Author: Snežana Tica

ŠTA JE EMDR?

ŠTA JE EMDR?

By Snežana Tica

(Eye Movement Desensitization and Reprocessing – terapija desenzibilizacije i reprocesiranja uz pomoć pokreta očiju)

EMDR je tehnika koju je krajem devedesetih  razvila Fransin Šapiro,američki psiholog , u periodu dok se borila sa dijagnozom raka,dakle kada se suočila sa ozbiljnom traumom. Primetila je da se šetajući kroz park  opustila i da su negativne misli nestale. Kada se zapitala zašto,došla je do zaključka da je uzrok tome aktivnost pokretanja očiiju,  počela je da istražuje i primenjuje ovu tehniku na sebi i velikom broju poznanika a kasnije kroz naučnu proveru. Epilog je da danas,više od trideset godina nakon toga,EMDR je jedna od najviše primenjivanih tehnika u lečenju i tretmanu traumatskih iskustava i PTSP (post traumatski stresni poremećaj)

Šta je psihološka trauma? To su u psihološkom smislu,najugrožavajuća iskustva kojima čovek može biti izložen. To je stres najvišeg mogućeg intenziteta gde je osoba izložena iskustvu u kojem je moguće da će izgubiti život,zdravlje,sigurnost i bezbednost….Primeri su teško psihofizičko zlostavljanje i zanemarivanje, silovanje, incest, ratna iskustva ili iskustva iz zarobljeništva,saobraćajne nezgode sa teškim posledicama, suicid ili nasilna smrt nekog bliskog,iznenadne teške bolesti,veliki gubici usled prirodnih katastrofa itd . U psihološkoj teoriji se ovakve traume nazivaju velikim traumama.Ovakvi događaji ostavljaju posledice koje se dijagnostikuju kao PTSP.

Traumatska iskustva manjeg intenziteta (tzv male traume),najčešće neće razviti PTSP ali mogu ostaviti trajne i razorne posledice kod osobe kao što su dominirajući osećaj poniženja,sramote,krivice,neuspeha,teškoće u uspostavljanju bliskosti i intime,nedostatak samokontrole u ponašanju i ispoljavanju ljutnje itd…Traume ovog tipa -male traume su  ustvari  ponavljajuća iskustva odbacivanja od jednog ili oba roditelja,ponižavanje,vređanje,omalovažavanje,uskraćivanje ljubavi i podrške od strane roditelja ili njihova nebriga za dete, iskustva u kojima dete prisustvuje čestim sukobima u porodici ili je uvučeno da štiti jednu od strana…..Ove traume su češće prisutne tokom odrastanja pa se još nazivaju i razvojne traume.Kod odraslih to mogu biti naakumulirana negativna iskustva na poslu ili u životu-npr gubitak posla i razvod braka u isto vreme ili bolest i besparica u isto vreme,ili značajan gubitak i izrazito zahtevan posao…

Kako trauma utiče na organizam? Tako što pogađa i telo i dušu (psihu). Trauma se teško ‚‚vari‚‚ jer  ne spada u domen normalnog ljudskog iskustva. Teška iskustva ostaju nerazrešena jer  ostanu ‚‚zaglavljena‚‚ tj ne pronalazimo način kako da prevaziđemo iskustvo. Najčešća odbrambeno ponašanje je disocijacija – ima se doživljaj zaleđenosti ili osećaj odvojenosti od iskustva, emocija,tela, kao da se sve dešavalo nekom drugom. Naš mozak traumu memoriše u tzv implicitnoj memoriji – to su oblasti mozga gde se čuva emocionalni aspekt iskustva dok je informacija o događaju,onaj narativni  deo koji se odnosi na to šta se dogodilo memoriše u tzv deklarativnoj memoriji,što je druga oblast mozga. Dake,trauma se skladišti tako da se emocionalni aspekt iskustva odvoji od informacije tj opisa o tome šta se desilo. Na primer žrtva silovanja racionalno razume da nije krivac i to može i da kaže ali iznutra se oseća krivom ili ima jak doživljaj da je pogrešila. Ovaj emocionalni aspekt iskustva je ustvari ‚‚otisak‚‚ traume koji ostaje  i ostavlja posledice.

