Author: Svetlana Savu

Once upon a time

Once upon a time

By Svetlana Savu

Ponešto o braku i vezama…

Sve je počelo nekada davno, živeli su princ i princeza... i živeli su srećno do kraja života.

Malo je onih koji nisu odrastali uz bajke i mitove o večnoj ljubavi, srećnim vezama koje traju do kraja života. Obično tako i počinje, dvoje ljudi se zaljube, Amor odapne svoju strelu, stave se ružičaste naočare i arhetip oživi. Ožive predstave, očekivanja o idealnim partnertskim vezama, braku…ožive lepe, vredne i skromne princeze, hrabri, plemeniti i neustrašivi prinčevi… ali za razliku od bajki u životu veoma često dodje do preokreta, pa se prinčevi pretvore u žabe, a princeze u veštice ili aždaje.

Ko je kriv za ovo što nam se dešava? Kako to odjednom, a sve je islo u pravcu da uspemo, slutilo je da ce trajati… Da sam samo znao/la sa kim sam ušla u vezu…

Sve su ovo poznate rečenice bračnim terapeutima, često ovako počinje nastavak  “bajke ” ili početak terapije. Traži se sudija koji ce doneti presudu, ko je pokvario bajku, ko je uneo “jabuku razdora” i na posletku ko je kriv. Traži se i dobra vila koja će čarobnim štapicem rešiti probleme i vratiti sve na “staro”.
A na terapiji klijenti nisu ni princ ni princeza, vec njihova bajka/brak koji su zajednički napisali. Što znači da su svesno ili nesvesno negde u svoju bajku ubacili po koju vešticu, po kojeg vuka da im sruši kućicu ili su samo zamenili likove i postali baš oni ko su stvarno ….

Evo nekih primera:
Pepeljuga: Verujte ja po ceo dan radim, sve je na meni i kuca i deca, od mene je napravio sluškinju, a on….
od Kulin Bana: Kada me je pre tri godine povredio time sto se dopisivao i lajkovao sliku i …
Kraljica: Kaži mi kaži ogledalce moje.., ja moram sve da kontrolišem, da mi se dive, neću da ostarim…
Tri praseta: Ona/on mi ruši mir i dom, da nema tašte, svekrve…
Petar Pan:  Znala je kada je ulazila sa mnom u vezu/ brak, da ja volim svaki drugi dan da idem sa društvom, da ne volim da se vezujem i prihvatim odgovornost odrasle osobe, da ne želim decu…
Lepotica i zver:  Ja sam od njega napravila čoveka, da mene nije bilo nikad…
Gaston/ Don Huan: Šta cu kada me žene vole, nisam ja kriv…
Supermen: Moram da spasim firmu, da mene nema sve bi propalo, ja naporno radim…
Crvenkapa: Moram da pomažem svojoj mami, baki…

Dragi moji prinčevi i princeze, sami ste tvorci svojih bajki, sami birate uloge i likove koje puštate u svoju bajku ili se pretvarate u ono što ste svojim scenarijom zacrtali.

Evo nekoliko predloga:
1. Budite ono što jeste i prihvatite i sebe i partnera onakve kakvi ste/su
2. Nadjite zajedničko vreme za sebe ali i za vas, najmanje 1h dnevno kvalitetnog vremena / razgovor, šetnja, priča uz kafu…
3. Nema idealnog već samo optimalnog za oboje
4. Razgovarajte o svojim željama, strahovima i planovima za budućnost pre nego udjete ili tokom braka
5. Ukoliko ne uspete da rešite probleme sami, potražite stručnu pomoć, a ako ne uspe…

Ako ne uspe nadjite nekog drugog sa kim ćete pisati bajku, ili pišite sami svoju bajku, ipak se ne podudaraju ni u životu ni u bajkama svi likovi medjusobno. U životu, kao i u bajkama kraj je nepoznat, pa ga možete prepravljati po vašoj meri i želji!

