Author: Snežana Tica

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

GOJAZNOST I PSIHOTERAPIJA

By Snežana Tica

Na prvi pogled  gojaznost i psihologija odnosno psihoterapija nemaju uočljivu vezu,ali kako je gojaznost postala jedan od vodećih zdravstvenih problema različite sfere nauke se bave ovim pitanjem.U medicinskom kontekstu u fokusu je odnos između unosa i utroška hrane te se saveti lekara uglavnom odnose na to koliko i kakvu hranu unositi da bi se uspostavio balans .Sociologija i antropologija se fokusiraju na uticaj kulture i modernog načina života a psihološki kontekst je postao važan kada se uočilo da kod velikog broja ljudi nije dovoljno samo  fokusiranje na gubitak težine. Pokazalo se da pridržavanje za određena pravila ishrane i mnogobrojne dijete daju efekat ali najčešće kratkotrajan.Ovo je u centar dovelo pitanje zašto ljudi ne uspevaju da  trajno  održe  efekte  gubitka kilograma i otvorilo prostor za ispitivanje svega onoga što unutar same ličnosti  ’’odmaže’’!

Teško je navesti na ovom mestu sve psihološke razloge koji  mogu biti razlog preteranog unosa hrane,literatura se tu bavi uticajem različitih,najčešće iracionalnih uverenja (to su unutrašnji,destruktivni stavovi,uverenja kojih osoba obično nije svesna i koja duboko utiču na njeno ponašanje i život), potom odnosa prema sopstvenom telu ( telesni self),istraživanjem psiholoških gladi,razumevanjem emocionalne osnove gojaznosti kao i  o veoma bitnom pitanju-čemu  služi gojaznost.Ovaj poslednji iskaz može izazvati čuđenje,ali  gojaznost i debljina imaju svoju bitnu psihološku funkciju i ona je u osnovi odbrambena. Drugim rečima služi zaštiti od psihološke povrede a sve dok se osoba sa tim ne suoči,istraži i otkrije ovo bolno polje,teško da će uspeti da trajno  postigne i održi normalnu težinu.

Gojaznost je odraz lošeg odnosa prema sopstvenom telu a često i prema samom sebi.Može biti posledica zadovoljenja psihološke gladi –ovde po pravilu osoba ne prepoznaje stvarnu fiziološku glad ili često nema osećaj sitosti,ma koliko veliku količinu hrane pojela;drugim rečima ne jede zato što je stvarno gladna već iz potrebe koja nije glad ali je ona ne prepoznaje.Takođe,iza debljine se često skriva doživljaj sebe kao lošeg,bezvrednog bića  kojom se osoba štiti  od  zlonamernosti i surovosti  drugih.U praksi se često otkrije velika moć nekih emocija u održavanju gojaznosti-neke osobe izbegavajući  da osete tugu,strah ili ljutnju ’’zaslađuju’’ velikim količinama hrane neprijatna iskustva.Uopšteno  gledano,većina ljudi sa ovim problemom ima veoma slabo razvijeno osećanje lične vrednosti i skloni su da uvek kritikuju i kažnjavaju sebe. Kod značajnog procenta ljudi je  pronađena veza između debljine i seksualnog zlostavljanja,u kojoj je debljina zaštita od neprimerenog i nedozvoljenog dodira-u osnovi je uverenje kad sam debeo/debela onda sam neprivlačan/neprivlačna i tako me neće dirati.

Ovde su dotaknute samo neki  aspekti  u istraživanju debljine,ima ih još a na psihoterapiji osoba polako,podržana od strane terapeute upoznaje unutrašnju,psihološku dinamiku održavanja svoje debljine.Ono što se otkriva je bolno jer podrazumeva svesnost o stidu zbog svog izgleda,svesnost o narušenom odnosu prema sopstvenom telu jer se ono odbacuje i jer  se ustvari u okvirima telesnih granica biju iscrpljujuće unutrašnje (psihološke)bitke. Cilj psihoterapije je postizanje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja,proces je obično dugotrajan i fokus je na klijentovom doživljaju sebe (self)i na tome čemu mu sve služi hrana,jer je gojaznost posledica narušenog i destruktivnog odnosa prema sebi. Sve dok  self  ne ojača  tako da sam sebe može zaštititi umesto njega će to činiti hrana!

 

 

OSEĆANJE KRIVICE

OSEĆANJE KRIVICE

By Snežana Tica

Osećanje krivice imamo onda kada imamo doživljaj da smo nešto loše uradili npr nekoga povredili ili prekršili neku zakonsku ili moralnu normu. Ono se formira pod uticajem vaspitanja tokom odrastanja odnosno socijalizacije čoveka. Uloga mu je da reguliše naše ponašanje tako što na osnovu njega znamo šta nije poželjno i prihvatljivo ponašanje u odnosu prema drugima i uopšte društvenoj zajednici. Frojd je ovaj aspekt ličnosti nazvao super ego a u nekim drugim teorijskim sistemima se naziva unutrašnji kritičar,unutrašnji roditelj,top dog itd. Smatra se da nema zrele i socijalizovane ličnosti bez ovog aspekta a kod ljudi kod kojih nije dovoljno razvijen ili je nerazvijen se često manifestuje kroz sociopatsko ponašanje-npr kriminogeno i nekontrolisano pri čemu se ne vodi računa o drugim ljudima i nema empatije za druge.

