ali uviđaju i kako se razlikuju,raste osećanje lične važnosti i odgovornosti.

Šta je problem?

Većina tinejdžera ustvari ima problem kada se ’’zaustavi’’ u ovom procesu samodefinisanja i razgrađivanja porodičnih okvira i detinjstva. Zdravo je kada tinejdžer u ovom procesu menjanja sebe pokazuje i prihvata,svestan je i dečjih i odraslih  aspekata sebe. Tako će vas tinejdžer iznenaditi ponekad svojim zrelim razmišljanjem  i  ponašanjem a ponekad će vam se činiti kao da imate posla sa malim detetom,i to je normalno.

Teškoće u ovom procesu se manifestuju onda kada adolescent zaustavi proces diferenciranja i odvajanja jer mu je suočavanje sa detinjstvom teško. Ovo se dešava kod onih koji kada počnu da sagledavaju i daju značenje svom detinjstvu budu suočeni sa doživljajem da mu je život grozan,da je nevoljen ili odbačen,da je bezvredan,zlostavljan…pošto nema dovoljno oslonca u sebi da se ’’nosi’’ sa ovakvim spoznajama on izbegava svesnost tako što se fiksira na poziciju odraslosti. Da bi utvrdio ovu svoju unutrašnju poziciju spolja se izlaže npr upotrebi hemijskih supstanci,rizičnom ponašanju i upadanju u opasnost,seksualnu stimulaciji,sukob,bes,bežanju od kuće…U psihijatriji se ovo često dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja i predlaže psihoterapija. Rad sa njima je težak jer izbegavaju svako iskustvo koje bi ih podsetilo na to da zavise od odraslih.

 

Drugi vid teškoća nastaje kod adolescenata koji su negde između u ovom procesu diferencijacije- ovo se manifestuje tako što se adol poistovećuje sa jednim polom a aktivno ograđuje od drugog.Npr kod mlade osobe koja se snažno poistoveti sa dečjim aspektom sebe procesi odvajanja i menjanja postaju problem.Adolescentni doživljaji nemaju dovoljno prostora i podrške i rezultat je da izbijaju kroz fizički organizam tj psihosomatske tegobe.Drugi primer je kada se adol poistoveti sa idealizovanim doživljajem sebe,odnosno umesto da teži ka autentičnosti teži da sebe izgradi na osnovu unetih visokih ideala-ovo su obično ’’starmali’’,koje odrasli vole,marljivi su  ali  sebi ne dopuštaju da budu bezbrižni i opušteni.Kasnije imaju teškoće da se suprotstave i mogu razviti neke od anksioznih manifestacija. Treći primer su  adolescenti-buntovnici;oni se u procesu diferencijacije i odvajanja poistovećuju sa novim iskustvima,sebe doživljavaju kao buntovne i avanturiste a ovu svoju poziciju održavaju tako što su konstantno u nekom konfliktu sa odraslima.

Dakle kada adolescent ima psihičkih problema,bilo anksioznih,depresivnih a ponekad i  psihotičnih,nužno je uzeti u obzir njegovu ličnu razvojnu istoriju,jer se tegobe javljaju u kontekstu njegovog  neuspešnog diferenciranja od primarne porodice.Poremećaji nastaju kada je ovaj proces značajno ometen.

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

Može izgledati čudno kada se kaže da obraćanje pažnje na telesne senzacije i doživljaje može biti značajno za rešavanje problema koje pre svega smatramo psihičkim kao što su napetost i anksioznost ili depresivnost a još čudnije ako telesno iskustvo povežemo sa emocionalnim konfliktima ili konfuzijom…ova veza telesnog i psihičkog može izgledati kao da je nema jer smo navikli da telo i psihu ne povezujemo,da su oni nešto različito i odvojeno.

Jezik čoveka takođe izražava ovakvo iskustvo o podeljenosti tela i psihe-uvek kada kažemo  ’’ja’’ mi ustvari ne podrazumevamo i naše telo,mada psihološke simptome doživljavamo kao telesnu neprijatnost.Većina ljudi  obično ima manje ili više kritičan odnos prema svom telu i ne prihvataju sebe kao fizičko biće.U najboljem slučaju se kaže ’’moje telo’’ ,ono se doživljava kao objekat kojem se nešto dešava nezavisno od ’’ja’’.

Šta je to deo telesnog iskustva a zanemaruje se?!