Corona Kriza – opasnost i/ili prilika

Corona Kriza – opasnost i/ili prilika

By Svetlana Savu

 „… Sećam se da mi je pričao… da je kineski karakter koji označava ‘krizu’ sastavljen od dva podkaraktera: jednog kojim se piše reč ‘opasnost’ i drugog kojim se piše reč ‘prilika’…“

„Kaluđer koji je prodao svoj ferari“ Robin S. Šarma

Kriza je reč grčkog porekla i predstavlja odluku koja se donosi u opasnim situacijama, a trenutnu sitaciju u kojoj se čovečanstvo i svaki pojedinac našao je svakako opasna. Ipak  su odluke koje donosimo u ovoj opasnosti individualne. Svaka situacija koja se proceni kao opasna za reakciju ima emociju  straha. Strah je zaštita čoveka – „dobar sluga ali loš gospodar“.

Veliki je broj ljudi koji su korona virus/covid krizu doživeli ne kao opasnost već kao katastrofu, pa strah nije samo realan već patološki strah od bolesti i smrti.

Šta je realan strah o Covid bolesti? Pa upravo strah usmeren ka onim merama da se osoba zaštiti od bolesti, a to su već dobro poznate mere pranja ruku, socijalnog distanciranja, nošenja maski itd…

Međutim mali je broj onih koji su krizu/izolaciju iskoristili kao priliku. Priliku da upoznaju sebe, svoje bližnje, da unaprede svoje znanje, da obogate svoja iskustva…Pa tako opasnost ne ide u korak sa prilikom već je anulira.

Postepeno se vraćamo u „normalan“ život  i pandemija jenjava ali kod dela ljudi strah se uvećava.

Kako izaći na kraj sa tim?

-Biti svestan da ništa nije apsolutno dobro ni apslutno loše.

– Da je svako iskustvo pa bilo ono i neprijatno dobro jer nas upozorava na ponovni rizik i pomoću njega učimo.

– Postoje stvari na koje čovek može uticati, ali i na one na koje ne može.

– Carpe diem-iskoristi dan- živi u sadašnjosti ne u budućnosti.

– Strukturirajte dan – plan aktivnosti po satima (rad, odmor, razonoda, rituali)

-Napišite plan svega lepog i korisnog a neuradjenog- za čime žalite nedeljom uveče dok se pripremate za ponedeljak i posao…

– Uradite nešto lepo za druge-jedino se sreća uvećava kada se deli.

– Ne bežite od loših vesti ali se njima i ne zatrpavajte.

– Pričajte otvoreno o vašem strahu sa bliskim osobama i terapeutom – Izgovoren problem je već pola rešenja…

Ukoliko ne možete sami da se izborite i pored ovih saveta iskoristite besplatnu psihoterapijsku pomoć u doba krize koje organizuje Udrženje psihoterapeuta Srbije.

Neka corona ne bude virus kojim ćete biti opterećeni već Corona(lat. kruna) vašeg novog iskustva obogaćenim velikim brojem iskorišćenih prilika.

Gledanje u prošlost

Gledanje u prošlost

By Svetlana Savu

Vekovima su ljudi želeli da predvide svoju budućnost i tako saznaju ili se pripreme na stvari koje dolaze. Međutim ima i veliki broj ljudi koji gledaju u svoju prošlost, pokušavaju da je isprave  izbegavajući tako sadašnje trenutke pa samim tim i život. E upravo oni su naša tema danas.

Da bih pojasnila ovu temu vratiću  se i sama u prošlost, ali ne da je isprivim, već da nešto naučimo  iz mitske priče o Orfeju i Euridiki.