Dakle osećanje krivice je zdravo i normalno ali je kod ljudi koji se bore sa raznolikim psihičkim tegobama prenaglašeno,u neskladu sa stvarnim događajima a npr kod depresije  duboko prožima celu ličnost. Jedno od osnovnih pitanja u psihoterapiji,kada se radi sa ovim osećanjem jeste koliko je ono srazmerno stvarnoj povredi – kod zdravog osećaja krivice čovek je svestan povrede koja je učinjena a osećanje krivice je adekvatno i razumno a kod neadekvatnog(patološkog) osećanje krivice je preveliko i snažno,uporno a povreda je mala ili je nema.Neadekvatno je i kada je do povrede došlo i svojim ponašanjem osoba povređuje ali nema osećaj krivice.

Drugo važno pitanje je da se istraži na čemu je osećanje krivice zasnovano – kod zrele ličnosti ono je autentično,stvarno i jasno povezano sa učinjenom povredom a kod mnogih anksiozno-depresivnih je zasnovano na unutrašnjim porukama (tzv introjektima-poruke koje se usvajaju vaspitanjem i smatraju svojim ličnim a u stvari to nisu) i zbog toga je ovde to osećanje neautentično i neadekvatno! U ovom drugom slučaju je često da je više prisutan strah zbog kazne koja može da usledi osnosno prisutan je miks osećanja straha i krivice.

Najčešći predmet rada u psihoterapiji je osećanje krivice zasnovano na introjektima – prepoznaćete ih  kod sebe svaki put kad  preterujete u: moraš ovo,trebaš ono,kada se preterano pravdate,imate manje- više osvešćeno da konstantno osećate krivicu ili stid,ili da ste skloni da sebe snažno okrivljujete i za šta treba i za šta ne treba,zamerate sebi ili imate osećaj da vam drugi često zameraju  …i gotovo uvek dođete do zaključka da vi niste ok a da su drugi u pravu! Introjekti se ispoljavaju i kao unutrašnje poruke sebi samom tipa:Ja uvek pogrešim!,Svi su uspešniji,lepši,pametniji,sposobniji.. (dodajte sami J) od mene!,Ja sam promašaj!,Ništa ne umem da uradim kako valja!,Sigurno će se desiti nešto loše!,………..

Moguće je raditi na ovoj problematici i to tako što se otkrivaju i sagledavaju ove unutrašnje poruke i mehanizmi a ovo dalje vodi do suočavanja sa osećanjima koja su prisutna.To su najčešće bes,ogorčenost i strah te se osoba polako pomera od prihvatanja do ispoljavanja tih emocija.Deo ovog procesa je i suočavanje sa unutrašnjim kritičarima i tek nakon toga čovek može doći do autentičnog ponašanja.

TELESNA  ANKSIOZNOST

TELESNA  ANKSIOZNOST

By Snežana Tica

 

Zabrinutost zbog simptoma je uobičajeni razlog zbog kojeg se traži medicinska pomoć.Ali….mnogi od telesnih simptoma kao što su bol,grčevi,trnci,drhtanje,stezanje u stomaku,osećaj ’’knedle u grlu’’zbog kojeg se ne može gutati,senzacije kao što su nadutost želuca,zgrčenost stomaka,lupanje srca,glavobolja.….ustvari imaju psihološko poreklo.Ovo znači da ni posle opsežne medicinske pretrage nije utvrđeno da postoji telesno oboljenje i lekari dalje ove pacijente upućuju kod psihijatra ili kod psihologa odnosno predlažu psihoterapijski tretman. Dakle,da pojasnim:mnoge tegobe tj simptomi koji se osećaju kao telesni ustvari su psihološkog porekla,telo odnosno organ nije oboleo ali psiha jeste. Telo trpi jer nam naša psiha na ovaj način stavlja do znanja da nešto nije u redu!

Da bi se ovo opisalo u medicini i psihologiji se često koristi nekoliko uopštenih termina,od kojih je možda najviše upotrebljavan pojam –  somatizacija.Somatizacija je ustvari proces putem kojeg naš organizam psihičke teškoće (najčešće je to anksioznost) pretvara u telesne simptome,pri čemu nema telesnog oboljenja.Nauci  zasad nije poznat način kako ceo proces funkcioniše,ali  ono što praksa psiholoških ordinacija pokazuje je sledeće:što je manji stepen svesnosti  o sebi kao bićua to je veća  verovatnoća da ne prepozna psihičke teškoće koje ima,ali će one vremenom početi da se ’’oglašavaju’’ kao telesni simptom.Logika ovog procesa je jasna-ako ne obratiš pažnju na sebe i svoje psihičko funkcionisanje, organizam će naći načina da ti skrene pažnju na sebe!

Osim termina somatizacija,u medicini se koriste i termini :somatoformni simptomi,medicinski neobjašnjivi simptomi,funkcionalni simptomi.Većina funkcionalnih simptoma je prolazna i verovatno ih svi ljudi dožive ponekad,ali kod manjeg broja ljudi istrajavaju i često onesposobljavaju. Kad kažem svi ih dožive ustvari mislim na one momente kad vam dete ne želeći u školu povrati ili ima temperaturu,a kad ne ode simptom odmah prestaje. Sećam se jedne klijentkinje koja kada bi se suočila sa za nju teškim i napetim situacijama bi redovno padala u nesvest,druge koja bi kad god bismo se približavale za nju ’’vrućim’’temama,počinjala bi da kašlje i imala doživljaj  da se guši…Moguće je i da dođe do prekida i/ili odlaganja ciklusa kod žena  dok mnoge a da to ne povezuju sa psihom zaboli glava u određenim situacijama…

Neki opšti telesni simptomi koji mogu imati psihološke uzroke su osim pomenute glavobolje i bol u stomaku,bol u grudima koji ne potiče od srca,mišićni bol,bol u leđima,hronični umor,prenadražljiva creva,vrtoglavica,lupanje srca,zujanje u ušima…često je prisutna  kombinacija simptoma npr vrtoglavica i lupanje srca,trnci u mišićima i bol u telu ili glavi itd

