Category: Anksioznost

PSIHOLOŠKI TRETMAN TRAUMATSKOG ISKUSTVA

PSIHOLOŠKI TRETMAN TRAUMATSKOG ISKUSTVA

By Snežana Tica

’’Ono što je ispred nas i ono što je iza nas su sitnice u poređenju sa onim što je unutar nas’’(R.F.Emerson)

Ljudi o traumi razmišljaju kao o onim velikim i teškim događajima koji se dešavaju relativno retko i nekom drugom,misleći pri tom na osobe koje su preživele prirodne katastrofe,ratna stradanja ili posebno teška iskustva –silovanje,otmice,mučenje i zlostavljanje.Međutim, osim iskustava koja ugrožavaju život ljudi su izloženi događajima koji su takvog nivoa stresa da se mogu izjednačiti sa traumatskim iskustvom po svojim negativnim posledicama.Svi znamo nekog ko je izgubio posao,voljene osobe,imovinu i kao posledicu su imali jaku i dugotrajnu patnju.Kada čovek izgubi mir ili ne može da ga pronađe može doći do ozbiljnog remećenja psihičkog i fizičkog zdravlja.Trauma je svaki negativan događaj koji je imao trajnu negativnu posledicu.

Anksioznost,krivica,bes i strah su štetni ukoliko su dugotrajni i uvek su pratioci negativnih događaja.Naš mozak (tj mi) se trudi da obradi traumatska iskustva tako što ih procesuje i izvlači korisne informacije za nas. Tako učimo da izađemo na kraj sa raznovrsnim događajima i tako napredujemo.Obrađujemo sećanja, uverenja,emocije,telesne reakcije i misli i tako ih transformišemo u za nas zdravo i adaptivno iskustvo.Npr iz neprijatne saobraćajne situacije naučimo da se čuvamo. Ali neka iskustva ostanu nerazrešena,kao da se događaj zablokira u nama i uvek je tu ma koliko da je prošlo vremena.Zajedno s njim su tu i iste emocije,iste misli,iste senzacije u telu…možemo biti svesni da je to nešto što se desilo davno ali reagujemo kao da se sve dešava sad – posle neprijatnog saobraćajnog iskustva počinjemo da izbegavamo vožnju,automobil,putovanja… u sadašnjosti.To je efekat traume.

Psihoterapija traumatskog iskustva ne podrazumeva samo razgovor o problemu.Naročito efikasan postupak je EMDR  (Eye movemment Desensitization and Reprocessing–Terapija desenzitizacije i reprocesiranja uz pomoć pokreta očiju),relativno nov pristup koji je u ovom trenutku jedan od najbrže rastućih u svetu.

EMDR je poseban integrativni terapijski pristup  koji se fokusira  na uznemiravajuća životna iskustva koja su doprinela razvoju i psihičkih i telesnih zdravstvenih problema.Aktuelni psihološki problemi su shvaćeni kao rezultat neadekvatno obrađenog i sačuvanog sećanja. Uzmimo primer ponižavanja ili zanemarivanja u detinjstvu-ovakva iskustva su sačuvana u memoriji čoveka na neobrađen način,veoma su uznemiravajuća i doživljavaju se uvek na isti način kao i u vreme kada su se dešavali.Često su ’’kamen temeljac’’ iskustva čoveka,tako da se sadašnja iskustva povezuju sa prošlim i tako daju značenje sadašnjem životu.U spomenutom primeru,osoba može da na svaku sadašnju informaciju,zvuk,sliku,miris reaguje tako da intenzivno doživi uznemirenost i prošlo iskustvo oseti kao da je sada.Plač komšijskog deteta ’’okida’’ sećanje na rano zlostavljanje i prisutne su i emocije i telesni osećaji kao da se sve dešava sada. Nakon proživljenih ratnih trauma,godinama posle,obična filmska scena uvek iznova provocira sećanje na traumatsko iskustvo. Ovo je jedna od glavnih karakteristika PTSP-a. (Posttraumatski stresni poremećaj). Tako je prošlost uvek prisutna u sadašnjosti.