Orfej je bio sin boga Apolona koji je imao neverovatan dar virtuoznog sviranja na harfi i dar da svojom muzikom očara sve- ljude , prirodu i bogove. Osim harfe Orfej je imao još jednu veliku ljubav, svoju ženu Euridiku. Međutim zla kob je dovela do toga da Euridiku ujede zmija i ona je umrla. Nemogavši da prihvati njenu smrt Orfej je rešio da ode u Had i zamoli bogove da vrate Euridiku među žive. Svirao je na svojoj harfi tako umilno da su se bogovi podzemlja smilovali i pustili Orfeja da izvede Euridiku iz Hada  pod jednim uslovom, da Orfej ide prvi, a Eurika za njim i da se   niti jednom ne osvrne dok budu izlazili iz podzemnog sveta,  sve dok ne stignu do izlaza. Nepoverljivi Orfej se osvrne  pred sam kraj izlazka iz Hada i  tako zauvek izgubio svoju Euridiku. Umro je tužan i usamljen bez ljubavi…

Veliki je broj ljudi čiji su životni i psihološki problemi proistekli iz svesne ili nesvesne želje da  isprave prošlost. Zašto nisam? ili Zašto sam?  pitanja su koja se  postavljaju kada se preispituju odluke ili “greške” iz prošlosti. Najčešće su to situacije iz prošlosti u kojima su osobe napravile grešku – radeći neku stvar koja nije u skladu sa moralnim principima te osobe  ili nije učinila nešto za šta je smatrala da je bio važno da uradi. Osećaj nemoći i bespomoćnosti da se prošlost ispravi dovede osobu do zaključka da ona nije dovoljno dobra tj. da je “grešna” –pogrešna.  Ovakav način preispitivanja koje traje dugo ili je učestao  dovodi do osećaja tuge, ljutnje i straha koje neminovno prerastaju u krivicu, samoljutnju, samoprezir itd…

Dugim dokazivanjem da smo pogrešni prestajemo sebe da volimo i cenimo, tada  ovakav perfidan oblik samomučenja dovodi do niza telesnih i psiholoških problema, a neretko i poremećaja. Možemo slobodno reči da je to put u anksioznost i depresiju.  Procenjujući sebe kao pogrešnu, osoba gubi samoljubav i samopouzdanje pa joj se dotada  jednostavne svari čine preteškim za savladavanje.

U preispitivanju postupaka i grešaka nema ničega lošeg,  šta više to je učenje koje predstavlja zdravu korekciju ponašanja čoveka i njegove ličnosti. Ono što je problematično jeste fiksiranje za postupke za koju osoba smatra da su pogrešne i trošenje mentalne energije da se prošlost  ispravi, a ne da se nastavi dalje.

Jedan od osnovnih razloga zašto se iz zdrave korekcije ponašanja prelazi u patologiju jeste i  nerazlikovanje bića i ponašanja. Šta to znači?

Naše biće smo mi tj. skup naših osobina, karakteristika i životne istorije- jedinstveni miks, a ponašanje je ono što mi radimo u kontaktu sa spoljašnjim svetom i često je uslovljeno dešavanjima u njemu.

To što sam uradio nešto loše/ pogrešno ne znači da sam ja loš/ pogrešan. Recept-menjaj ponašanje ne prošlost. Ako sam pao ispit ili obnovio godinu ne znači da sam glup već da nisam dovoljno učio. Recept počni da učiš, “ne menjaj prošlost”  jadikujući.

Drugi najčešći razlog neprihvatanja greške je perfekcionizam tj. ideja da moramo biti savršeni. Zabranjujući sebi grešku potkrepljujemo ideju o savršenstvu i samokažnajvamo sebe neuspelim pokušajima menjanja prošlosti.

Mi smo naše greške i nema čoveka koji ne greši  – fraze su koje kazuje da smo učeći iz naših ili tuđih grešaka i postupaka postali bolja osoba ili usavršili određene aktivnosti.

Dakle ne pokušavajte kao Orfej da ispravljate prošlost, nemoguće je, već se prebacite na sadašnjast, a ukoliko to ne možete sami psihoterpija pomaže da sticanjem uvida i svesnosti  promenite način mišljenja i delanja i počnete da živite u sadašnjosti-praveći zdrave planove za budućnost.

Autor: Svetlana Savu

Da li emocionalne rane više bole?

Da li emocionalne rane više bole?