Kako se trauma isceljuje? U praksi se sve psihoterapeutske škole i pravci,bilo koje orijentacije, bave ovom temom. EMDR se pokazao izuzetno efikasnim jer skraćuje dužinu psihoterapije.Razlika u odnosu na ostale pristupe je da se ne ostaje samo na pričanju-verbalnom ispoljavanju iskustva već se obrađivanje odvija i na fiziološkom,telesnom nivou što omogućava da spontano izađu novi uvidi i emocije tokom tretmana. Tako se traumatsko iskustvo transformiše i integriše na nov način, prestaje da bude ‚‚zaglavljeno‚‚. U radu se koristi protokol (određen način i redosled postupanja,gde se iznošenje iskustva smenjuje sa stimulacijom pokreta očiju) i može ga sprovoditi samo obučen trapeut. Za ovaj tretman nisu pogodni klijenti koji imaju psihoze ili neko organsko oboljenje mozga.

SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

SAMOPOVREĐIVANJE ADOLESCENATA

By Snežana Tica

Živimo u vremenu gde je samopovređivanje mladih u periodu adolescencije veoma rasprostranjeno.Poredeći ponašanje adolescenata iz nekog ranijeg i sadašnjeg doba evidentno je da su se desile promene koje su dovele do toga da se ovakav način ponašanja ne samo raširio već je postao prepoznatljiv i za laike.O uzrocima možemo nagađati,to svakako zaslužuje ozbiljna istraživanja ali sama pojava nam govori o tome da se mladi ljudi ovog uzrasta suočavaju sa teškoćama sa kojima ne umeju drugačije da se nose. Ali krenimo redom!

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda na površini tela,uglavnom bez namere da se sebi oduzme život. Dakle,najčešće adolescenti nemaju nameru da sebi oduzmu život ali ovo jeste rizični faktor koji može da ukaže na mogućnost da se to desi nekad kasnije i može da govori o riziku po mentalno zdravlje tokom razvoja a i kasnije.

Samopovređuju se na razne načine:sečenje nožem ili brijačem po koži stomaka,butina ili ruku,bušenje i paljenje kože (najčešće cigaretama),udaranje celim telom,glavom ili šakom u čvrste predmete (zid,ograda..),kopanje rana,ponekad se naglo odluče da se ošišaju na ćelavo, celu glavu ili deo… Devojčice češće nanose povrede sečenjem a dečaci udaranjem. Uglavnom osećaju sramotu zbog toga i nastoje da roditelji to ne otkriju. Oblače se tako da prikriju povrede i ožiljke,pa i kad je toplo vreme insistiraju na dugim rukavima ili izbegavaju da nose druge delove garderobe koji otkrivaju delove tela sa povredama. Pored ovoga,često je povlačenje,tajnovitost,insistiranje na privatnosti i da budu sami mnogo češće i duže nego što je to uobičajeno.Najčešći uzrast u kojem se ovo dešava je period srednje adolescencije,od 15-17 g. Retko se dešava na ranijem uzrastu a ako postoji i nakon ovog perioda u kliničkom smislu je veoma indikativno.

Šta su uzroci,kako do toga dolazi?

Potrebno je da razumemo da je ovo snažan signal tj znak putem koga adolescenti izražavaju svoje unutrašnje stanje. Samopovređivanje je UVEK izraz unutrašnjeg sveta adolescenta,dramatičan jezik kojim nam saopštavaju da pate i da ne umeju da se sa tim nose na drugi način. U nastavku teksta su opisani uzroci samopovređivanja na osnovu rada sa adolescentima koji su ispoljavali ovo ponašanje.