Kako ’’radi’’ EMDR (skraćeno se naziva terapija reprocesiranjem)? Tako što nakon uzimanja anamneze terapeut pravi plan postupanja i detaljno informiše klijenta o svemu.Postupa se po protokolu,a ključna faza je ona u kojoj se ustvari stimulišu brzi pokreti očima. Mozak počinje da procesuira-obrađuje traumatsko sećanje tako da se sam sadržaj menja dok se ne dođe do adaptivnog rešenja.Terapeut samo prati proces,sve se dešava spontano i uz uvide samog klijenta.Nivo uznemirenosti se menja tako što se smanjuje.Reprocesiranje omogućava da se trauma obradi tako da ono što je korisno bude sačuvano – npr jasan uvid i svesnost o događaju koji se razlikuje od onoga što se dotad mislilo, a s druge strane ono što nije adaptivno se odbacuje npr.fizičke senzacije i pogrešna,iracionalna uverenja.Simptomi traumatskog iskustva se gube a sam tretman obično traje tek nekoliko seansi.

TELESNA  ANKSIOZNOST

TELESNA  ANKSIOZNOST

By Snežana Tica

 

Zabrinutost zbog simptoma je uobičajeni razlog zbog kojeg se traži medicinska pomoć.Ali….mnogi od telesnih simptoma kao što su bol,grčevi,trnci,drhtanje,stezanje u stomaku,osećaj ’’knedle u grlu’’zbog kojeg se ne može gutati,senzacije kao što su nadutost želuca,zgrčenost stomaka,lupanje srca,glavobolja.….ustvari imaju psihološko poreklo.Ovo znači da ni posle opsežne medicinske pretrage nije utvrđeno da postoji telesno oboljenje i lekari dalje ove pacijente upućuju kod psihijatra ili kod psihologa odnosno predlažu psihoterapijski tretman. Dakle,da pojasnim:mnoge tegobe tj simptomi koji se osećaju kao telesni ustvari su psihološkog porekla,telo odnosno organ nije oboleo ali psiha jeste. Telo trpi jer nam naša psiha na ovaj način stavlja do znanja da nešto nije u redu!

Da bi se ovo opisalo u medicini i psihologiji se često koristi nekoliko uopštenih termina,od kojih je možda najviše upotrebljavan pojam –  somatizacija.Somatizacija je ustvari proces putem kojeg naš organizam psihičke teškoće (najčešće je to anksioznost) pretvara u telesne simptome,pri čemu nema telesnog oboljenja.Nauci  zasad nije poznat način kako ceo proces funkcioniše,ali  ono što praksa psiholoških ordinacija pokazuje je sledeće:što je manji stepen svesnosti  o sebi kao bićua to je veća  verovatnoća da ne prepozna psihičke teškoće koje ima,ali će one vremenom početi da se ’’oglašavaju’’ kao telesni simptom.Logika ovog procesa je jasna-ako ne obratiš pažnju na sebe i svoje psihičko funkcionisanje, organizam će naći načina da ti skrene pažnju na sebe!

Osim termina somatizacija,u medicini se koriste i termini :somatoformni simptomi,medicinski neobjašnjivi simptomi,funkcionalni simptomi.Većina funkcionalnih simptoma je prolazna i verovatno ih svi ljudi dožive ponekad,ali kod manjeg broja ljudi istrajavaju i često onesposobljavaju. Kad kažem svi ih dožive ustvari mislim na one momente kad vam dete ne želeći u školu povrati ili ima temperaturu,a kad ne ode simptom odmah prestaje. Sećam se jedne klijentkinje koja kada bi se suočila sa za nju teškim i napetim situacijama bi redovno padala u nesvest,druge koja bi kad god bismo se približavale za nju ’’vrućim’’temama,počinjala bi da kašlje i imala doživljaj  da se guši…Moguće je i da dođe do prekida i/ili odlaganja ciklusa kod žena  dok mnoge a da to ne povezuju sa psihom zaboli glava u određenim situacijama…