U osnovi somatizacija je ustvari anksioznost tj anksiozni poremećaji svih vrsta,depresija ili mešoviti anksiozno depresivni poremećaj,koji se često ispoljavaju kroz telesni simptom/e i za njihovo otklanjanje je potreban psihoterapeutski tretman.Posebno teška i istrajna anksioznost je hipohondrija koja se manifestuje tako da je klijent  potpuno ubeđen da je bolestan uprkos svim medicinskim rezultatima koji govore suprotno.On onda vreme provodi intenzivno se preispitujući u vezi sa svojim simptomima,i tumači ih tako da stalno potvrđuje dijagnozu koju je sam sebi dao.U centru njegovog života je bolest koje ustvari nema i zahtevaju dugotrajan psihoterapijski tretman.

Moje profesionalno iskustvo govori da ljudi različito prihvataju ideju da su njihove telesne tegobe  ustvari psihičke.Mnogi klijenti budu zatečeni i iznenađeni kad im lekar to saopšti,neki to brzo prihvate a nekima treba dosta vremena jer im je to ’’nelogično’’. Za psihoterapijski rad su oni ujedno i najteži  jer je potrebno ’’potrošiti’’ dosta psihoterapeutskih seansi da bi se došlo do tačke gde se prihvata da je ovo uopšte moguće.Ćešće su to muški klijenti,orijentisani na racionalno i logično razmišljanje i ispunjavanje različitih zadataka,koji su retko obraćali pažnju na svoju unutrašnjost a još manje pokušavali da je upoznaju i njome ovladaju.Ili kako to reče jedan moj klijent ’’nije mi jasno kako to da glava može tako da utiče na moj stomak’’ i da bi ’’više voleo da je stvarno bolestan(od telesne bolesti),nego da razmišlja o psihičkom poremećaju’’. Oni  dobar deo vremena budu uspešni,sve ide kako bi želeli ali u momentu kada se pojave stresni životni zadaci,gde moraju da pronalaze nove načine prilagođavanja,počinju da gube psihološku ravnotežu. Oni koji ovo prepoznaju kao psihološki problem i potraže stručnu pomoć,relativno brzo prevazilaze teškoće. Oni koji ovo ne prepoznaju kao psihološki problem,verovatno je da će razviti telesni!

Za sve koji budu čitali ovaj tekst jer im je tema bliska,važno je da postanu svesni i prihvate ne samo deklarativno da je naš organizam kao i mi sami  jedinstvena i neponovljiva celina i psihe i tela. Njihov odnos je isprepleten tako da nam je mnogo toga jasno ali i tako da je skriveno od našeg pogleda.Čovek greši kada sebe doživljava samo kao telo kao što greši ako sebe doživljava samo kroz psihički aspekt! Za sve što se u našoj psihi zbiva osnova je telo i obrnuto, ono što se dešava u telu retko kad je odvojeno od našeg psihičkog funkcionisanja.Ovo su znali mnogi naši davni,davni predaci dok još nije bilo ni medicine ni psihologije!

Kada vam lekari potvrde da niste fizički oboleli ali da vaši telesni simptomi imaju psihičku pozadinu,prvo to valja prihvatiti a onda se zaputiti putem razotkrivanja-šta nam to poručuju,u čemu to grešimo,kako se odnosimo prema sebi ,svojoj okolini,ljudima ili životu.Zašto je bilo potrebno da toliko potiskujemo sopstvene emocije i razvijemo telesne simptome i da li je ovo način na koji nas naš organizam tera da ovu neravnotežu ispravimo?! Tome služi psihoterapija-da se osvesti,prepozna i prihvati ono što se dešava a potom polako menja. Menjamo se tako da moramo uvažiti i telo ali i naš bogat unutrašnju svet doživljavanja!

 

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

ZAŠTO JE TEŠKO REĆI NE?!

By Snežana Tica

 

Postoje ljudi koji dobar deo života provedu povinujući se drugima a da toga nisu posebno svesni.Ponašaju se u kontaktima s ljudima tako što uvek nastoje da ispune očekivanja drugih i puno energije ulažu da pretpostave šta se od njih traži i onda se ponašaju u skladu sa tim.Obično u u svom repertoaru ponašanja retko i teško izgovaraju NE,ili bilo kakvo neslaganje,ne iznose lične doživljaje i stavove ili to rade tako da se oni ne razlikuju od drugih. Često ih krasi izrazita socijalizovanost odnosno preterana spremnost da budu u kontaktu s drugima,da uvek izlaze u susret , da se drugima dopadnu i da ih ne odbiju,čak i na sopstvenu štetu.Zašto?

Potrebno je da razumemo da je deo normalnog vaspitanja i socijalizacije deteta tokom njegovog odrastanja i to da se ono uči da ispunjava zahteve odraslih što je nužno naučiti,ali je isto tako važno da odrastajući dete nauči i da odbije i izrazi neslaganje sa onim što ne prihvata.Ovo je naročito uočljivo sa ulaskom u pubertet i adolescenciju,gde neslaganje  služi da se utvrde sopstvene granice da bi se mlada ličnost razvijala.Ako  ovaj proces bez velikih ometanja ide svojim normalnim razvojnim tokom,formiraće se zrela ličnost koja će osim mnogih DA umeti da izrazi i sopstveno NE,bez straha šta će drugi o tome misliti i bez samozastrašivanja da će ih drugi odbaciti.