By Svetlana Savu

Svima nam se dogodilo da udarimo, posečemo ili povredimo neki deo tela. Takve rane obično izazivaju bol i mi tada činimo sve da te rane zacelimo. Štedimo to mesto, negujemo ga, posmatramo…

Iako nisu vidljive kao telesne, emocionalne rane su nešto zbog čega nam se takođe menja kvalitet života, ali baš zbog toga što su u početku manje uočljive zanemarimo ih, pravimo se da ne postoje i obratimo se za pomoć tek onda kada one postanu takve da nam ozbiljno naruše kvalitet života.

Bilo kako bilo jedno je sigurno, svi smo ranjivi i svi  imamo slabe tačke ili Ahilovu petu.

Pojam Ahilova peta dolazi iz grčke mitologije koji je opšte prihvaćen kao pojam za tačku gde je osoba najranjivija. Da se podsetimo, Ahil je bio junak neverovatne hrabrosti i lepote. Legenda kaže da ga je majka kao malog uronila u reku podzemnog sveta da bi ga učinila besmrtnim. Jedino mesto na telu koje nije uronila u vodu bila je peta jer se plašila da pusti sina u reku kako ga voda ne bi odnela. I tako je Ahil bio nepovrediv svugde po telu, a jedina slaba tačka bila mu je peta … I bas je nju nespretni Paris, loš strelac, uspeo da pogodi tokom Trojanskog rata i usmrti Ahila…

Kada bi se u psihološkom smislu pravila paralela sa ovim mitom, zaključak bi bio jasan, koliko god mislili da smo otporni , slabe tačke postoje. Iako savremena istraživanja potvrđuju da je emocijonalna ranjivost genetski uslovljena (pa postoje manje ili više ranjive osobe), veliki deo zasluge za to imaju i roditelji i sredina u kojoj dete odrasta. Često  prezaštićenost  od strane roditelja odnosno neizlaganje određenim stimulusima i situacijama ima kasnije za posledicu pojačanu osetljivost (baš kao i Ahila majke čvrsto drže decu u strahu da ih “voda ne odnese”). Prezaštićujući vaspitni stil dovodi do toga da dete kasnije bude ranjivo i na “strele loših strelaca” pa vremenom gubi samopouzdanje i postaje još ranjivije…. Druga krajnost iste priče je prerano izlaganje situcijama za koje dete nema kapacitet da prevaziđe pa je ishod isti- strah, gubitak samopouzdanja i ranjivost.

Sve u svemu ako genima dodamo uticaj spoljašnjih faktora dolazimo do toga da su jedna ili više slabih tačaka ono što određuje često nas, naše ponašanje i naše odnose sa drugim ljudima.

Da bismo prikrili svoje slabe tačke često koristimo psihološke mehanizme koji nam kao ”unutrašnji glas” poručuju da budemo savršeni, radimo naporno, da ne smemo da grešimo, da se moramo stalno truditi, da moramo da žurimo, da nikako ne uživamo…I tako sve dok jednog dana, kao što rekoh na početku teksta, ne počnemo da osećamo posledice tihog unutrašnjeg emocionalnog samoranjavanja.

Tada se obično pojave: anksioznost, panika, neka telesna oboljenja, depresija ili slično…

Da bismo izbegli “Ahilov kraj“, prvo treba da prihvatimo sebe i zavolimo onakve kakvi smo, sa svim vrlinama ali i slabim tačkama, a naročito je važno  da upoznamo svoje slabe tačke i prihvatimo da smo ranjivi. Važno je ne bežati i ne maskirati neprijatnost, već se postepeno izlagati i privikavati različitim životnim situacijama kako onim prijatnim, tako i manje prijatnim i krajnje nepijatnim.

”Prava“ ljubav ili ucena

”Prava“ ljubav ili ucena

By Svetlana Savu

 

Da  li je moja ljubavna veza ”prava”? – često je pitanje upućeno terapeutu. Ako ovo pitanje postavimo na pravi način iz njega proizilazi- Grešim li ja i da li sam se “krivo” emotivno povezala/o?  Pošto svaka veza predstavlja spoj dvoje ljudi, a ljubav emocionalnu povezanost osobe sa nekim koga smatramo vrednim onda i odgovor ne može biti jednostavan.