1.Samopovređivanje kao način da se izađe na kraj sa psihičkim bolom,sa doživljajem patnje ili povređenosti. Za adolescente je tipičan odbrambeni mehanizam koji se zove akting aut – ovde se doživljaj unutrašnjeg bola samopovređivanjem pretvara u spoljašnji,tako se oslobađaju unutrašnjeg pritiska,jer ne mogu da istrpe ono što osećaju i kako kažu, bude im lakše da trpe fizički bol. Ovi tinejdžeri ne mogu da istrpe frustracije i loša osećanja tipa ljutnje,povređenosti,griže savesti,neprihvatanja i odbacivanja koja su nekad deo života. Emocionalno su veoma osetljivi i na teškoće reaguju emocionalno nestabilno u jačem intenzitetu. Potrebna im je pomoć da savladaju ova iskustva na psihološki zdraviji način.

2.Samopovređivanje kao način da se ispolji depresija i/ili jaka anksioznost.Ponekad se ispod manifestnog samopovređivanja krije latentni(prikriveni) psihički disbalans.Neki mladi ljudi ne umeju drugačije da daju do znanja da su izgubili psihičku ravnotežu odnosno ovo može biti spoljni znak unutrašnje depresivnosti i anksioznosti. Laike može zbuniti to što naizgled nema jasnih depresivni ili anksiozni simptoma ali se ponekad radi o tome da adolescent ne ume da jasno verbalizuje svoje stanje,nisu naučili da izraze ono što misle i osećaju jer se u porodičnoj kulturi to nije radilo.Ponekad imaju utisak da ih niko ne čuje i ne primećuje,pa ovako oglašavaju svoju prisutnost. Manifestni znaci su i česta i preterana opijanja,eksperimentisanje sa narkoticima,rizična ponašanja – npr uvek hoda neposredno uz ivicu puta po kojem prolaze vozila,penje se na ograde mostova,često posećuje neobezbeđena mesta-nezavršena gradilišta i sl

3.Samopovređivanje kao odgovor na nestabilne porodične odnose (ovim se misli na kontinuiranu nestabilnost odnosno disfunkcionalne porodice a ne na povremenu nestabilnost koja je deo svakog porodičnog sistema kao npr svađa). U disfunkcionalnim porodicama veliki je izazov razviti i zadržati emocionalnu stabilnost, ako to ne mogu roditelji teško da može dete samo da nauči. U nestabilnim porodicama često je prisutno emocionalno zlostavljanje, odnosno članovi se jedni prema drugima ponašaju tako što se omalovažavaju,podsmevaju,potcenjiuju,izazivaju grižu savesti,imaju želju da se onaj drugi unizi,manipulišu na sve moguće načine,a nisu retki ni fizički nasrtaji . Adolescencija je period razvoja u kojem se uglavnom intenzivno emocionalno reaguje a adolescenti tek uče kako da uspostave samokontrolu i kakvu-takvu emocionalnu stabilnost. Kada stasavaju u porodici koja je preokupirana lošim odnosima međusobno,gde npr mama i tata žive u neprestanom nerazumevanju i sukobu,onda samopovređivanje ima svoju ’’logiku’’,jer je međusobno povređivanje deo porodičnih relacija.

4.Samopovređivanje kao izraz krize identiteta. Normalno je da se adolescent i pita i trudi da dođe do bitnih odgovora za sebe npr kako da me prihvati društvo,kakav sam prijatelj,šta tačno želim da radim,kako da nađem dečka/devojku,kad je vreme za seksualni kontakt itd Neki od ovih mladih ljudi budu zbunjeni oko svog seksualnog identiteta (nisu sigurni da li im se više sviđaju osobe istog ili osobe suprotnog pola) a nekolicina otkriva da imaju homoseksualna interesovanja. Ovakve nedoumice stvaraju snažne konflikte unutar ličnosti adolescenta jer s jedne strane imaju jaku potrebu za prihvatanjem od strane drugih a sa druge strane se plaše odbacivanja i osude,što se često i dešava. Ne nalazeći izlaz jer nemaju dovoljno snage da sebe podrže u svom izboru a teško im je da se kamufliraju i stalno budu na oprezu,samopovređuju se.