Na psihoterapiji se često nađu ljudi koji u odnosu sa drugima i svetom oko sebe ne umeju ili osećaju da ne mogu da se ne slože sa drugima, ne  izrazažavaju  da nešto ne žele ili neće i stalno im je potrebna potvrda i podrška od drugih.Drugim rečima imaju teškoće da jasnije definišu i osnaže svoje granice jer u ponašanju ne koriste NE! Kada se desi da im neko nešto zameri,ne složi se s njima ili posumnja u nešto što rade ,doživljavaju to kao veliku nepravdu,imaju jako osećanje krivice neprimereno situaciji i obično ne mogu da proniknu u stvarne razloge takve situacije već grešku traže u sebi! U bliskim prijateljskim i ljubavnim vezama često nastoje da se stope s drugom osobom da se ne bi razlikovali jer to za njih znači mogućnost da ih odbace. Osim što ne izražavaju rečima neslaganje,obično je ovim ljudima teško da izraze i emocije kao što su ljutnju i tuga,jer im se čini da će tako uvrediti druge.

Kako dolazi do ovog obrasca ponašanja?!

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje valja se vratiti u  detinjstvo.Ponekad se odrasta u porodici gde se bespogovorno povinovanje zahtevima drugih smatra dobrim vaspitanjem pa se insistira na ovom obrascu kod dece,ponekad je slučaj da  je roditelj izrazito strog i kažnjavajuće nastrojen pa deca iz straha izbegavaju da se suprotstave,ponekad osoba u detinjstvu stvarno može biti namučena,zlostavljana i razviti psihologiju žrtve i iznova upadati u situacije u kojima ona stalno brine o drugima a oni je često povređuju i omalovažavaju..Odrastajući,nastavljaju da se ponašaju na povinujući način,klimoglavo i kad se ne slažu,tražeći odobravanje i podršku drugih-prijatelja,supružnika,svoje dece,kolega..

Skoro svi mi imamo mnogo nedovršenih situacija sa našim roditeljima i mnogo nerazjašnjenih osećanja prema njima. Valja razumeti da te nedovršene situacije zadiru  u naše sadašnje odnose a da toga često nismo svesni.Od stepena nerešenosti tih ranih situacija zavisi i stepen  gubitka kontakta sa onim što se realno dešava u našem životu,npr ne shvatamo da blokirajući strah od šefa vuče koren iz našeg detinjeg iskustva gde smo se isto tako jako plašili majke ili oca-prvog autoriteta u odrastanju.Dok se čovek ne prihvati suočavanja sa važnim nedovršenim situacijama i ne objasni,prihvati i odvoji sebe od svojih uspomena,verovatno je da će ostati zaglavljen u statičnim odnosima u svom životu.Zrelost je otkrivanje da više nismo deca i da nam  ne treba više podrška i potvrda roditelja,da bismo živeli po svojoj meri.Zrelost je otkrivanje da nam je dovoljna lična podrška.Veliki je posao da se do toga dođe,to je zadatak psihoterapije!

BUKA U GLAVI

BUKA U GLAVI

By Snežana Tica

’’Oni koji ne opažaju kretanje svog uma nužno moraju biti nesrećni.’’

                                                                                                                                              Marko Aurelije

By Snežana  Tica dipl.psiholog i psihoterapeut

 

Ima jedna divna i poučna  priča o tome kako možemo biti nesvesni toga  kako koristimo sopstveni misaoni proces a navela ju je Dženet Rejnvoter. Glasi ovako:

Jednom je nekom čoveku,dok se vozio zabačenim putem kroz pustinju,iznenada pukla guma. Zaprepašteno je konstatovao da nema dizalicu u autu,kako bi promenio točak.Potom se setio da je prošao pored jedne radionice,od koje je sad bio udaljen oko 10 km,i krene peške.Hodajući tako poče da misli: ’’Odavde do kraja pustinje nema druge radionice.Ako vlasnik ne bude hteo da mi pomogne nemam drugog izbora.Prepušten sam mu na milost i nemilost.Samo za pozajmljivanje dizalice može dobro da me odere.Može da mi naplati 10 dolara…20 dolara…može i 50 dolara a ja neću moći ništa da uradim jer…taj skot.Bože,kako neki  ljudi iskorišćavaju druge’’.

U međuvremenu je stigao do radionice,vlasnik je izašao i prijateljski ga upitao ’’Izvolite,šta mogu da učinim za vas?’’,a naš vozač uzviknu : ’’Ma nosi se i ti i tvoja prokleta dizalica’’!

Nagradno pitanje glasi:koliko puta ste ’’pravili  dizalicu’’ u sopstvenoj glavi!? Verovatno bismo svi odgovorili da to radimo a neki  vrlo često.

Priča dakle govori o tome  kako smo skloni da neku ideju razrađujemo i razvijamo u pravu fantaziju i onda počnemo da se ponašamo kao da je to stvarno.Drugim rečima damo fantaziji veliki zamah,bavimo se njome kao da se to stvarno dešava,a zatim se ponašamo u skladu sa tim,ne shvatajući da smo fantaziju tj misao zamenili sa stvarnošću!