Ljubav je prijatna emocija koja podrazumeva prijatan odnos prema osobi koju doživljavamo kao izuzetno vrednu i koju smatramo delom svog unutrašnjeg-intimnog sveta, dok je zaljubljenost snažno osećanje idealizovane predstave o savršenom partneru.

Potreba za ljubavlju i sigurnošću osnovne su potrebe čoveka, pa samim tim nezadovoljenje tih potreba dovodi do pojave različitih  psiholoških problema.

Šta je prava ljubav?

Prava ljubav može se okarakterisati kao zrela ljubav ili zreli način vezivanja ali da krenemo redom…
Zreli način vezivanja u ljubavi podrazumeva osećaj da osoba iako u vezi moze preživeti i samostalno bez osobe za koju je vezana, dok suprotno tome nezreli odlik podrazumeva da ukoliko dođe do prekida veze sa objektom ljubavi osoba nema osećaj da može samostalno nastaviti život. Iako ovakav nezreli obrazac ima svoju svrhu u ranom detinjstvu, nezrele obrasce vezivanja srećemo kod ljudi u zrelom dobu, a naročito u adolescenciji. Otuda pitanje kako inteligentna, obrazovana ili zrela osoba može da upadne u zamku ovakvog obrasca?
Ovde nailazimo neminovno i na pojam uslovne i bezuslovne ljubavi. Za razliku od bezuslovne ljubavi (gde sama reč kaže nema uslova zbog kojeg te ne bih voleo) kod uslovljene ljubavi postoji uslov ili niz uslova koje osoba mora ispuniti da bi bila voljena i prihvaćena što često dovodi do toga da se izgube granice sopstvene ličnosti i postaje se ustvari predmet takozvane emocionalne ucene.

Da bi  sačuvali partnera, objekat ljubavi, “žrtve emocionalne ucene” često se povinuju i ispunjavaju različite zahteve koji se pred njih postavljaju i to od onih naizgled bezazlenih do vrlo ozbiljnih uslova i zahteva, gušeći tako malo po malo svoju slobodu, individualnost kao i svoje želje i interese. Pod plaštom ljubavi u vezi  dolazi do nametanje svoje volje, kontrole nad partnerom, čestih ljubomornih ispada, narušavanje slobode mišljenja, govora ili kretanja, izolovanje osobe od prijatelja ili porodice…

Volim te  samo ako ispoštuješ moje zahteve…
Bićeš kažnjen ako postupiš suprotno mojim zahtevima tako što te više neću voleti odnosno ponašaću se prema tebi s nepoštovanjem ili prezirom.

Neminovno je da su posledice dugotrajne manipulacije  gubitak sopstvenog identiteta kao i rađanje krivice, samoprezira, gubitka samopozdanja i samopoštovanja pa su žrtve emocionalnalnih ucena  često klijenti u psihoterapijskoj praksi.

Iako praktično ne postoji bezuslovna ljubav, svakako moramo prepoznati  koji su to zreli uslovi na koje treba da pristanemo, a koji ne. Na taj način sačuvaćemo sebe i svoje potrebe, poštujući potrebe i želje partnera u ljubavi.

Prepoznavanje gore navedenih vidova manipulacije može Vam pomoći da postavite jasniju granicu, okrenete ogledalo ka sebi i na taj način spoznate vezu i ljubav kakvu imate i kakvu želite.  Imajte uvek na umu da odrasla osoba može da preživi sama i da je svakako najvažnija ljubav prema sebi i veza sa samim sobom!

 

Autor: Svetlana Savu

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2) Forvard, Suzan; Frejžer, Dona (2011) : Emocionalna ucena. Novi Sad: Psihopolis institut.

Kako izaći na kraj sa brigama?

Kako izaći na kraj sa brigama?

