Da li emocionalne rane više bole?

Da li emocionalne rane više bole?

Svima nam se dogodilo da udarimo, posečemo ili povredimo neki deo tela. Takve rane obično izazivaju bol i mi tada činimo sve da te rane zacelimo. Štedimo to mesto, negujemo ga, posmatramo…

Iako nisu vidljive kao telesne, emocionalne rane su nešto zbog čega nam se takođe menja kvalitet života, ali baš zbog toga što su u početku manje uočljive zanemarimo ih, pravimo se da ne postoje i obratimo se za pomoć tek onda kada one postanu takve da nam ozbiljno naruše kvalitet života.

Bilo kako bilo jedno je sigurno, svi smo ranjivi i svi  imamo slabe tačke ili Ahilovu petu.

Pojam Ahilova peta dolazi iz grčke mitologije koji je opšte prihvaćen kao pojam za tačku gde je osoba najranjivija. Da se podsetimo, Ahil je bio junak neverovatne hrabrosti i lepote. Legenda kaže da ga je majka kao malog uronila u reku podzemnog sveta da bi ga učinila besmrtnim. Jedino mesto na telu koje nije uronila u vodu bila je peta jer se plašila da pusti sina u reku kako ga voda ne bi odnela. I tako je Ahil bio nepovrediv svugde po telu, a jedina slaba tačka bila mu je peta … I bas je nju nespretni Paris, loš strelac, uspeo da pogodi tokom Trojanskog rata i usmrti Ahila…

Kada bi se u psihološkom smislu pravila paralela sa ovim mitom, zaključak bi bio jasan, koliko god mislili da smo otporni , slabe tačke postoje. Iako savremena istraživanja potvrđuju da je emocijonalna ranjivost genetski uslovljena (pa postoje manje ili više ranjive osobe), veliki deo zasluge za to imaju i roditelji i sredina u kojoj dete odrasta. Često  prezaštićenost  od strane roditelja odnosno neizlaganje određenim stimulusima i situacijama ima kasnije za posledicu pojačanu osetljivost (baš kao i Ahila majke čvrsto drže decu u strahu da ih “voda ne odnese”). Prezaštićujući vaspitni stil dovodi do toga da dete kasnije bude ranjivo i na “strele loših strelaca” pa vremenom gubi samopouzdanje i postaje još ranjivije…. Druga krajnost iste priče je prerano izlaganje situcijama za koje dete nema kapacitet da prevaziđe pa je ishod isti- strah, gubitak samopouzdanja i ranjivost.

Sve u svemu ako genima dodamo uticaj spoljašnjih faktora dolazimo do toga da su jedna ili više slabih tačaka ono što određuje često nas, naše ponašanje i naše odnose sa drugim ljudima.

Da bismo prikrili svoje slabe tačke često koristimo psihološke mehanizme koji nam kao ”unutrašnji glas” poručuju da budemo savršeni, radimo naporno, da ne smemo da grešimo, da se moramo stalno truditi, da moramo da žurimo, da nikako ne uživamo…I tako sve dok jednog dana, kao što rekoh na početku teksta, ne počnemo da osećamo posledice tihog unutrašnjeg emocionalnog samoranjavanja.

Tada se obično pojave: anksioznost, panika, neka telesna oboljenja, depresija ili slično…

Da bismo izbegli “Ahilov kraj“, prvo treba da prihvatimo sebe i zavolimo onakve kakvi smo, sa svim vrlinama ali i slabim tačkama, a naročito je važno  da upoznamo svoje slabe tačke i prihvatimo da smo ranjivi. Važno je ne bežati i ne maskirati neprijatnost, već se postepeno izlagati i privikavati različitim životnim situacijama kako onim prijatnim, tako i manje prijatnim i krajnje nepijatnim.

”Prava“ ljubav ili ucena

”Prava“ ljubav ili ucena

 

Da  li je moja ljubavna veza ”prava”? – često je pitanje upućeno terapeutu. Ako ovo pitanje postavimo na pravi način iz njega proizilazi- Grešim li ja i da li sam se “krivo” emotivno povezala/o?  Pošto svaka veza predstavlja spoj dvoje ljudi, a ljubav emocionalnu povezanost osobe sa nekim koga smatramo vrednim onda i odgovor ne može biti jednostavan.

Ljubav je prijatna emocija koja podrazumeva prijatan odnos prema osobi koju doživljavamo kao izuzetno vrednu i koju smatramo delom svog unutrašnjeg-intimnog sveta, dok je zaljubljenost snažno osećanje idealizovane predstave o savršenom partneru.