Telesno iskustvo je neverbalno,sve ono  što obično teško umemo jasno da opišemo , a ispoljava se kroz telesne senzacije – stezanje,trnci u nogama,nejasan pritisak,ukočenost(onda kada nema mišićnog oboljenja),stiskanje,mlitavost,opuštenost,slabost,umrtvljenost….sve ovo je jezik tela i deo je našeg iskustva baš kao što je i mišljenje,osećanje ili ideja,i može da o čoveku govori mnogo više i istinitije od reči.Navedeni telesni doživljaji su ustvari delovi našeg iskustva koje smo od sebe sklonili,zanemarili,odvojili …a to najčešće radimo sa emocijama odnosno emotivnim aspektima situacije.Kako su emocije po svojoj prirodi telesne to znači da telesne aspekte emocija odvajamo od sebe i one postaju ’’iracionalno’’ iskustvo jer ga ne prepoznajemo. Paradoks je da kada zanemarimo svoje telesno postojanje odnosno iskustvo,a zatim ga potiskujući  odstranimo od sebe dolazi do bolesti.

Drugim rečima razdvojimo svoje ’’ja’’ od tela i što je razdvajanje  veće i radikalnije,psihičko remećenje je ozbiljnije!Razdvajamo naš celoviti organizam na psihički deo koje se sastoji od mišljenja i verbalizacije i telesni deo koji se sastoji od osećanja i neverbalnog ispoljavanja.

Kada postoji konflikt u vezi sa osećanjima,uzmimo tugu za primer-to se može ispoljiti tako što čovek može da ima čvsto uverenje da je tuga loša i neprihvatljiva,ili je uopšte ne oseća,nikad nije tužan-ustvari  je sebe stavio u poziciju da mora da razdvoji osećanje od sebe,da sebe spreči da ga doživi. Onda to radi tako što nastoji da ne bude u kontaktu sa emocijom,da od nje skrene i pobegne. Time postiže da se ne oseća tužno ali pošto su sve emocije po svojoj prirodi telesne,one se ne gube,one i dalje postoje ali kao telesno iskustvo koje se ne prepoznaje. Kada čovek konačno dođe do toga da prekine i ne prepoznaje svoje emocionalno (telesno) iskustvo,otvara se prostor za razvoj poremećaja.

Ili uzmimo za primer slučajeve fizičke zloupotrebe kao što su:teške batine,ponižavajuće kazne,stalne pretnje fizičkim kažnjavanjem i povređivanjem,manipulacije i nedopušteno ulaženje u nečije telo od strane drugog,konstantno zaplašivanje….U svim ovim situacijama nepodnošljivog i konstantnog bola ili pretnje bolom dete odgovara   umrtvljivanjem tela-prestane da oseća svoje telo tj dodir da bi podnelo ovu situaciju.Posledica je da se razvije kao biće koje je svoje telo odvojilo od svog ’’ja’’,a onda kada očajnički pokuša da nađe l razvije ljubavni ili blizak odnos,ponavljaju obrazac u kojem su zloupotrebljeni i maltretirani. Oni nauče da dodir predstvalja pretnju i potencijalni bol,a doživljaji tela su odvojeni jer je telo uvek ’’ono što boli’’ i mora biti izbačeno iz iskustva ličnosti.

Još jedna bitna ljudska karakteristika je naša seksualnost,ona je i telesno i lično iskustvo koje može biti  takvo da smo zadovoljni ali i takvo da se odbacuje.Ako je nečija seksualna priroda kroz odrastanje i vaspitanje bila izložena stalnom sramoćenju,povezivana sa odvratnošću i anksioznošću,moralno osuđivana,ako je bilo seksualnog zlostavljanja i /ili  incesta..onda će i seksualnost,odnosno kontakt tela sa drugim telom,postati nešto što se ne prihvata i sebi ne dozvoljava.Jer,prihvatiti seksualno telo znači snažan doživljaj odvratnosti,prljavštine,straha…pa se ovi osećaji odstranjuju odbacivanjem seksualnosti i telesnosti.A ako se seksualni kontakt i ostvaruje,seksualni doživljaj prijatnosti i uživanja se ne dopušta jer je odavno povezan sa nedopustivim i sramotnim iskustvom.

 

Stepen u kojem ljudi ne prihvataju (tj nisu svesni,ne prepoznaju ili nemaju doživljaj sopstvenog tela ili telesnog iskustva)  svoje  telo može da varira i u vezi  je sa jačinom poremećaja I stepenom kontakta sa realnošću.Šta ovo znači? Ovo znači da  tzv normalna  osoba  ima doživljaj svog tela i da je ovo iskustvo dostupno svesnosti kao i da je u velikoj meri svesna svojih emocionalnih doživljaja kao i njihovog telesnog aspekta.S druge strane kod neuroza  postoje snažni emocionalni konflikti i stepen neprihvatanja telesnog aspekta iskustva je mnogo veći a manifestuje se kroz depresivnost,anksioznost ili psihosomatske tegobe.Kod ovih poremećaja osoba ustvari snažno prekida kontakt sa emocijama i odstranjujući ih iz svesti i svog iskustva čini to tako što ih duboko potisne-gde drugo nego u telo.Tako mnogi nisu svesni tuge ili besa npr.