Mnogi ljudi veliki deo vremena provode  razvijajući svoje misli i ideje na za sebe destruktivan i napadački način a da toga nisu svesni.Evo nekih primera:čovek počne da se pita da li njegova žena ima ’’nekog, a potom u svojoj konstrukciji  počne da se ponaša kao da ga ona stvarno vara i u realnosti kreće da je proverava i testira ; ili neko počne da razmišlja o nečijoj bolesti,potom počinje da razmišlja da je sam oboleo,onda mu se čini da prepoznaje i simptome a potom kreće na pretrage kod lekara i bez obzira na razuveravanja ’’siguran’’ je da je bolestan… ili iz čista mira tokom vožnje počnu da razmišljaju o tome da će se desiti saobraćajni udes,da mogu nastradati…

Mnogi ljudi suočeni sa stresom ili sa zahtevima okoline počnu da osećaju strah  jer  u svojoj glavi imaju misao da ’’sigurno neće znati odgovor’’ ili ’’šta god da uradim sigurno ću pogrešiti’’ ili ’’desiće se nešto strašno’’… ne shvatajući da se sve odvija u njihovom razmišljanju.Na ovaj način postaju manje produktivni,skloni povlačenju i teško odgovaraju na životne izazove  i adaptiraju se na normalne   promene. Osećaju se sigurno samo u opsegu lične sigurne zone kretanja.

Kada ovaj proces  samonapadujuće fantazije postane čest i automatizovan onda se često razvijaju različite forme anksioznih  poremećaja,jer mentalna slika za posledicu ima nastajanje straha,panike,anksioznosti,različitih anksioznih simptoma itd.

Šta dakle možemo sami učiniti da bismo izbegli zamku sopstvenog  autodestruktivnog razmišljanja i fantaziranja?!  Važno je prepoznati ovakav sled razmišljanja kod sebe tako što ćete postaviti sebi  pitanje

–o čemu to mislim u ovom trenutku i kako to radim; kao i pitanje –šta osećam razmišljajući na ovaj način? Dakle velika je razlika kada nesvesni toga fantaziramo o nesreći koja samo što nije i toga kad smo svesni da smo mi ta osoba koja često   razvija film o nesreći ,jer u ovom drugom slučaju vremenom možemo ovladati ovom veštinom svesnog uvida šta i kako radimo i tako prekinuti ovaj destruktivni lanac. Ipak ovo često nije dovoljno,pa se na savetovanju i psihoterapiji radi tako da čovek prvo postane svestan toga šta i kako misli odnosno kako pokreće čitav proces samozaplašujućeg razmišljanja,potom da se vidi šta je funkcija i smisao ovog obrasca a onda polako i njegovo prevladavanje.

 

 

 

ANKSIOZNOST I STRAH OD SMRTI

ANKSIOZNOST I STRAH OD SMRTI

By Snežana Tica

‘’Nije sama smrt izvor sveg zla koje spopada čoveka,već strah od smrti’’

(Epiktet)

Veliki broj ljudi koji pati od anksioznih poremećaja  često govori o tome kako imaju izražen strah da će umreti  jer se jak anksiozni ili panični poremećaj  doživljava kao fatalan.Pošto su ovakva stanja praćena pojačanom  uzbuđenošću I napetošću organizma,onda se npr pojačan puls  tumači kao početak srčanog udara I posledično-smrti.

Kada u anksioznim tegobama dominiraju brige oko ličnog zdravlja odnosno bolesti troši se velika energija u potrazi za mogućim znacima oboljenja,obilaze lekari I traži ‘’dokaz’’ozbiljne bolesti,da bi se ona nekako izbegla a time I konačni ishod-smrt.

Neki ljudi opet,razviju fobije od napuštanja kuće ili od putovanja jer zamišljaju kako će im se sigurno ‘’nešto lose desiti’’ili imaju izražene strahove od smrti bližnjih,strah od bola I muke,strah od siromaštva,strah od neuspeha,strah od znanih I neznanih virusa I bakterija,znanih I neznanih bolesti….

U terapeutskoj  praksi ponekad susretnem osobu koja pred značajnim životnim odlukama I zaokretima počinje odjednom da ispoljava strah od smrti ili bolesti. Pritom su ovde navedeni primeri iskustava ljudi koji nisu ozbiljno  bolesni I ne preti im skorašnja smrt

Ponekad veza između načina života I straha od smrti nije tako očigledna,ali kako protumačiti želju npr veoma imućnog  čoveka sa stalnim, sebi datim zadatkom da teško radi,da bi obezbedio I ‘’osigurao’’ život  svih svojih potomaka…ili potrebu  mnogih da  imaju  ostavljen priličan novac  sa strane ‘’za zlu ne trebalo’’…Ili uzmite u obzir činjenicu da osiguravajuće kompanije ustvari odlično profitiraju na tome što se ljudi osiguravaju od invalidnosti,nesreće,teške bolesti,smrti.. u težnji da dodatno osiguraju  svoj  život,kao da se on tako može produžiti I kao da se tako garantuje  sigurnost!

Osvrnite se nakratko I na stalnu težnju da se ostane što mlađi I izgleda mladoliko,o čemu svedoči sve veći broj klinika za ‘’produžavanje’’ mladosti,jer je starost znak približavanja kraju života.

Dakle valja se zapitati čemu služi besomučna trka za sigurnošću I mladošću  u svim svojim oblicima?! Mnogi umni ljudi kažu da je zajednički imenitelj svih ovih primera-strah od smrti!

Šta dakle smrt čini životu?!

Počeću od toga da je tema smrti jako česta u savetovanju I psihoterapiji I da su se njome bavili svi poznati psiholozi I psihijatri,od Frojda pa na dalje…Takođe se ovom temom mnogo bavila I filozofija vekovima unazad… Jedan od poznatih psihoterapeuta je smatrao da nema osobe starije od 13 g.koja o ovoj temi nekad ne razmišlja.

Za psihoterapiju ovo je najznačajnija tema jer su problemi  u našem životu posledica strahova a smatra se da iza svih naših strahova stoji strah od smrti.Strah od smrti je bukvalno strah od kraja života I kao što se vidi ima različite pojavne forme.U radu s klijentima iskustvo pokazuje da oni ljudi koji imaju izražene simptome straha ,koji žive iscrpljujući se strahom od smrti,se ustvari plaše života .Često imaju doživljaj da žive prazno,neostvareno ili sa izraženim osećajem da im je život besmislen.Tako živeći sebe doživljavaju umrtvljenim I ne funkcionišu dobro jer strah od smrti zaustavlja život!