Potreba za ljubavlju i sigurnošću osnovne su potrebe čoveka, pa samim tim nezadovoljenje tih potreba dovodi do pojave različitih  psiholoških problema.

Šta je prava ljubav?

Prava ljubav može se okarakterisati kao zrela ljubav ili zreli način vezivanja ali da krenemo redom…
Zreli način vezivanja u ljubavi podrazumeva osećaj da osoba iako u vezi moze preživeti i samostalno bez osobe za koju je vezana, dok suprotno tome nezreli odlik podrazumeva da ukoliko dođe do prekida veze sa objektom ljubavi osoba nema osećaj da može samostalno nastaviti život. Iako ovakav nezreli obrazac ima svoju svrhu u ranom detinjstvu, nezrele obrasce vezivanja srećemo kod ljudi u zrelom dobu, a naročito u adolescenciji. Otuda pitanje kako inteligentna, obrazovana ili zrela osoba može da upadne u zamku ovakvog obrasca?
Ovde nailazimo neminovno i na pojam uslovne i bezuslovne ljubavi. Za razliku od bezuslovne ljubavi (gde sama reč kaže nema uslova zbog kojeg te ne bih voleo) kod uslovljene ljubavi postoji uslov ili niz uslova koje osoba mora ispuniti da bi bila voljena i prihvaćena što često dovodi do toga da se izgube granice sopstvene ličnosti i postaje se ustvari predmet takozvane emocionalne ucene.

Da bi  sačuvali partnera, objekat ljubavi, “žrtve emocionalne ucene” često se povinuju i ispunjavaju različite zahteve koji se pred njih postavljaju i to od onih naizgled bezazlenih do vrlo ozbiljnih uslova i zahteva, gušeći tako malo po malo svoju slobodu, individualnost kao i svoje želje i interese. Pod plaštom ljubavi u vezi  dolazi do nametanje svoje volje, kontrole nad partnerom, čestih ljubomornih ispada, narušavanje slobode mišljenja, govora ili kretanja, izolovanje osobe od prijatelja ili porodice…

Volim te  samo ako ispoštuješ moje zahteve…
Bićeš kažnjen ako postupiš suprotno mojim zahtevima tako što te više neću voleti odnosno ponašaću se prema tebi s nepoštovanjem ili prezirom.

Neminovno je da su posledice dugotrajne manipulacije  gubitak sopstvenog identiteta kao i rađanje krivice, samoprezira, gubitka samopozdanja i samopoštovanja pa su žrtve emocionalnalnih ucena  često klijenti u psihoterapijskoj praksi.

Iako praktično ne postoji bezuslovna ljubav, svakako moramo prepoznati  koji su to zreli uslovi na koje treba da pristanemo, a koji ne. Na taj način sačuvaćemo sebe i svoje potrebe, poštujući potrebe i želje partnera u ljubavi.

Prepoznavanje gore navedenih vidova manipulacije može Vam pomoći da postavite jasniju granicu, okrenete ogledalo ka sebi i na taj način spoznate vezu i ljubav kakvu imate i kakvu želite.  Imajte uvek na umu da odrasla osoba može da preživi sama i da je svakako najvažnija ljubav prema sebi i veza sa samim sobom!

 

Autor: Svetlana Savu

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2) Forvard, Suzan; Frejžer, Dona (2011) : Emocionalna ucena. Novi Sad: Psihopolis institut.

Kako izaći na kraj sa brigama?

Kako izaći na kraj sa brigama?