Kod još većeg stepena distanciranja od tela tj telesnog iskustva dolazi do depersonalizacije-ovo se dešava u anoreksiji i kod tzv graničnih stanja.Npr  u anoreksiji postoji odnos preteranog kriticizma i mržnje prema svom telu,ono se opaža nerealistično i odbacuje se. Kod psihoza se dešava najteži mogući stepen odvajanja od svog tela i telesnih doživljaja,toliki da se ima snažan doživljaj odvojenosti od tela i osećaj kao da telo nije njihovo.

 

Geštalt psihoterapija uvek uzima u obzir i telesno iskustvo radeći na psihičkim teškoćama ljudi,jer kontakt sa telom znači i kontakt sa kompletnim emocionalnim iskustvom,i tek potom je moguć emocionalni odnosno psihički oporavak.

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

Na prvi pogled  gojaznost i psihologija odnosno psihoterapija nemaju uočljivu vezu,ali kako je gojaznost postala jedan od vodećih zdravstvenih problema različite sfere nauke se bave ovim pitanjem.U medicinskom kontekstu u fokusu je odnos između unosa i utroška hrane te se saveti lekara uglavnom odnose na to koliko i kakvu hranu unositi da bi se uspostavio balans .Sociologija i antropologija se fokusiraju na uticaj kulture i modernog načina života a psihološki kontekst je postao važan kada se uočilo da kod velikog broja ljudi nije dovoljno samo  fokusiranje na gubitak težine. Pokazalo se da pridržavanje za određena pravila ishrane i mnogobrojne dijete daju efekat ali najčešće kratkotrajan.Ovo je u centar dovelo pitanje zašto ljudi ne uspevaju da  trajno  održe  efekte  gubitka kilograma i otvorilo prostor za ispitivanje svega onoga što unutar same ličnosti  ’’odmaže’’!

Teško je navesti na ovom mestu sve psihološke razloge koji  mogu biti razlog preteranog unosa hrane,literatura se tu bavi uticajem različitih,najčešće iracionalnih uverenja (to su unutrašnji,destruktivni stavovi,uverenja kojih osoba obično nije svesna i koja duboko utiču na njeno ponašanje i život), potom odnosa prema sopstvenom telu ( telesni self),istraživanjem psiholoških gladi,razumevanjem emocionalne osnove gojaznosti kao i  o veoma bitnom pitanju-čemu  služi gojaznost.Ovaj poslednji iskaz može izazvati čuđenje,ali  gojaznost i debljina imaju svoju bitnu psihološku funkciju i ona je u osnovi odbrambena. Drugim rečima služi zaštiti od psihološke povrede a sve dok se osoba sa tim ne suoči,istraži i otkrije ovo bolno polje,teško da će uspeti da trajno  postigne i održi normalnu težinu.

Gojaznost je odraz lošeg odnosa prema sopstvenom telu a često i prema samom sebi.Može biti posledica zadovoljenja psihološke gladi –ovde po pravilu osoba ne prepoznaje stvarnu fiziološku glad ili često nema osećaj sitosti,ma koliko veliku količinu hrane pojela;drugim rečima ne jede zato što je stvarno gladna već iz potrebe koja nije glad ali je ona ne prepoznaje.Takođe,iza debljine se često skriva doživljaj sebe kao lošeg,bezvrednog bića  kojom se osoba štiti  od  zlonamernosti i surovosti  drugih.U praksi se često otkrije velika moć nekih emocija u održavanju gojaznosti-neke osobe izbegavajući  da osete tugu,strah ili ljutnju ’’zaslađuju’’ velikim količinama hrane neprijatna iskustva.Uopšteno  gledano,većina ljudi sa ovim problemom ima veoma slabo razvijeno osećanje lične vrednosti i skloni su da uvek kritikuju i kažnjavaju sebe. Kod značajnog procenta ljudi je  pronađena veza između debljine i seksualnog zlostavljanja,u kojoj je debljina zaštita od neprimerenog i nedozvoljenog dodira-u osnovi je uverenje kad sam debeo/debela onda sam neprivlačan/neprivlačna i tako me neće dirati.

Ovde su dotaknute samo neki  aspekti  u istraživanju debljine,ima ih još a na psihoterapiji osoba polako,podržana od strane terapeute upoznaje unutrašnju,psihološku dinamiku održavanja svoje debljine.Ono što se otkriva je bolno jer podrazumeva svesnost o stidu zbog svog izgleda,svesnost o narušenom odnosu prema sopstvenom telu jer se ono odbacuje i jer  se ustvari u okvirima telesnih granica biju iscrpljujuće unutrašnje (psihološke)bitke. Cilj psihoterapije je postizanje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja,proces je obično dugotrajan i fokus je na klijentovom doživljaju sebe (self)i na tome čemu mu sve služi hrana,jer je gojaznost posledica narušenog i destruktivnog odnosa prema sebi. Sve dok  self  ne ojača  tako da sam sebe može zaštititi umesto njega će to činiti hrana!