Neki opšti telesni simptomi koji mogu imati psihološke uzroke su osim pomenute glavobolje i bol u stomaku,bol u grudima koji ne potiče od srca,mišićni bol,bol u leđima,hronični umor,prenadražljiva creva,vrtoglavica,lupanje srca,zujanje u ušima…često je prisutna  kombinacija simptoma npr vrtoglavica i lupanje srca,trnci u mišićima i bol u telu ili glavi itd

U osnovi somatizacija je ustvari anksioznost tj anksiozni poremećaji svih vrsta,depresija ili mešoviti anksiozno depresivni poremećaj,koji se često ispoljavaju kroz telesni simptom/e i za njihovo otklanjanje je potreban psihoterapeutski tretman.Posebno teška i istrajna anksioznost je hipohondrija koja se manifestuje tako da je klijent  potpuno ubeđen da je bolestan uprkos svim medicinskim rezultatima koji govore suprotno.On onda vreme provodi intenzivno se preispitujući u vezi sa svojim simptomima,i tumači ih tako da stalno potvrđuje dijagnozu koju je sam sebi dao.U centru njegovog života je bolest koje ustvari nema i zahtevaju dugotrajan psihoterapijski tretman.

Moje profesionalno iskustvo govori da ljudi različito prihvataju ideju da su njihove telesne tegobe  ustvari psihičke.Mnogi klijenti budu zatečeni i iznenađeni kad im lekar to saopšti,neki to brzo prihvate a nekima treba dosta vremena jer im je to ’’nelogično’’. Za psihoterapijski rad su oni ujedno i najteži  jer je potrebno ’’potrošiti’’ dosta psihoterapeutskih seansi da bi se došlo do tačke gde se prihvata da je ovo uopšte moguće.Ćešće su to muški klijenti,orijentisani na racionalno i logično razmišljanje i ispunjavanje različitih zadataka,koji su retko obraćali pažnju na svoju unutrašnjost a još manje pokušavali da je upoznaju i njome ovladaju.Ili kako to reče jedan moj klijent ’’nije mi jasno kako to da glava može tako da utiče na moj stomak’’ i da bi ’’više voleo da je stvarno bolestan(od telesne bolesti),nego da razmišlja o psihičkom poremećaju’’. Oni  dobar deo vremena budu uspešni,sve ide kako bi želeli ali u momentu kada se pojave stresni životni zadaci,gde moraju da pronalaze nove načine prilagođavanja,počinju da gube psihološku ravnotežu. Oni koji ovo prepoznaju kao psihološki problem i potraže stručnu pomoć,relativno brzo prevazilaze teškoće. Oni koji ovo ne prepoznaju kao psihološki problem,verovatno je da će razviti telesni!

Za sve koji budu čitali ovaj tekst jer im je tema bliska,važno je da postanu svesni i prihvate ne samo deklarativno da je naš organizam kao i mi sami  jedinstvena i neponovljiva celina i psihe i tela. Njihov odnos je isprepleten tako da nam je mnogo toga jasno ali i tako da je skriveno od našeg pogleda.Čovek greši kada sebe doživljava samo kao telo kao što greši ako sebe doživljava samo kroz psihički aspekt! Za sve što se u našoj psihi zbiva osnova je telo i obrnuto, ono što se dešava u telu retko kad je odvojeno od našeg psihičkog funkcionisanja.Ovo su znali mnogi naši davni,davni predaci dok još nije bilo ni medicine ni psihologije!

Kada vam lekari potvrde da niste fizički oboleli ali da vaši telesni simptomi imaju psihičku pozadinu,prvo to valja prihvatiti a onda se zaputiti putem razotkrivanja-šta nam to poručuju,u čemu to grešimo,kako se odnosimo prema sebi ,svojoj okolini,ljudima ili životu.Zašto je bilo potrebno da toliko potiskujemo sopstvene emocije i razvijemo telesne simptome i da li je ovo način na koji nas naš organizam tera da ovu neravnotežu ispravimo?! Tome služi psihoterapija-da se osvesti,prepozna i prihvati ono što se dešava a potom polako menja. Menjamo se tako da moramo uvažiti i telo ali i naš bogat unutrašnju svet doživljavanja!