Brige su sastavni deo našeg života i pomažu nam u situacijama kada postoji problem za koji nemamo jasno i brzo rešenje, ali šta se dešava kada one postanu naša glavna preokupacija? Kada briga prestaje da bude čovekov pomoćnik i postaje sama po sebi problem?
Briga je skraćenica od zabrinutosti, a zabrinutost je strepnja od neizvesne budućnosti…Pošto u životu postoji mnogo neizvesnosti eto nama opravdanja za njihovo postojanje. Prema tome da li briga realna ili ne i kako čovek reaguje na nju postoje aktivne i pasivne brige. Realne (aktivne) brige imaju osnovu u životnoj situaciji u kojoj osoba nailazi na prepreku koju treba da prevaziđe, pa mu ona podpomaže mobilizaciju intelektualnih kapaciteta i veština da se do rešenja dodje. Znači aktivira čoveka u iznalaženju rešenja npr. Zabrinut sam što nemam novac- kako da ga zaradim? Zabrinut sam što ne polažem ispit- kako da ga polozim?
Za razliku od ljudi koji brinu zbog realnih stvari “profesionalni brigači” brinu za sve i to preterano…”oni jednostavno sede i brinu”. Predmet njihove brige nisu samo realni problemi već najčešće iracionalni nepostojeći problemi koje sami sebi nameću… U stahu od budućnosti postavljaju sebi gomilu pitanja na koje ne postoji jasan odgovor niti jasno rešenje iz prostog razloga jer problem realno i ne postoji. Za razliku od aktivno zabrinutih ljudi koji postavljaju pitanje kako, “profesionalni brigači” postavljaju pitanje „šta ako?“. Šta ako propadnem, ne uspem, nešto mi se desi…? Ovakva postavka logično izaziva strah i razvija neizvesnost pa nije ni čudno što se kod ljudi koji pasivno brinu razvijaju anksioznost ili psiholoski problemi…
Kako onda da izađemo na kraj sa brigama? Pošto čovek upravlja svojim životom, a ne život njime- ne postoji dakle briga već čovek koji brine! To je onda prava formulacija i formula. Rešenje je jednostavno budite svesni kada brinete da li stvarno postoji problem koji zahteva rešenje ili ste ušli u ulogu brigača pa trazite sami razlog da brinete. Aktivno rešenje problema i mobilisanje snaga za razliku od iščekivanja loših ishoda – u ovome svemu Vam moze pomoći i stara kineska poslovica koja kaže ko misli o sutra nesrećan je već danas! Ukoliko niste u mogućnosti da sami izađete na kraj sa sopstvenim brigama savetovanje i psihoterapija su svakako od koristi da u tome uspete.

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2)Gulding, R. & Gulding, R. (2008): Upravljanje brigama. Novi Sad: Psihopolis institut.

Paa Paa Panika

Paa Paa Panika

 

Stara narodna poslovica kaže „Upoznaj neprijatelja da bi ga pobedio“, a ja bih rekla prihvati svog prijatelja i pleši s njim. Napaviću kratak “profil ličnosti” panike, pa kom prijatelj, kom neprijatelj….

Ne znam da li znate da je panika svoje ime dobila po Panu sinu Hermesa i nimfe Driope. Pan se rodio s kozjim nogama, rogat i bradat. Njegov izgled toliko je uplašio njegovu majku da ju je obuzeo dotada nezapamćen strah, pa se takav strah još i danas naziva panični strah. Panova majka, jednostavno je pobegla glavom bez obzira i ostavila malog Pana samog. No, otac Hermes ostao je hladne glave, obradovao se i prihvatio sina takvog kakav je, uvio ga u zečju kožu te ga poveo sa sobom na Olimp i ponosno ga pokazao bogovima… Stari su Grci takođe verovali da strah i uznemirenost izaziva Pan svojim izgledom, ali i svojom pojavom plašio je ljude tj. izazivao paniku, pa je po njemu nastala reč panika.

Panika ili panični napad nije nikakav napad u pravom smislu te reči, već je to čovekov osećaj snažnog preplavljujućeg straha gde osoba misli da nema vremena ili kapaciteta da ga prevlada, već da će je sam strah prevladati, a ona poludeti ili izgubiti kontrolu. Kao i Panova majka, osoba koja paniči, ima potrebu da pobegne, pa su naizgled besmisleni pokreti uspaničene osobe u stvari njen pokušaj da se pronađe izlaz iz situacije.

Rečnikom mitologije bežimo od sopstvenog (ružnog, bradatog) straha, pretvarajući ga u ono sto on zaista nije.
Kao i strah koji ima za cilj da nas navede na akciju tako i panika kao njena nadograđena verzija ima za cilj da nas spase, održi u životu ili sačuva. No kao i Pana mi je tumačimo kao neprijatelja koji nam zagorčava život. Nije kriva panika već naše tumačenje panike. Kao i druge emocije ni ona ne ide sama već je praćena ili pokrenuta našim mislima i uverenjima (da ne vredimo, da nismo dovoljno dobri, nismo vredni postojanja, da ne smemo da grešimo, da moramo uvek biti najbolji…).

Tako da kada naredni put optužite paniku za Vaše ponašanje, mišljenje ili osećanje i pokušate da pobegnete od „nje“, zastanite, prihvatite je ponosno kao Hermes svoga sina, prebacite fokus svoje pažnje na stvari ili pojave oko vas. Psihoterapijski rad je usmeren ka pronalaženju uzroka pojačane anksioznosti kod osobe i njegovom razrešenju. Takođe psihoterapija pomaže da osoba prepozna strah, šta je dovelo do njega i nauči tehnike da sebe ne uvede u stanje panike. Tada možemo s ponosom da kaže panika pa pa.