 

 

Da li emocionalne rane više bole?

Da li emocionalne rane više bole?

Svima nam se dogodilo da udarimo, posečemo ili povredimo neki deo tela. Takve rane obično izazivaju bol i mi tada činimo sve da te rane zacelimo. Štedimo to mesto, negujemo ga, posmatramo…

Iako nisu vidljive kao telesne, emocionalne rane su nešto zbog čega nam se takođe menja kvalitet života, ali baš zbog toga što su u početku manje uočljive zanemarimo ih, pravimo se da ne postoje i obratimo se za pomoć tek onda kada one postanu takve da nam ozbiljno naruše kvalitet života.

Bilo kako bilo jedno je sigurno, svi smo ranjivi i svi  imamo slabe tačke ili Ahilovu petu.

Pojam Ahilova peta dolazi iz grčke mitologije koji je opšte prihvaćen kao pojam za tačku gde je osoba najranjivija. Da se podsetimo, Ahil je bio junak neverovatne hrabrosti i lepote. Legenda kaže da ga je majka kao malog uronila u reku podzemnog sveta da bi ga učinila besmrtnim. Jedino mesto na telu koje nije uronila u vodu bila je peta jer se plašila da pusti sina u reku kako ga voda ne bi odnela. I tako je Ahil bio nepovrediv svugde po telu, a jedina slaba tačka bila mu je peta … I bas je nju nespretni Paris, loš strelac, uspeo da pogodi tokom Trojanskog rata i usmrti Ahila…

Kada bi se u psihološkom smislu pravila paralela sa ovim mitom, zaključak bi bio jasan, koliko god mislili da smo otporni , slabe tačke postoje. Iako savremena istraživanja potvrđuju da je emocijonalna ranjivost genetski uslovljena (pa postoje manje ili više ranjive osobe), veliki deo zasluge za to imaju i roditelji i sredina u kojoj dete odrasta. Često  prezaštićenost  od strane roditelja odnosno neizlaganje određenim stimulusima i situacijama ima kasnije za posledicu pojačanu osetljivost (baš kao i Ahila majke čvrsto drže decu u strahu da ih “voda ne odnese”). Prezaštićujući vaspitni stil dovodi do toga da dete kasnije bude ranjivo i na “strele loših strelaca” pa vremenom gubi samopouzdanje i postaje još ranjivije…. Druga krajnost iste priče je prerano izlaganje situcijama za koje dete nema kapacitet da prevaziđe pa je ishod isti- strah, gubitak samopouzdanja i ranjivost.

Sve u svemu ako genima dodamo uticaj spoljašnjih faktora dolazimo do toga da su jedna ili više slabih tačaka ono što određuje često nas, naše ponašanje i naše odnose sa drugim ljudima.

Da bismo prikrili svoje slabe tačke često koristimo psihološke mehanizme koji nam kao ”unutrašnji glas” poručuju da budemo savršeni, radimo naporno, da ne smemo da grešimo, da se moramo stalno truditi, da moramo da žurimo, da nikako ne uživamo…I tako sve dok jednog dana, kao što rekoh na početku teksta, ne počnemo da osećamo posledice tihog unutrašnjeg emocionalnog samoranjavanja.

Tada se obično pojave: anksioznost, panika, neka telesna oboljenja, depresija ili slično…

Da bismo izbegli “Ahilov kraj“, prvo treba da prihvatimo sebe i zavolimo onakve kakvi smo, sa svim vrlinama ali i slabim tačkama, a naročito je važno  da upoznamo svoje slabe tačke i prihvatimo da smo ranjivi. Važno je ne bežati i ne maskirati neprijatnost, već se postepeno izlagati i privikavati različitim životnim situacijama kako onim prijatnim, tako i manje prijatnim i krajnje nepijatnim.

OSEĆANJE KRIVICE

OSEĆANJE KRIVICE

Osećanje krivice imamo onda kada imamo doživljaj da smo nešto loše uradili npr nekoga povredili ili prekršili neku zakonsku ili moralnu normu. Ono se formira pod uticajem vaspitanja tokom odrastanja odnosno socijalizacije čoveka. Uloga mu je da reguliše naše ponašanje tako što na osnovu njega znamo šta nije poželjno i prihvatljivo ponašanje u odnosu prema drugima i uopšte društvenoj zajednici. Frojd je ovaj aspekt ličnosti nazvao super ego a u nekim drugim teorijskim sistemima se naziva unutrašnji kritičar,unutrašnji roditelj,top dog itd. Smatra se da nema zrele i socijalizovane ličnosti bez ovog aspekta a kod ljudi kod kojih nije dovoljno razvijen ili je nerazvijen se često manifestuje kroz sociopatsko ponašanje-npr kriminogeno i nekontrolisano pri čemu se ne vodi računa o drugim ljudima i nema empatije za druge.