5.Samopovređivanje kao reakcija na velike traume kao što su teško psiho-fizičko zlostavljanje,silovanje ili neka druga ozbiljna zloupotreba.Prisutan je doživljaj samomržnje,krivice,bezvrednosti i nemoći gde se kroz samopovređivanje osoba kažnjava što joj se tako nešto dogodilo.

6..Samopovređivanje kao potreba da se istakne u društvu.U eri društvenih mreža,koje postavljaju standarde ponašanja i koje naročito snažno utiču na adolescente,mnogo je negativnih primera idola tj ličnosti koje na problematičan način nastoje da se istaknu. Najčešće to rade kroz bizarne i moralno neprihvatljive načine ponašanja po sistemu: što bizarnije,čudnije i neprihvatljivije veća verovatnoća da se zadobije pažnja.Izrazito nesigurni i nezreli adolescenti lakše prihvataju ovakve obrasce te samopovređivanjem obezbeđuju pažnju i publicitet koji su im potrbni.Uživaju u ulozi negativnog junaka jer je samo važno da budu prepoznati,ponašaju se i oblače egzibicionistički.

Da zaključim: važno je razumeti da je zajedničko svim navedenim potencijalnim razlozima samopovređivanja to da adolescenti ne znaju šta i kako s emocijama koje doživljavaju. Za roditelje je važno da pre svega uoče znake samopovređivanja a onda da potraže stručnu podršku. To obično podrazumeva psihoterapijski rad sa adolescentom ali i sa porodicom,naročito ako razlozi dolaze iz porodičnih relacija.

FUNKCIONALNA I DISFUNKCIONALNA PORODICA

FUNKCIONALNA I DISFUNKCIONALNA PORODICA

By Snežana Tica

Pojam funkcionalna porodica se u psihologiji koristi da bi se objasnili uslovi koji definišu zdrave
porodične odnose među članovima. Takođe ovaj pojam se koristi i kao zamena za ’’srećnu ’’ porodicu jer
je doživljaj sreće nešto što je subjektivno i teško se generalizuje.
Funkcionalan porodični odnos je onaj koji obezbeđuje da budemo blisko povezani ali dozvoljava da
možemo funkcionisati i kao različiti,zasebno i drugačije od ostalih.Dakle postoje i dovoljan nivo
povezanosti i individualnosti.
Porodica odnosno njeni članovi imaju problem u međusobnom funkcionisanju kada preterano
naglašavaju povezanost ili preterano vrednuju odvajanje. U prvom slučaju ne dozvoljavaju diferenciranje
tj odvajanje i ne pružaju podršku individualnosti. Ovakav tip odnosa se naziva simbioza – prejaka
psihološka međuzavisnost članova.U drugom slučaju, kada članovi funkcionišu preterano
individualno,oni se uglavnom ne osvrću se porodičnu zajednicu i gube osećaj povezanosti,prednost daju
sopstvenim potrebama i često na štetu potreba porodice.Kod ovakvog tipa porodičnih odnosa članovi
porodice se često osećaju izolovano jer nema povezanosti ili je ona slaba.
One porodice koje preterano naglašavaju povezanost, odvajanje ili težnju ka ostvarenju ličnih potreba
tumače kao pretnju celom sistemu a članovi psihološki funkcionišu tako što se stapaju.Pripadnici ovakvih
porodica imaju velikih teškoća da sami donesu odluke u mnogim životnim sferama,imaju problem da
izraze neslaganje ili odbijanje kad se ne slažu,mogu zapasti u ozbiljne psihičke krize prilikom odvajanja
od porodice ili onda kada se odluče da sami krenu u pravcu ostvarenja za njih važnog cilja..emocionalne
teškoće se u simbiotskim porodicama regulišu tako što se preuzimaju od drugih članova po principu ’’i
meni je teško isto kao i tebi’’,’’tužan sam,nesrećan,ljutit isto kao i ti’’…
S druge strane u porodicama gde je povezanost slaba njeni pripadnici imaju teškoće u ostvarivanju
povezanosti i bliskosti,mogu se plašiti npr da podele s nekim svoja iskustva,izbegavaju i potiskuju
emocije u kontaktu s drugima,dok s druge strane maštaju o bliskoj vezi,prihvaćenosti i da ih neko shvati i
prihvati onakve kakvi su.
Pa šta su onda zdravi porodični odnosi?
Ako govorimo o nekom opšte prihvaćenom merilu onda bi se ono moglo izraziti kao uravnotežena
kombinacija čvrstine i fleksibilnosti….koliko je porodica elastična u međusobnim odnosima,onda kad
treba i dovoljno čvrsta,takođe kad treba,funkcionisaće uravnoteženo i na dobrobit svojih članova.
Ovakav,uravnotežen odnos ima sledeće karakteristike (po Zinker-u):
-članovi porodice ČUJU jedni druge (čuju i razumeju poruke koje se razmenjuju,umeju da protumače šta
je rečeno i između redova i načinom izražavanja,ne samo rečima)
-imaju i izražavaju vlastita osećanja i zamisli tj ovo se ne smatra neprihvatljivim
-razmenjuju ideje tako da postižu međusobno slaganje (ovo ne znači nužni kompromis,ovo znači da je
dopušteno da nečiji arumenti i zahtevi ponekad ’’nadvladaju’’ a druga strana/ili strane ih prihvate;nije
dobro ako se uvek završi s tim da je ista strana u pravu)