Autor: Svetlana Savu

Kako krenuti drugom ulicom?

Kako krenuti drugom ulicom?

Prvi dan
Hodam ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Upadam u nju.
Izgubljena sam… Bespomoćna…
Traje večnost dok se ne izvučem.
Drugi dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Pretvaram se da je ne vidim.
Ponovo upadam u nju…
Opet dugo traje dok se ne izvučem.
Treći dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je velika rupa.
Vidim da je još uvek tu.
Ipak upadam u nju… to je navika….
Znam gde se nalazim…
Odmah se izvlačim iz rupe.
Četvrti dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Zaobilazim je.
Peti dan
Hodam drugom ulicom.“1

Kada razmišljam o svojim klijentima kojima ispričam ovu poučnu priču sa snažnim zaključkom često se ova vrlo jednostavna poruka učini kao „reč spasa“, kao nešto što niko od njih nije mogao da spozna svojim umom. Naizgled jednostavna, ali u praksi teško ispunjiva. Kako krenuti drugom ulicom? Kako se izboriti sa anksioznošću ili panikom, kako “preživeti” raskid, bolest, suočiti se sa problemom ili gubitkom? Da li često od šume ne vidimo drvo, pa ni izlaz iz problema ne gledajući ga kao nešto rešivo i prolazno već mu pridajemo magijski značaj umanjujući time naše kapacitete da ih rešimo jer nema čarobnog štapića ili ne znamo čarobne reči. Možda je za to kriva naša stalna potreba da problem rešavamo do iznemoglosti, a ne da tražimo druge opcije. Da li ovde naša kreativnost zapada u rupu, a pobeđuje ona racionalna leva hemisfera koja rešava situaciju kao matematički problem, a jedinstvene formule nema. Ponekad je rešenje sama spoznaja da problem postoji i njegovo prihvatanje, nekada svesnost o njegovom stvarnom značaju za naš život, a nekada jednostavno opraštanje od onoga što nas muči.

Ako ti se čini da nema izlaza ima ih još najmanje dva kaže izreka, a ja mislim poučena ovom izrekom da ako ti se čini da stalno upadaš u rupu vreme je da kreneš drugom ulicom- sigurno ih ima više od dve.

Autor: Svetlana Savu

1There’s a Hole in My Sidewalk: The Romance of Self-Discovery by Portia Nelson
1http://www.kreiranje-uspeha.com/index/200/1035/

Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu

 

Transakciona analiza

Transakciona analiza

 

 Transakciona analiza je psihoterapijski pravac koji ima za cilj razvoj ličnosti, ali i izmene određenih karakteristika ličnosti ili obrazaca ponašanja. Po svom pristupu klijentima vrlo je jednostavna, interesantna i lako razumljiva.

 Filozofija transakcione analize podrazumeva da su ljudi OK, da svaka ličnost ima vrednost, značaj, jednako pravo na uvažavanje. Svako (sa malo izuzetaka) ima pun kapacitet odraslog da misli. Ljudi odlučuju o svojoj životnoj priči i sudbini i te se odluke mogu menjati.

Klijent i terapeut preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne što podrazumeva i otvorenu komunikaciju u njihovom radu, ali i poštovanje klijentove privatnosti.

Transakciona analiza pomaže da se otkrije kakva je struktura čovekove psihe, nudi teoriju komunikacije kao i teoriju razvoja deteta.  Kroz koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva i kako ih se kao odrasli pridržavamo čak i kada one proizvode rezultate koji su teški ili bolni za čoveka. Osim prepoznavanja TA nudi koncepte o načinima na koji možemo da ih prevaziđemo.

TA psihoterapija može biti korišćena individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških problema, od svakodnevnih životnih problema preko anksioznosti, paničnih poremećaja, fobija i depresija… TA se takođe koristi u obrazovnim ustanovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu konfliktne situacije. TA se koristi u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija. TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

Ciljevi promene u TA:

  • autonomija (sposobnost da osoba sama donosi odluke koje smatra da su u njenom interesu),
  • svesnost,
  • spontanost,
  • prisnost-intimnost,
  • rešavanje problema ( kao suprotnost izbegavanju ili pasivnosti),
  • izlečenje kao ideal, a ne napredovanje učenjem novih izbora.