 

ANKSIOZNOST I STRAH OD SMRTI

ANKSIOZNOST I STRAH OD SMRTI

By Snežana Tica

‘’Nije sama smrt izvor sveg zla koje spopada čoveka,već strah od smrti’’

(Epiktet)

Veliki broj ljudi koji pati od anksioznih poremećaja  često govori o tome kako imaju izražen strah da će umreti  jer se jak anksiozni ili panični poremećaj  doživljava kao fatalan.Pošto su ovakva stanja praćena pojačanom  uzbuđenošću I napetošću organizma,onda se npr pojačan puls  tumači kao početak srčanog udara I posledično-smrti.

Kada u anksioznim tegobama dominiraju brige oko ličnog zdravlja odnosno bolesti troši se velika energija u potrazi za mogućim znacima oboljenja,obilaze lekari I traži ‘’dokaz’’ozbiljne bolesti,da bi se ona nekako izbegla a time I konačni ishod-smrt.

Neki ljudi opet,razviju fobije od napuštanja kuće ili od putovanja jer zamišljaju kako će im se sigurno ‘’nešto lose desiti’’ili imaju izražene strahove od smrti bližnjih,strah od bola I muke,strah od siromaštva,strah od neuspeha,strah od znanih I neznanih virusa I bakterija,znanih I neznanih bolesti….

U terapeutskoj  praksi ponekad susretnem osobu koja pred značajnim životnim odlukama I zaokretima počinje odjednom da ispoljava strah od smrti ili bolesti. Pritom su ovde navedeni primeri iskustava ljudi koji nisu ozbiljno  bolesni I ne preti im skorašnja smrt

Ponekad veza između načina života I straha od smrti nije tako očigledna,ali kako protumačiti želju npr veoma imućnog  čoveka sa stalnim, sebi datim zadatkom da teško radi,da bi obezbedio I ‘’osigurao’’ život  svih svojih potomaka…ili potrebu  mnogih da  imaju  ostavljen priličan novac  sa strane ‘’za zlu ne trebalo’’…Ili uzmite u obzir činjenicu da osiguravajuće kompanije ustvari odlično profitiraju na tome što se ljudi osiguravaju od invalidnosti,nesreće,teške bolesti,smrti.. u težnji da dodatno osiguraju  svoj  život,kao da se on tako može produžiti I kao da se tako garantuje  sigurnost!

Osvrnite se nakratko I na stalnu težnju da se ostane što mlađi I izgleda mladoliko,o čemu svedoči sve veći broj klinika za ‘’produžavanje’’ mladosti,jer je starost znak približavanja kraju života.

Dakle valja se zapitati čemu služi besomučna trka za sigurnošću I mladošću  u svim svojim oblicima?! Mnogi umni ljudi kažu da je zajednički imenitelj svih ovih primera-strah od smrti!

Šta dakle smrt čini životu?!

Počeću od toga da je tema smrti jako česta u savetovanju I psihoterapiji I da su se njome bavili svi poznati psiholozi I psihijatri,od Frojda pa na dalje…Takođe se ovom temom mnogo bavila I filozofija vekovima unazad… Jedan od poznatih psihoterapeuta je smatrao da nema osobe starije od 13 g.koja o ovoj temi nekad ne razmišlja.

Za psihoterapiju ovo je najznačajnija tema jer su problemi  u našem životu posledica strahova a smatra se da iza svih naših strahova stoji strah od smrti.Strah od smrti je bukvalno strah od kraja života I kao što se vidi ima različite pojavne forme.U radu s klijentima iskustvo pokazuje da oni ljudi koji imaju izražene simptome straha ,koji žive iscrpljujući se strahom od smrti,se ustvari plaše života .Često imaju doživljaj da žive prazno,neostvareno ili sa izraženim osećajem da im je život besmislen.Tako živeći sebe doživljavaju umrtvljenim I ne funkcionišu dobro jer strah od smrti zaustavlja život!