-radije postavljaju pitanja kad je nešto nejasno nego što pretpostavljaju…..što je više pretpostavki i
neizrečenih očekivanja a manje otvorene komunikacije,raste verovatnoća da porodica funkcioniše
neuravnoteženo
-počinju,razvijaju i završavaju raspravu ili događaje ne vezujući se se za njih…ovo znači da ne koriste sve
prethodne nesporazume jedni protiv drugih
-dele i patnju,znatiželju,kajanje i neraspoloženje,ali i nežnost i svoje potrebe
-uče da prihvate ’’da’’ sa zahvalnošću a ’’ne’’ na učtiv način,bez zlovolje
-odustaju od potrebe za nečim što je stvarno nedostupno
-utiču jedno na drugo i umeju da prave šale na sopstveni račun
-pokazuju ponos zbog uspeha onog drugog kao i empatiju i razumevanje kad drugi nazaduje
-međusobno poštuju privatnost ali je narušavaju kada se drugi povlači u bolu i patnji
-umeju da podnesu nove i neobične ideje jedni kod drugih,umeju da zajedno maštaju
DISFUNKCIONALNA PORODICA je ona koja uglavnom ne zadovoljava navedene uslove odnosno ona koja
ne dozvoljava da istovremeno postoje i bliskost i razlikovanje.Kao što je već navedeno,kada postoji
preterana bliskost bez razlikovanja članovi se potpuno stapaju međusobno, gube lične granice.A kada je
dominantan porodični stil razlikovanje (diferenciranost) bez bliskosti,članovi imaju osećaj izolovanosti i
tako i funkcionišu.
Oba navedna porodična stila su nezdrava jer predstavljaju otpor zdravom komuniciranju u porodici.
Kontakt odnosno komunikacija se doživljavaju kao zastrašujući ili neizdrživi, svesnost o sebi i o drugima
je siromašna ili blokirana.
Neki od kriterijuma disfunkcionalnog porodičnih stila su:

  • Članovi međusobno imaju malo svesnosti o potrebama,zahtevima,željama,bolu ..ne ’’vide’’ se i
    ne ’’čuju’’ u stvarnom značenju tih reči
  • Svesnost o tome kakav odnos imaju je takođe niska ili blokirana
  • Članovi su ometeni po pitanju granica i odgovornosti u porodici..npr pojedinci preuzimaju
    preveliku odgovornost i osećaju se krivim za to kako porodica funkcioniše jer ne umeju da
    razgraniče šta je čija odgovornost; takvi rade sve,smatraju da treba oni da reše
    probleme,preterano se zalažu,žrtvuju se, često osećaju krivicu ako ne mogu da odgovore na
    zahteve
  • Komunikacijski stil tj odnosi u porodici su čvrsto fiksirirani,teško se menjaju,na različite izazove
    postoji tendencija da se reaguje isto i nefleksibilno

Gledano iz psihoterapijsko-savetodavnog ugla,tokom procesa se radi na tome da se disfunkcionalni
porodični obrasci postepeno menjaju u funkcionalne za šta porodica mora biti dovoljno motivisana da
uradi.