Radeći na mnogim svojim anksioznim tegobama,pre ili kasnije se stiže do teme smrti I značaja koji joj čovek pridaje. U procesu psihoterapije,čovek se suočava sa sopstvenim strahovima od smrti I što je bliže tome da proradi I pronađe mesto smrti u sopstvenom životu dešava se paradoksalna stvar a to je da se manje plaši smrti I živi potpunije I srećnije a anksioznost se umanjuje!

 

Dipl psiholog I psihoterapeut    Snežana Tica

BES I PSIHOTERAPIJA

BES I PSIHOTERAPIJA

By Snežana Tica

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme
Bes je jedno od najčešćih i verovatno najsnažnije osećanje koje imamo i sa kojim obično nismo sigurni kako valja postupati.Retko kad sebi postavimo pitanje otkud ova emocija, šta joj je svrha,zašto nam je priroda ’’darivala’’ dok se mi tako često mučimo s njom… Psihologija nam o besu (ljutnji) svedoči da je ovo jedno od osnovnih i urođenih osećanja koje se počinje jasno ispoljavati već nakon 3.meseca života i to pre svih ostalih osećanja.Pa zašto nam je priroda razvila ovu emociju?!
Ono što je uočeno jeste da sve situacije u kojima smo besni bilo mi odrasli,bilo deca, imaju zajedničko to da je ometeno ostvarivanje nama značajne potrebe ili cilja.Jednostavnije rečeno kada ono što želimo ili ono čemu stremimo je zbog nečega uskraćeno ili onemogućeno postajemo besni.Mala beba tako alarmira svoje roditelje o tome da je gladna ili žedna ,jer nema razvijen govorni jezik kojim će to moći da traži.Kako raste i razvija se,širi se repertoar njenih potreba i ona sada uči da govorom ili postupcima izražava svoje nezadovoljstvo. Onda ti mali ljudi postaju odrasli i uče kao i mi što smo naučili,u našoj porodici i okruženju, kako da izraze svoje potrebe i u vezi sa tim upotrebe svoje nezadovoljstvo (ljutnju,bes) da bi postigli ono što žele. Prema tome bes sam po sebi nije ni dobra ni loša emocija,on je deo našeg biološkog nasleđa (uostalom i životinje se ljute) i ne može se ukloniti ma koliko da se trudimo.Biti ljut znači da se zbiva nešto što mi ne odgovara,da me je neko uvredio ili me napada…a kada besa ne bi bilo ovakve situacije teško da bismo prepoznali. Dakle bes je osećanje koje je korisno za čoveka a ono što moramo je da naučimo kako da ga izrazimo.

Zašto je bes tako snažna emocija? Zato što je prate fiziološke reakcije tela na potencijalnu pretnju,npr raste krvni pritisak i ubrzava se rad srca,pojačava mišićna napetost,brži su refleksi,šire se zenice,u glavi se roje ’’besne’’ misli tipa :kako se samo usuđuje;đubre jedno;ti ćeš meni..;srediću ja tebe..;doće maca na vratanca;… Ove telesne promene mi doživljavamo kao snažno unutrašnje uzbuđenje ili pritisak,kao jaku energizovanost da se nešto učini povodom situacije u kojoj smo.Ove promene su i deo reakcije tela na situaciju- bori se ili beži tj ovu energiju ljutnje koristimo da bismo se suprotstavili ili se sklonili ako procenimo da je tako bolje za nas.
Bez obzira što su sve ove fiziološke promene automatske i spontane,to ne znači da ne možemo naučiti da ih do izvesne mere kontrolišemo i njima upravljamo.Ako smo npr u situaciji da je bes nepoželjan obično se preduzima neka akciju za smirivanje,kao što je duboko disanje ili razmišljanje o nečemu drugom,ili se sklanja od provokativne situacije.U situacijama kad je izražavanje besa izrazito kontraproduktivno,po život opasno onda je kontrola i upravljanje besom životno važno.Ali,ako se izražavanje besa ne dozvoljava ,jer je deo porodične kulture u kojoj je bes ’’proteran’’ kao neprihvatljiv i loš ili se dozvoljava samo roditelju ,onda dete nauči ne samo da potpuno kontroliše bes,već i sve druge njegove znakove.Drugim rečima ne prepoznaje bes kao svoje osećanje i samim tim ne ume ni da ga izrazi a posledično ne prepoznaje ni situacije u kojima je uskraćen a ponekad i ugrožen.Tako dobijemo odraslog koji npr ne prepoznaje da ga drugi omalovažavaju i izrazito se plaši konfliktnih situacija.On se čak može toliko sroditi sa negiranjem besa da poriče mogućnost da ikad sam bude besan ili oseća izrazit strah ili prazninu onda kad je besan.

Rečenica ’’Ja se nikad ne ljutim..’’uvek budi moju pažnju kao psihoterapeuta,jer može ukazati na različite psihičke probleme,često na depresivnost osobe. Problemi sa osećanjem i izražavanjem besa su često deo i mnogih anksioznih stanja,naročito onih osoba koje su ’’preterano’’socijalizovane tj preterano izlaze u susret drugima i mnogo energije ulažu u to šta drugi o njima misle nastojeći da zadrže pozitivnu sliku o sebi.Prejako osećanje krivice je takođe povezano sa besom-ovde se on okreće protiv sebe,pa umesto da posluži osnaživanju i naglašavanju lične granice služi samomaltretiranju i preteranoj kontroli. U procesu psihoterapije je neophodan rad sa besom odnosno rad na njegovom identifikovanju,prihvatanju i veštini izražavanja.Najčešće se prvo radi na tome da klijent prepozna na koji način gubi ili ublažava svoj kontakt sa ovom svojom emocijom,a onda kada počne ponovo da jasnije oseća bes uči da ga izražava.Bez izuzetka, ponovno ’’prisvajanje’’ ljutnje dovodi do potpunijeg i zdravijeg funkcionisanja i življenja osobe kao i do smanjivanja ili nestanka psihičkih problema.