Radeći na mnogim svojim anksioznim tegobama,pre ili kasnije se stiže do teme smrti I značaja koji joj čovek pridaje. U procesu psihoterapije,čovek se suočava sa sopstvenim strahovima od smrti I što je bliže tome da proradi I pronađe mesto smrti u sopstvenom životu dešava se paradoksalna stvar a to je da se manje plaši smrti I živi potpunije I srećnije a anksioznost se umanjuje!

 

Dipl psiholog I psihoterapeut    Snežana Tica

Kako krenuti drugom ulicom?

Kako krenuti drugom ulicom?

By Svetlana Savu

„Prvi dan
Hodam ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Upadam u nju.
Izgubljena sam… Bespomoćna…
Traje večnost dok se ne izvučem.
Drugi dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Pretvaram se da je ne vidim.
Ponovo upadam u nju…
Opet dugo traje dok se ne izvučem.
Treći dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je velika rupa.
Vidim da je još uvek tu.
Ipak upadam u nju… to je navika….
Znam gde se nalazim…
Odmah se izvlačim iz rupe.
Četvrti dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Zaobilazim je.
Peti dan
Hodam drugom ulicom.“1

Kada razmišljam o svojim klijentima kojima ispričam ovu poučnu priču sa snažnim zaključkom često se ova vrlo jednostavna poruka učini kao „reč spasa“, kao nešto što niko od njih nije mogao da spozna svojim umom. Naizgled jednostavna, ali u praksi teško ispunjiva. Kako krenuti drugom ulicom? Kako se izboriti sa anksioznošću ili panikom, kako “preživeti” raskid, bolest, suočiti se sa problemom ili gubitkom? Da li često od šume ne vidimo drvo, pa ni izlaz iz problema ne gledajući ga kao nešto rešivo i prolazno već mu pridajemo magijski značaj umanjujući time naše kapacitete da ih rešimo jer nema čarobnog štapića ili ne znamo čarobne reči. Možda je za to kriva naša stalna potreba da problem rešavamo do iznemoglosti, a ne da tražimo druge opcije. Da li ovde naša kreativnost zapada u rupu, a pobeđuje ona racionalna leva hemisfera koja rešava situaciju kao matematički problem, a jedinstvene formule nema. Ponekad je rešenje sama spoznaja da problem postoji i njegovo prihvatanje, nekada svesnost o njegovom stvarnom značaju za naš život, a nekada jednostavno opraštanje od onoga što nas muči.

Ako ti se čini da nema izlaza ima ih još najmanje dva kaže izreka, a ja mislim poučena ovom izrekom da ako ti se čini da stalno upadaš u rupu vreme je da kreneš drugom ulicom- sigurno ih ima više od dve.

Autor: Svetlana Savu

1There’s a Hole in My Sidewalk: The Romance of Self-Discovery by Portia Nelson
1http://www.kreiranje-uspeha.com/index/200/1035/

Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

By Svetlana Savu

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu

 

Anksiozni poremećaji

Anksiozni poremećaji

By Snežana Tica

Anksiozni poremećaji su stanja sa istrajnim i/ili  teškim duševnim i telesnim simptomima koji nisu prateći simptomi drugog oboljenja. Anksiozni poremećaji se dele na poremećaje s neprestanim simptomima –tzv. generalizovani anksiozni poremećaj i na poremećaje s povremenim simptomima. Ovi potonji su ustvari fobije i panični poremećaji, a neretko i njihova kombinacija kao npr. panika sa agorafobijom. 

Ono što je važno razumeti je da se anksioznost ispoljava velikom spektrom  psiholoških i telesnih simptoma, ali da ne preti  smrtnom opasnošću. U anksioznom ili paničnom napadu ljudima se čini tj. tako tumače svoje stanje, da će umreti, da im je vreme odbrojano što proizvodi još anksioznosti…ali se ne umire!