Dakle osećanje krivice je zdravo i normalno ali je kod ljudi koji se bore sa raznolikim psihičkim tegobama prenaglašeno,u neskladu sa stvarnim događajima a npr kod depresije  duboko prožima celu ličnost. Jedno od osnovnih pitanja u psihoterapiji,kada se radi sa ovim osećanjem jeste koliko je ono srazmerno stvarnoj povredi – kod zdravog osećaja krivice čovek je svestan povrede koja je učinjena a osećanje krivice je adekvatno i razumno a kod neadekvatnog(patološkog) osećanje krivice je preveliko i snažno,uporno a povreda je mala ili je nema.Neadekvatno je i kada je do povrede došlo i svojim ponašanjem osoba povređuje ali nema osećaj krivice.

Drugo važno pitanje je da se istraži na čemu je osećanje krivice zasnovano – kod zrele ličnosti ono je autentično,stvarno i jasno povezano sa učinjenom povredom a kod mnogih anksiozno-depresivnih je zasnovano na unutrašnjim porukama (tzv introjektima-poruke koje se usvajaju vaspitanjem i smatraju svojim ličnim a u stvari to nisu) i zbog toga je ovde to osećanje neautentično i neadekvatno! U ovom drugom slučaju je često da je više prisutan strah zbog kazne koja može da usledi osnosno prisutan je miks osećanja straha i krivice.

Najčešći predmet rada u psihoterapiji je osećanje krivice zasnovano na introjektima – prepoznaćete ih  kod sebe svaki put kad  preterujete u: moraš ovo,trebaš ono,kada se preterano pravdate,imate manje- više osvešćeno da konstantno osećate krivicu ili stid,ili da ste skloni da sebe snažno okrivljujete i za šta treba i za šta ne treba,zamerate sebi ili imate osećaj da vam drugi često zameraju  …i gotovo uvek dođete do zaključka da vi niste ok a da su drugi u pravu! Introjekti se ispoljavaju i kao unutrašnje poruke sebi samom tipa:Ja uvek pogrešim!,Svi su uspešniji,lepši,pametniji,sposobniji.. (dodajte sami J) od mene!,Ja sam promašaj!,Ništa ne umem da uradim kako valja!,Sigurno će se desiti nešto loše!,………..

Moguće je raditi na ovoj problematici i to tako što se otkrivaju i sagledavaju ove unutrašnje poruke i mehanizmi a ovo dalje vodi do suočavanja sa osećanjima koja su prisutna.To su najčešće bes,ogorčenost i strah te se osoba polako pomera od prihvatanja do ispoljavanja tih emocija.Deo ovog procesa je i suočavanje sa unutrašnjim kritičarima i tek nakon toga čovek može doći do autentičnog ponašanja.

TELESNA  ANKSIOZNOST

TELESNA  ANKSIOZNOST

 

Zabrinutost zbog simptoma je uobičajeni razlog zbog kojeg se traži medicinska pomoć.Ali….mnogi od telesnih simptoma kao što su bol,grčevi,trnci,drhtanje,stezanje u stomaku,osećaj ’’knedle u grlu’’zbog kojeg se ne može gutati,senzacije kao što su nadutost želuca,zgrčenost stomaka,lupanje srca,glavobolja.….ustvari imaju psihološko poreklo.Ovo znači da ni posle opsežne medicinske pretrage nije utvrđeno da postoji telesno oboljenje i lekari dalje ove pacijente upućuju kod psihijatra ili kod psihologa odnosno predlažu psihoterapijski tretman. Dakle,da pojasnim:mnoge tegobe tj simptomi koji se osećaju kao telesni ustvari su psihološkog porekla,telo odnosno organ nije oboleo ali psiha jeste. Telo trpi jer nam naša psiha na ovaj način stavlja do znanja da nešto nije u redu!

Da bi se ovo opisalo u medicini i psihologiji se često koristi nekoliko uopštenih termina,od kojih je možda najviše upotrebljavan pojam –  somatizacija.Somatizacija je ustvari proces putem kojeg naš organizam psihičke teškoće (najčešće je to anksioznost) pretvara u telesne simptome,pri čemu nema telesnog oboljenja.Nauci  zasad nije poznat način kako ceo proces funkcioniše,ali  ono što praksa psiholoških ordinacija pokazuje je sledeće:što je manji stepen svesnosti  o sebi kao bićua to je veća  verovatnoća da ne prepozna psihičke teškoće koje ima,ali će one vremenom početi da se ’’oglašavaju’’ kao telesni simptom.Logika ovog procesa je jasna-ako ne obratiš pažnju na sebe i svoje psihičko funkcionisanje, organizam će naći načina da ti skrene pažnju na sebe!