By Svetlana Savu

Brige su sastavni deo našeg života i pomažu nam u situacijama kada postoji problem za koji nemamo jasno i brzo rešenje, ali šta se dešava kada one postanu naša glavna preokupacija? Kada briga prestaje da bude čovekov pomoćnik i postaje sama po sebi problem?
Briga je skraćenica od zabrinutosti, a zabrinutost je strepnja od neizvesne budućnosti…Pošto u životu postoji mnogo neizvesnosti eto nama opravdanja za njihovo postojanje. Prema tome da li briga realna ili ne i kako čovek reaguje na nju postoje aktivne i pasivne brige. Realne (aktivne) brige imaju osnovu u životnoj situaciji u kojoj osoba nailazi na prepreku koju treba da prevaziđe, pa mu ona podpomaže mobilizaciju intelektualnih kapaciteta i veština da se do rešenja dodje. Znači aktivira čoveka u iznalaženju rešenja npr. Zabrinut sam što nemam novac- kako da ga zaradim? Zabrinut sam što ne polažem ispit- kako da ga polozim?
Za razliku od ljudi koji brinu zbog realnih stvari “profesionalni brigači” brinu za sve i to preterano…”oni jednostavno sede i brinu”. Predmet njihove brige nisu samo realni problemi već najčešće iracionalni nepostojeći problemi koje sami sebi nameću… U stahu od budućnosti postavljaju sebi gomilu pitanja na koje ne postoji jasan odgovor niti jasno rešenje iz prostog razloga jer problem realno i ne postoji. Za razliku od aktivno zabrinutih ljudi koji postavljaju pitanje kako, “profesionalni brigači” postavljaju pitanje „šta ako?“. Šta ako propadnem, ne uspem, nešto mi se desi…? Ovakva postavka logično izaziva strah i razvija neizvesnost pa nije ni čudno što se kod ljudi koji pasivno brinu razvijaju anksioznost ili psiholoski problemi…
Kako onda da izađemo na kraj sa brigama? Pošto čovek upravlja svojim životom, a ne život njime- ne postoji dakle briga već čovek koji brine! To je onda prava formulacija i formula. Rešenje je jednostavno budite svesni kada brinete da li stvarno postoji problem koji zahteva rešenje ili ste ušli u ulogu brigača pa trazite sami razlog da brinete. Aktivno rešenje problema i mobilisanje snaga za razliku od iščekivanja loših ishoda – u ovome svemu Vam moze pomoći i stara kineska poslovica koja kaže ko misli o sutra nesrećan je već danas! Ukoliko niste u mogućnosti da sami izađete na kraj sa sopstvenim brigama savetovanje i psihoterapija su svakako od koristi da u tome uspete.

Literatura:
1) Milivojević, Zoran (2007): Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
2)Gulding, R. & Gulding, R. (2008): Upravljanje brigama. Novi Sad: Psihopolis institut.

Paa Paa Panika

Paa Paa Panika

By Svetlana Savu

 

Stara narodna poslovica kaže „Upoznaj neprijatelja da bi ga pobedio“, a ja bih rekla prihvati svog prijatelja i pleši s njim. Napaviću kratak “profil ličnosti” panike, pa kom prijatelj, kom neprijatelj….

Ne znam da li znate da je panika svoje ime dobila po Panu sinu Hermesa i nimfe Driope. Pan se rodio s kozjim nogama, rogat i bradat. Njegov izgled toliko je uplašio njegovu majku da ju je obuzeo dotada nezapamćen strah, pa se takav strah još i danas naziva panični strah. Panova majka, jednostavno je pobegla glavom bez obzira i ostavila malog Pana samog. No, otac Hermes ostao je hladne glave, obradovao se i prihvatio sina takvog kakav je, uvio ga u zečju kožu te ga poveo sa sobom na Olimp i ponosno ga pokazao bogovima… Stari su Grci takođe verovali da strah i uznemirenost izaziva Pan svojim izgledom, ali i svojom pojavom plašio je ljude tj. izazivao paniku, pa je po njemu nastala reč panika.

Panika ili panični napad nije nikakav napad u pravom smislu te reči, već je to čovekov osećaj snažnog preplavljujućeg straha gde osoba misli da nema vremena ili kapaciteta da ga prevlada, već da će je sam strah prevladati, a ona poludeti ili izgubiti kontrolu. Kao i Panova majka, osoba koja paniči, ima potrebu da pobegne, pa su naizgled besmisleni pokreti uspaničene osobe u stvari njen pokušaj da se pronađe izlaz iz situacije.