Ovde ću nabrojati neke grupe simptoma:
1) psihološki anksiozni simptomi: strašna predviđanja, razdražljivost, osetljivost na buku, slaba koncentracija, uznemirujuće misli…
2) telesni anksiozni simptomi  koji se manifestiju kroz gastrointestinalni sistem kao npr. suva usta, teško gutanje, pojačani gasovi, česti pokreti creva…
3) telesni simptomi koji se manifestuju kroz respiratorni sistem kao npr. stezanje u grudima, otežan udah, ubrzano disanje…
4) telesni simptomi koji se manifestuju kroz kardiovaskularni  sistem kao npr. lupanje srca,smetnje u grudima, utisak da nema otkucaja srca…
5) telesni simptomi koji se manifestuju kroz genito-urinarni sistem kao npr. često ili hitno mokrenje, neuspešne erekcije, menstruacione smetnje…
6) telesni simptomi koji se manifestuju kroz nervno-mišićni  sistem kao npr. podrhtavanje, osećaj probadanja, zujanje u ušima, vrtoglavica, glavobolja, bolovi u mišićima, nesanica, konstantan umor…

Mnogi ljudi imaju kombinaciju različitih simptoma, ali bi valjalo da znaju da se ovde ne radi o tome da je oboleo neki organ ili neki sistem organa, čak naprotiv, lekarski pregledi pokažu upravo suprotno-da su telesno zdravi, a da se valja okrenuti svojoj psihi tj. duši. U početku pomažu lekovi jer ublažavaju simptome, ali da bi se izlečili potrebno je potražiti psihoterapijsku pomoć!
Autor: Snežana Tica

Anksioznost

Anksioznost

By Snežana Tica

 

Anksioznost se  najlakše razume ako je ‘’prevedemo’’ na jezik koji je većini ljudi razumljiv-dakle može se razumeti kao strepnja, kao stanje manje ili više jake unutrašnje napetosti, ili kao stanje preterane zabrinutosti! U širem smislu bi se moglo govoriti i o osećaju nesigurnosti, tremi, preteranoj osetljivosti u smislu plašljivosti ili plašljivog iščekivanja… Može se zaključiti da većina ljudi u svom životu  periodično-u određenim situacijama iskusi ovakvo stanje ili se u nekom dužem vremenskom periodu bori sa anksioznošću.

Valja razlikovati normalnu od preterane(abnormalne) anksioznosti: normalna anksioznost je odgovor na  preteću situaciju  i prate ga uz osećaj strepnje i fiziološke promene koje organizam pripremaju za odbranu ili bekstvo(‘’bori se ili beži’’ reakcija), a to su povećanje pulsa, krvnog pritiska, disanja i napetosti mišića, podrhtavanje, potreba za mokrenjem, preznojavanje itd. Preterana ili abnormalna anksioznost je sličan odgovor na preteće situacije, ali je nesrazmeran pretnji i/ili se javlja kada pretnje nema.

Postoji  važna razlika između ove dve vrste anksioznosti-kod stanja preterane anksioznosti čovek je usredsređen na simptom tj. fokusira se na npr. ubrzan rad srca zbog kojeg počinje da bude zabrinut i tumači ga kao znak srčanog oboljenja. Pošto ovakve brige predstavljaju pretnju, pojačava se anksioznost i ulazi u začarani krug sopstvenog samozaplašivanja. U normalnoj anksioznosti, čovek je fokusiran na pretnju  i  procenjuje je u traganju za odgovorom na nju. Možda najbolje objašnjenje na koje sam nekad naišla, a pravi bitnu razliku je…’’zdrava osoba se bavi realnim problemom i traga za rešenjem, a neurotična (čitaj-preterano anksiozna) izmisli problem i krene da ulaže veliku energiju u njegovo rešavanje’’.
Autor: Snežana Tica