Osim termina somatizacija,u medicini se koriste i termini :somatoformni simptomi,medicinski neobjašnjivi simptomi,funkcionalni simptomi.Većina funkcionalnih simptoma je prolazna i verovatno ih svi ljudi dožive ponekad,ali kod manjeg broja ljudi istrajavaju i često onesposobljavaju. Kad kažem svi ih dožive ustvari mislim na one momente kad vam dete ne želeći u školu povrati ili ima temperaturu,a kad ne ode simptom odmah prestaje. Sećam se jedne klijentkinje koja kada bi se suočila sa za nju teškim i napetim situacijama bi redovno padala u nesvest,druge koja bi kad god bismo se približavale za nju ’’vrućim’’temama,počinjala bi da kašlje i imala doživljaj  da se guši…Moguće je i da dođe do prekida i/ili odlaganja ciklusa kod žena  dok mnoge a da to ne povezuju sa psihom zaboli glava u određenim situacijama…

Neki opšti telesni simptomi koji mogu imati psihološke uzroke su osim pomenute glavobolje i bol u stomaku,bol u grudima koji ne potiče od srca,mišićni bol,bol u leđima,hronični umor,prenadražljiva creva,vrtoglavica,lupanje srca,zujanje u ušima…često je prisutna  kombinacija simptoma npr vrtoglavica i lupanje srca,trnci u mišićima i bol u telu ili glavi itd

U osnovi somatizacija je ustvari anksioznost tj anksiozni poremećaji svih vrsta,depresija ili mešoviti anksiozno depresivni poremećaj,koji se često ispoljavaju kroz telesni simptom/e i za njihovo otklanjanje je potreban psihoterapeutski tretman.Posebno teška i istrajna anksioznost je hipohondrija koja se manifestuje tako da je klijent  potpuno ubeđen da je bolestan uprkos svim medicinskim rezultatima koji govore suprotno.On onda vreme provodi intenzivno se preispitujući u vezi sa svojim simptomima,i tumači ih tako da stalno potvrđuje dijagnozu koju je sam sebi dao.U centru njegovog života je bolest koje ustvari nema i zahtevaju dugotrajan psihoterapijski tretman.

Moje profesionalno iskustvo govori da ljudi različito prihvataju ideju da su njihove telesne tegobe  ustvari psihičke.Mnogi klijenti budu zatečeni i iznenađeni kad im lekar to saopšti,neki to brzo prihvate a nekima treba dosta vremena jer im je to ’’nelogično’’. Za psihoterapijski rad su oni ujedno i najteži  jer je potrebno ’’potrošiti’’ dosta psihoterapeutskih seansi da bi se došlo do tačke gde se prihvata da je ovo uopšte moguće.Ćešće su to muški klijenti,orijentisani na racionalno i logično razmišljanje i ispunjavanje različitih zadataka,koji su retko obraćali pažnju na svoju unutrašnjost a još manje pokušavali da je upoznaju i njome ovladaju.Ili kako to reče jedan moj klijent ’’nije mi jasno kako to da glava može tako da utiče na moj stomak’’ i da bi ’’više voleo da je stvarno bolestan(od telesne bolesti),nego da razmišlja o psihičkom poremećaju’’. Oni  dobar deo vremena budu uspešni,sve ide kako bi želeli ali u momentu kada se pojave stresni životni zadaci,gde moraju da pronalaze nove načine prilagođavanja,počinju da gube psihološku ravnotežu. Oni koji ovo prepoznaju kao psihološki problem i potraže stručnu pomoć,relativno brzo prevazilaze teškoće. Oni koji ovo ne prepoznaju kao psihološki problem,verovatno je da će razviti telesni!

Za sve koji budu čitali ovaj tekst jer im je tema bliska,važno je da postanu svesni i prihvate ne samo deklarativno da je naš organizam kao i mi sami  jedinstvena i neponovljiva celina i psihe i tela. Njihov odnos je isprepleten tako da nam je mnogo toga jasno ali i tako da je skriveno od našeg pogleda.Čovek greši kada sebe doživljava samo kao telo kao što greši ako sebe doživljava samo kroz psihički aspekt! Za sve što se u našoj psihi zbiva osnova je telo i obrnuto, ono što se dešava u telu retko kad je odvojeno od našeg psihičkog funkcionisanja.Ovo su znali mnogi naši davni,davni predaci dok još nije bilo ni medicine ni psihologije!

Kada vam lekari potvrde da niste fizički oboleli ali da vaši telesni simptomi imaju psihičku pozadinu,prvo to valja prihvatiti a onda se zaputiti putem razotkrivanja-šta nam to poručuju,u čemu to grešimo,kako se odnosimo prema sebi ,svojoj okolini,ljudima ili životu.Zašto je bilo potrebno da toliko potiskujemo sopstvene emocije i razvijemo telesne simptome i da li je ovo način na koji nas naš organizam tera da ovu neravnotežu ispravimo?! Tome služi psihoterapija-da se osvesti,prepozna i prihvati ono što se dešava a potom polako menja. Menjamo se tako da moramo uvažiti i telo ali i naš bogat unutrašnju svet doživljavanja!