Rečnikom mitologije bežimo od sopstvenog (ružnog, bradatog) straha, pretvarajući ga u ono sto on zaista nije.
Kao i strah koji ima za cilj da nas navede na akciju tako i panika kao njena nadograđena verzija ima za cilj da nas spase, održi u životu ili sačuva. No kao i Pana mi je tumačimo kao neprijatelja koji nam zagorčava život. Nije kriva panika već naše tumačenje panike. Kao i druge emocije ni ona ne ide sama već je praćena ili pokrenuta našim mislima i uverenjima (da ne vredimo, da nismo dovoljno dobri, nismo vredni postojanja, da ne smemo da grešimo, da moramo uvek biti najbolji…).

Tako da kada naredni put optužite paniku za Vaše ponašanje, mišljenje ili osećanje i pokušate da pobegnete od „nje“, zastanite, prihvatite je ponosno kao Hermes svoga sina, prebacite fokus svoje pažnje na stvari ili pojave oko vas. Psihoterapijski rad je usmeren ka pronalaženju uzroka pojačane anksioznosti kod osobe i njegovom razrešenju. Takođe psihoterapija pomaže da osoba prepozna strah, šta je dovelo do njega i nauči tehnike da sebe ne uvede u stanje panike. Tada možemo s ponosom da kaže panika pa pa.

Autor: Svetlana Savu

Kako krenuti drugom ulicom?

Kako krenuti drugom ulicom?

By Svetlana Savu

„Prvi dan
Hodam ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Upadam u nju.
Izgubljena sam… Bespomoćna…
Traje večnost dok se ne izvučem.
Drugi dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Pretvaram se da je ne vidim.
Ponovo upadam u nju…
Opet dugo traje dok se ne izvučem.
Treći dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je velika rupa.
Vidim da je još uvek tu.
Ipak upadam u nju… to je navika….
Znam gde se nalazim…
Odmah se izvlačim iz rupe.
Četvrti dan
Hodam istom ulicom.
Na trotoaru je duboka rupa.
Zaobilazim je.
Peti dan
Hodam drugom ulicom.“1

Kada razmišljam o svojim klijentima kojima ispričam ovu poučnu priču sa snažnim zaključkom često se ova vrlo jednostavna poruka učini kao „reč spasa“, kao nešto što niko od njih nije mogao da spozna svojim umom. Naizgled jednostavna, ali u praksi teško ispunjiva. Kako krenuti drugom ulicom? Kako se izboriti sa anksioznošću ili panikom, kako “preživeti” raskid, bolest, suočiti se sa problemom ili gubitkom? Da li često od šume ne vidimo drvo, pa ni izlaz iz problema ne gledajući ga kao nešto rešivo i prolazno već mu pridajemo magijski značaj umanjujući time naše kapacitete da ih rešimo jer nema čarobnog štapića ili ne znamo čarobne reči. Možda je za to kriva naša stalna potreba da problem rešavamo do iznemoglosti, a ne da tražimo druge opcije. Da li ovde naša kreativnost zapada u rupu, a pobeđuje ona racionalna leva hemisfera koja rešava situaciju kao matematički problem, a jedinstvene formule nema. Ponekad je rešenje sama spoznaja da problem postoji i njegovo prihvatanje, nekada svesnost o njegovom stvarnom značaju za naš život, a nekada jednostavno opraštanje od onoga što nas muči.

Ako ti se čini da nema izlaza ima ih još najmanje dva kaže izreka, a ja mislim poučena ovom izrekom da ako ti se čini da stalno upadaš u rupu vreme je da kreneš drugom ulicom- sigurno ih ima više od dve.

Autor: Svetlana Savu

1There’s a Hole in My Sidewalk: The Romance of Self-Discovery by Portia Nelson
1http://www.kreiranje-uspeha.com/index/200/1035/

Kojeg vuka hraniš?

Kojeg vuka hraniš?