Snežana Tica,dipl psiholog i psihoterapeut

STID U PSIHOTERAPIJI

STID U PSIHOTERAPIJI

By Snežana Tica

Stid je osećanje koje je obično duboko ukorenjeno u ličnosti a  doživljava se kao unutrašnji osećaj smanjivanja ili skupljanja , lična  bezvrednost i neadekvatnost.Momenat kad se stid oseti može biti toliko snažan i ponižavajući da osoba ima doživljaj kao da joj je neko oduzeo dostojanstvo,pri  tom  verujući da je vredna odbacivanja i da ga zaslužuje.

Stidljive osobe imaju teškoće u socijalnim aspektima svog života jer je za njih izuzetno neprijatno iskustvo  kada gledaju ili kada ih drugi gledaju.Za njih biti viđen znači biti izložen strogom oku-veruju da  ih drugi   gledaju izrazito kritično i sa odbojnošću.

Suočena sa procenjivačkim očima,stidljiva osoba se oseća golo i izloženo,kao da gubi privatnost i samu sebe  pa zato ima snažnu želju da se sakrije.Ova želja za skrivanjem može biti izražena kamenom maskom na licu,preteranim govorom,fizičkim ili češće unutrašnjim povlačenjem,ćutanjem i  izbegavanjem privlačenja pažnje…

Poreklo stida treba potražiti u ranom detinjstvu i ranim odnosima između roditelja i deteta.On se oblikuje suptilno i  manje kroz verbalne a češće kroz neverbalne kontakte u iskustvu deteta…npr roditelj  stalno deluje odsutno,postane hladan i emotivno nepristupačan,udaljava se od deteta ili  ne dodiruje  dete…poruka koju ustvari prenose detetu je ’’ti nisi dovoljno…ili to nije dovoljno’’,pa ono  nauči da se povlači od emocionalne reakcije roditelja!

Kada stid postane deo bazičnih uverenja o samom sebi onda dobijamo odraslu osobu koja je zaustavljena u svom razvoju,skriva svoja osećanja i od same sebe i nije dobro povezana sa svojom okolinom i socijalnim okruženjem uopšte.Mnogi potencijali koje inače ima ostaju neiskazani i neostvareni jer su sputani stidom.

Valja istaći da postoje zdrav i nezdrav stid-zdrav stid je osećanje koje se javlja povezano sa konkretnom situacijom ali se ne doživljava kao samoomalovažavanje,reakcije stida su  adekvatne situaciji i koriguju ponašanje.Nezdrav stid je prejako osećanje stida  kada je osoba  sklona da se postidi u svakoj situaciji,često i kad one nemaju veze s njom lično!

Sa preteranim stidom se radi u psihoterapiji,gde se čoveku pomaže  da se oslobodi  automatskog napada na sebe u stidu i krivici,da se ojača pozitivan i saosećajan odnos prema sebi i da se oseti  i razlikuje razuman osećaj stida i krivice.

 

Snežana Tica

КОЈI JEZIK GOVORE PSIHIČKI SIMPTOMI?

КОЈI JEZIK GOVORE PSIHIČKI SIMPTOMI?

By Snežana Tica

Kada se poremeti psihički život nastaju različiti simptomi što je obično razlog da ljudi  potraže pomoć jer se uplaše.  Ali šta nam simptomi poručuju, šta oni ’’hoće’’?  Da li zaista nagoveštavaju samo pojavu poremećaja i bolesti ili nam skreću pažnju na nas same i nose skrivenu poruku?!

Simptom često ima mnogo da kaže,ako se na ozbiljan način pozabavite njime!

Ako npr. pokušate da zamislite da možete popričati sa svojom anksioznošću kao sa starim znancem  i postaviti joj  pitanje otkud i odkad je tu, šta želi od vas kad  vas tako uporno prati…mogli biste otkriti da postoji određen smisao i poruka celog anksioznog dešavanja.

Koristeći ovaj način u psihoterapiji  ponekad se otkrije da npr. panični napad nastaje onda kada se želi izbeći odgovornost za nešto što nam je neprijatno ili što ne želimo da radimo. Neki  simptomi su stvoreni ili uveličani da bi se njima uticalo na druge-neki ljudi naprasno dobijaju glavobolju kad god ne žele da se suoče sa poslom ili poteškoćama, tako da drugi moraju da im pomognu. Glavobolja je takođe i  jedan od najčešćih simptoma koji služi  za povlačenje iz neželjenih situacija. Poneko  mnogo vremena provodi u svojoj fantaziji jer je nespreman da se suoči sa realnošću, a neko drugi baveći se svojim opsesijama ustvari izbegava da zaviri unutar sebe! Kad neko preterano mnogo priča tako da davi rečima, kad ga prekinete može otkriti da rečima ustvari prekriva izrazitu anksioznost.

Jedna od najvažnijih stvari koju klijent uči na psihoterapiji je šta simptom ili samo psihičko stanje zbog kojeg se pomoć i traži, čine za njega. Možda vas drže dalje od nevolje, daju odmor od previše posla, izvlače iz neprijatne situacije kada treba reći ’’ne’’, donose pažnju drugih, daju vam zasluženu kaznu,  pomažu da zaobiđete neprijatne zadatke, ili iza sebe krije potisnute emocije kao što su tuga ili bes….