 

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

 

Postoje ljudi koji dobar deo života provedu povinujući se drugima a da toga nisu posebno svesni.Ponašaju se u kontaktima s ljudima tako što uvek nastoje da ispune očekivanja drugih i puno energije ulažu da pretpostave šta se od njih traži i onda se ponašaju u skladu sa tim.Obično u u svom repertoaru ponašanja retko i teško izgovaraju NE,ili bilo kakvo neslaganje,ne iznose lične doživljaje i stavove ili to rade tako da se oni ne razlikuju od drugih. Često ih krasi izrazita socijalizovanost odnosno preterana spremnost da budu u kontaktu s drugima,da uvek izlaze u susret , da se drugima dopadnu i da ih ne odbiju,čak i na sopstvenu štetu.Zašto?

Potrebno je da razumemo da je deo normalnog vaspitanja i socijalizacije deteta tokom njegovog odrastanja i to da se ono uči da ispunjava zahteve odraslih što je nužno naučiti,ali je isto tako važno da odrastajući dete nauči i da odbije i izrazi neslaganje sa onim što ne prihvata.Ovo je naročito uočljivo sa ulaskom u pubertet i adolescenciju,gde neslaganje  služi da se utvrde sopstvene granice da bi se mlada ličnost razvijala.Ako  ovaj proces bez velikih ometanja ide svojim normalnim razvojnim tokom,formiraće se zrela ličnost koja će osim mnogih DA umeti da izrazi i sopstveno NE,bez straha šta će drugi o tome misliti i bez samozastrašivanja da će ih drugi odbaciti.

Na psihoterapiji se često nađu ljudi koji u odnosu sa drugima i svetom oko sebe ne umeju ili osećaju da ne mogu da se ne slože sa drugima, ne  izrazažavaju  da nešto ne žele ili neće i stalno im je potrebna potvrda i podrška od drugih.Drugim rečima imaju teškoće da jasnije definišu i osnaže svoje granice jer u ponašanju ne koriste NE! Kada se desi da im neko nešto zameri,ne složi se s njima ili posumnja u nešto što rade ,doživljavaju to kao veliku nepravdu,imaju jako osećanje krivice neprimereno situaciji i obično ne mogu da proniknu u stvarne razloge takve situacije već grešku traže u sebi! U bliskim prijateljskim i ljubavnim vezama često nastoje da se stope s drugom osobom da se ne bi razlikovali jer to za njih znači mogućnost da ih odbace. Osim što ne izražavaju rečima neslaganje,obično je ovim ljudima teško da izraze i emocije kao što su ljutnju i tuga,jer im se čini da će tako uvrediti druge.

Kako dolazi do ovog obrasca ponašanja?!

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje valja se vratiti u  detinjstvo.Ponekad se odrasta u porodici gde se bespogovorno povinovanje zahtevima drugih smatra dobrim vaspitanjem pa se insistira na ovom obrascu kod dece,ponekad je slučaj da  je roditelj izrazito strog i kažnjavajuće nastrojen pa deca iz straha izbegavaju da se suprotstave,ponekad osoba u detinjstvu stvarno može biti namučena,zlostavljana i razviti psihologiju žrtve i iznova upadati u situacije u kojima ona stalno brine o drugima a oni je često povređuju i omalovažavaju..Odrastajući,nastavljaju da se ponašaju na povinujući način,klimoglavo i kad se ne slažu,tražeći odobravanje i podršku drugih-prijatelja,supružnika,svoje dece,kolega..

Skoro svi mi imamo mnogo nedovršenih situacija sa našim roditeljima i mnogo nerazjašnjenih osećanja prema njima. Valja razumeti da te nedovršene situacije zadiru  u naše sadašnje odnose a da toga često nismo svesni.Od stepena nerešenosti tih ranih situacija zavisi i stepen  gubitka kontakta sa onim što se realno dešava u našem životu,npr ne shvatamo da blokirajući strah od šefa vuče koren iz našeg detinjeg iskustva gde smo se isto tako jako plašili majke ili oca-prvog autoriteta u odrastanju.Dok se čovek ne prihvati suočavanja sa važnim nedovršenim situacijama i ne objasni,prihvati i odvoji sebe od svojih uspomena,verovatno je da će ostati zaglavljen u statičnim odnosima u svom životu.Zrelost je otkrivanje da više nismo deca i da nam  ne treba više podrška i potvrda roditelja,da bismo živeli po svojoj meri.Zrelost je otkrivanje da nam je dovoljna lična podrška.Veliki je posao da se do toga dođe,to je zadatak psihoterapije!