By Svetlana Savu

Često kada započinjem psihoterapijski rad seansu počinjem upravo pitanjem: „Kojeg vuka hraniš?“. Priča o Čiroki Indijancu je obavezna „lektira“ koja se obrađuje na nekoliko seansi, a glasi ovako:

„ Jednom davno stari Čiroki Indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
– U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk predstavlja: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, egoizam, strah… Drugi vuk predstavlja: mir, ljubav, ljubaznost, dobrodušnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje, veru…
Mali Indijanac se zamisli. Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
– Pobeđuje uvek onaj koga hraniš… “

Sve emocije su zapravo korisne za čoveka, bilo da su one prijatne kao što je to emocija sreće ili neprijatne kao što su to tuga ili strah. Neke od njih su pokretačke, neke nas pasiviziraju, a neke ispunjavaju ili umiruju…

U radu sa klijentima, naročito onim koji su u „ratu“ sa svojim strahom (pa od njega čak i sami strahuju), kao čest odgovor na pitanje da li vam strah koristi, klijenti odsečno odgovaraju sa NE, dok je odgovor na pitanje da li biste voleli da ga nema gotovo uvek DA. Zamislite da nema straha. Kako bi se zaštitili od želje da vozite brzo auto, poriva da uđete u more puno ajkula ili pokušaja da letite mašući rukama? Da nema tuge kao biste se privikli na gubitak ili kako bismo bez ljutnje menjali stvari koje nam ne prijaju?

Bilo kako bilo, emocije ne postoje same po sebi: ne postoji strah već čovek koji strahuje, ni tuga već čovek koji tuguje. Kao u priči o Indijancu pobeđuju one koje hranite, dajete im energiju ili snagu. Zaključak je jasan, ne upravljaju emocije čovekom već čovek svojim emocijama i mislima. Kada vas naredni put „spopadne strah“, „uhvati panika“, „preplavi tuga“ ili „ščepa bes“-zapitajte se zašto krivicu svaljujete na njih (Njihovo veličanstvo Emocije) i naravno neizbežno se zapitajte kojeg vuka hranite?

Svetlana Savu

 

Transakciona analiza

Transakciona analiza

By Svetlana Savu

 

 Transakciona analiza je psihoterapijski pravac koji ima za cilj razvoj ličnosti, ali i izmene određenih karakteristika ličnosti ili obrazaca ponašanja. Po svom pristupu klijentima vrlo je jednostavna, interesantna i lako razumljiva.

 Filozofija transakcione analize podrazumeva da su ljudi OK, da svaka ličnost ima vrednost, značaj, jednako pravo na uvažavanje. Svako (sa malo izuzetaka) ima pun kapacitet odraslog da misli. Ljudi odlučuju o svojoj životnoj priči i sudbini i te se odluke mogu menjati.

Klijent i terapeut preuzimaju zajedničku odgovornost za postizanje promene koju klijent želi da postigne što podrazumeva i otvorenu komunikaciju u njihovom radu, ali i poštovanje klijentove privatnosti.

Transakciona analiza pomaže da se otkrije kakva je struktura čovekove psihe, nudi teoriju komunikacije kao i teoriju razvoja deteta.  Kroz koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva i kako ih se kao odrasli pridržavamo čak i kada one proizvode rezultate koji su teški ili bolni za čoveka. Osim prepoznavanja TA nudi koncepte o načinima na koji možemo da ih prevaziđemo.

TA psihoterapija može biti korišćena individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških problema, od svakodnevnih životnih problema preko anksioznosti, paničnih poremećaja, fobija i depresija… TA se takođe koristi u obrazovnim ustanovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu konfliktne situacije. TA se koristi u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija. TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

Ciljevi promene u TA:

  • autonomija (sposobnost da osoba sama donosi odluke koje smatra da su u njenom interesu),
  • svesnost,
  • spontanost,
  • prisnost-intimnost,
  • rešavanje problema ( kao suprotnost izbegavanju ili pasivnosti),
  • izlečenje kao ideal, a ne napredovanje učenjem novih izbora.