Šta god da simptom radi, mora se pronaći drugi način umesto razboljevanja, da bi se postigao rezultat. Kada se na terapiji dođe do funkcije i  smisla simptoma i pronađe alternativa, on obično naglo oslabi ili nestaje!

Možete koristiti zamišljeni dijalog sa bilo čime što vam zadaje muku, u stvarnosti ili mašti, ili uspostaviti dijalog sa svojim poteškoćama, konfliktima, emocijama, svojim osobinama, željama…i svaki put otkriti malo više o sebi. Kad se konačno produbi svesnost o ličnom funkcionisanju, čovek  jača oslonac u sebi a život postaje jednostavniji i manje konfuzan a aktivnost efikasnija! Tom cilju služi psihoterapija!

Snežana Tica

Psihoterapija

Psihoterapija

By Snežana Tica

ŠTA JE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija je proces u kome stručno lice koristeći poseban način komunikacije i različite psihoterapijske tehnike, pomaže čoveku da ostvari određene željene promene. Važno je naglasiti da je to poseban vid komunikacije i kontakta koji se uz međusobno poverenje ostvaruje tokom psihoterapijskog procesa.
Takođe je to i način lečenja psihičkih smetnji i/ ili poremećaja i može se sprovoditi uz farmakoterapijsko lečenje (lekove) ili bez njega.

KO SE MOŽE BAVITI SAVETOVANJEM I PSIHOTERAPIJOM?

Savetovanjem i psihoterapijom se mogu baviti obučeni stručnjaci iz oblasti psihologije, medicine, a danas i srodnih nauka kao što su npr. defektologija i socijalni rad. Podrazumeva dugogodišnju obuku nakon osnovnih studija i to tako što se pored širokog znanja iz oblasti psihologije i psihopatologije mora proći lična psihoterapija kao i rad sa drugima kao klijentima.

DA LI SE PREPISUJU LEKOVI?

Savetnik ili psihoterapeut, ako u isto vreme nisu i lekari tj. psihijatri, ne propisuju lekove već se pre svega bave istraživanjem kako psihološki funkcioniše čovek koji ima psihičke tegobe, zajedno sa njim. Na osnovu toga se bira kakve će se intervencije preduzeti. U osnovi ovog načina lečenja je međusobno poverenje i pre svega iskren i otvoren ljudski odnos, što ljudi obično doživljavaju kao posebno i upečatljivo iskustvo! Dobar psihoterapeut će nastojati da pruži veliku podršku, ali umeće i da frustrira klijenta da bi se postigao cilj .
Pogrešno je psihoterapijski odnos razumeti kao iskustvo u kome je psihoterapeut neko ko nešto radi za klijenta ili ima neki poseban ‘’recept’’, od čoveka se ovde traži da se suoči sa različitim životnim situacijama, sa samim sobom i ličnim iskustvom na proaktivan način i tako preuzme odgovornost za sopstveni život.

KOLIKO TRAJE PSIHOTERAPIJA?

Psihoterapija uvek traje neki vremenski period I najčešće se radi jednom nedeljno u seansama koje traju oko sat vremena. Za one koji se prvi put sreću sa ovakvim iskustvom terapeut obično predloži pet do šest susreta da bi se potom procenili efekti psihoterapije. Može da traje u kontinuitetu od nekoliko susreta pa do nekoliko meseci,a kod težih psihičkih stanja I duže!Istraživanja iz oblasti neuronauka ukazuju na promene koje se dešavaju tokom psihoterapije: u stvari,svako učenje,što je u svojoj osnovi I psihoterapija deluju na promenu moždane biohemije ,dakle procesi na nivou mozga se menjaju i učenjem,iskustvom a ne samo lekovima. Efekti koji se postižu je da se smetnje prevazilaze jer se čovek menja.

KOJI PROBLEMI SE TRETIRAJU PSIHOTERAPIJOM?

Psihoterapijom se tretiraju različiti psihički problem kao što su anksiozna stanja, panični napadi, fobije, depresivna stanja, emocionalne teškoće, psihičke posledice traumatskih iskustava, disfunkcionalni odnosi ali i mnoge teškoće koje su deo teških životnih iskustava, a koje čovek sam teško prevazilazi kao npr. preterana povučenost i bojažljivost, nesigurnost i zavisnost, nedostatak samopouzdanja, hroničan umor, nesanica, teškoće sa apetitom, razni telesni simptomi psihogenog porekla kao česte glavobolje, nezadovoljstvo sobom, preterana zatvorenost i stidljivost kao i razni neurotski simptomi adolescenata kao što su česti napadi besa, griženje noktiju, delinkventno ponašanje, problem sa ishranom itd.

KO JE OVDE ‘’LUD‘’?

I za kraj-ono što je možda najveći problem u psihoterapiji je veliki broj predrasuda koje se odnose na to da onaj koji potraži ovakav vid podrške je ‘’lud’’ i da time drugima daje do znanja da sa njim ‘’nešto nije kako treba’’. Pošto su predrasude po svojoj prirodi iracionalne teško ih je otkloniti, ali možda pomogne ako se pitanje postavi ovako – kako je moguće provesti ceo život u svojoj koži, a ne upitati se šta je ono što stvarno mislim, osećam, što mi pritiska dušu, šta moja psiha hoće i o čemu patnja koju osećam govori…zar nije ‘’ludo’’ ne potražiti odgovore na ova pitanja i ostati stranac sam sebi ?!