BUKA U GLAVI

BUKA U GLAVI

’’Oni koji ne opažaju kretanje svog uma nužno moraju biti nesrećni.’’

                                                                                                                                              Marko Aurelije

By Snežana  Tica dipl.psiholog i psihoterapeut

 

Ima jedna divna i poučna  priča o tome kako možemo biti nesvesni toga  kako koristimo sopstveni misaoni proces a navela ju je Dženet Rejnvoter. Glasi ovako:

Jednom je nekom čoveku,dok se vozio zabačenim putem kroz pustinju,iznenada pukla guma. Zaprepašteno je konstatovao da nema dizalicu u autu,kako bi promenio točak.Potom se setio da je prošao pored jedne radionice,od koje je sad bio udaljen oko 10 km,i krene peške.Hodajući tako poče da misli: ’’Odavde do kraja pustinje nema druge radionice.Ako vlasnik ne bude hteo da mi pomogne nemam drugog izbora.Prepušten sam mu na milost i nemilost.Samo za pozajmljivanje dizalice može dobro da me odere.Može da mi naplati 10 dolara…20 dolara…može i 50 dolara a ja neću moći ništa da uradim jer…taj skot.Bože,kako neki  ljudi iskorišćavaju druge’’.

U međuvremenu je stigao do radionice,vlasnik je izašao i prijateljski ga upitao ’’Izvolite,šta mogu da učinim za vas?’’,a naš vozač uzviknu : ’’Ma nosi se i ti i tvoja prokleta dizalica’’!

Nagradno pitanje glasi:koliko puta ste ’’pravili  dizalicu’’ u sopstvenoj glavi!? Verovatno bismo svi odgovorili da to radimo a neki  vrlo često.

Priča dakle govori o tome  kako smo skloni da neku ideju razrađujemo i razvijamo u pravu fantaziju i onda počnemo da se ponašamo kao da je to stvarno.Drugim rečima damo fantaziji veliki zamah,bavimo se njome kao da se to stvarno dešava,a zatim se ponašamo u skladu sa tim,ne shvatajući da smo fantaziju tj misao zamenili sa stvarnošću!

Mnogi ljudi veliki deo vremena provode  razvijajući svoje misli i ideje na za sebe destruktivan i napadački način a da toga nisu svesni.Evo nekih primera:čovek počne da se pita da li njegova žena ima ’’nekog, a potom u svojoj konstrukciji  počne da se ponaša kao da ga ona stvarno vara i u realnosti kreće da je proverava i testira ; ili neko počne da razmišlja o nečijoj bolesti,potom počinje da razmišlja da je sam oboleo,onda mu se čini da prepoznaje i simptome a potom kreće na pretrage kod lekara i bez obzira na razuveravanja ’’siguran’’ je da je bolestan… ili iz čista mira tokom vožnje počnu da razmišljaju o tome da će se desiti saobraćajni udes,da mogu nastradati…

Mnogi ljudi suočeni sa stresom ili sa zahtevima okoline počnu da osećaju strah  jer  u svojoj glavi imaju misao da ’’sigurno neće znati odgovor’’ ili ’’šta god da uradim sigurno ću pogrešiti’’ ili ’’desiće se nešto strašno’’… ne shvatajući da se sve odvija u njihovom razmišljanju.Na ovaj način postaju manje produktivni,skloni povlačenju i teško odgovaraju na životne izazove  i adaptiraju se na normalne   promene. Osećaju se sigurno samo u opsegu lične sigurne zone kretanja.

Kada ovaj proces  samonapadujuće fantazije postane čest i automatizovan onda se često razvijaju različite forme anksioznih  poremećaja,jer mentalna slika za posledicu ima nastajanje straha,panike,anksioznosti,različitih anksioznih simptoma itd.

Šta dakle možemo sami učiniti da bismo izbegli zamku sopstvenog  autodestruktivnog razmišljanja i fantaziranja?!  Važno je prepoznati ovakav sled razmišljanja kod sebe tako što ćete postaviti sebi  pitanje

o čemu to mislim u ovom trenutku i kako to radim; kao i pitanje –šta osećam razmišljajući na ovaj način? Dakle velika je razlika kada nesvesni toga fantaziramo o nesreći koja samo što nije i toga kad smo svesni da smo mi ta osoba koja često   razvija film o nesreći ,jer u ovom drugom slučaju vremenom možemo ovladati ovom veštinom svesnog uvida šta i kako radimo i tako prekinuti ovaj destruktivni lanac. Ipak ovo često nije dovoljno,pa se na savetovanju i psihoterapiji radi tako da čovek prvo postane svestan toga šta i kako misli odnosno kako pokreće čitav proces samozaplašujućeg razmišljanja,potom da se vidi šta je funkcija i smisao ovog obrasca a onda polako i njegovo prevladavanje.