PSIHOLOŠKI TRETMAN TRAUMATSKOG ISKUSTVA

PSIHOLOŠKI TRETMAN TRAUMATSKOG ISKUSTVA

By Snežana Tica

’’Ono što je ispred nas i ono što je iza nas su sitnice u poređenju sa onim što je unutar nas’’(R.F.Emerson)

Ljudi o traumi razmišljaju kao o onim velikim i teškim događajima koji se dešavaju relativno retko i nekom drugom,misleći pri tom na osobe koje su preživele prirodne katastrofe,ratna stradanja ili posebno teška iskustva –silovanje,otmice,mučenje i zlostavljanje.Međutim, osim iskustava koja ugrožavaju život ljudi su izloženi događajima koji su takvog nivoa stresa da se mogu izjednačiti sa traumatskim iskustvom po svojim negativnim posledicama.Svi znamo nekog ko je izgubio posao,voljene osobe,imovinu i kao posledicu su imali jaku i dugotrajnu patnju.Kada čovek izgubi mir ili ne može da ga pronađe može doći do ozbiljnog remećenja psihičkog i fizičkog zdravlja.Trauma je svaki negativan događaj koji je imao trajnu negativnu posledicu.

Anksioznost,krivica,bes i strah su štetni ukoliko su dugotrajni i uvek su pratioci negativnih događaja.Naš mozak (tj mi) se trudi da obradi traumatska iskustva tako što ih procesuje i izvlači korisne informacije za nas. Tako učimo da izađemo na kraj sa raznovrsnim događajima i tako napredujemo.Obrađujemo sećanja, uverenja,emocije,telesne reakcije i misli i tako ih transformišemo u za nas zdravo i adaptivno iskustvo.Npr iz neprijatne saobraćajne situacije naučimo da se čuvamo. Ali neka iskustva ostanu nerazrešena,kao da se događaj zablokira u nama i uvek je tu ma koliko da je prošlo vremena.Zajedno s njim su tu i iste emocije,iste misli,iste senzacije u telu…možemo biti svesni da je to nešto što se desilo davno ali reagujemo kao da se sve dešava sad – posle neprijatnog saobraćajnog iskustva počinjemo da izbegavamo vožnju,automobil,putovanja… u sadašnjosti.To je efekat traume.

Psihoterapija traumatskog iskustva ne podrazumeva samo razgovor o problemu.Naročito efikasan postupak je EMDR  (Eye movemment Desensitization and Reprocessing–Terapija desenzitizacije i reprocesiranja uz pomoć pokreta očiju),relativno nov pristup koji je u ovom trenutku jedan od najbrže rastućih u svetu.

EMDR je poseban integrativni terapijski pristup  koji se fokusira  na uznemiravajuća životna iskustva koja su doprinela razvoju i psihičkih i telesnih zdravstvenih problema.Aktuelni psihološki problemi su shvaćeni kao rezultat neadekvatno obrađenog i sačuvanog sećanja. Uzmimo primer ponižavanja ili zanemarivanja u detinjstvu-ovakva iskustva su sačuvana u memoriji čoveka na neobrađen način,veoma su uznemiravajuća i doživljavaju se uvek na isti način kao i u vreme kada su se dešavali.Često su ’’kamen temeljac’’ iskustva čoveka,tako da se sadašnja iskustva povezuju sa prošlim i tako daju značenje sadašnjem životu.U spomenutom primeru,osoba može da na svaku sadašnju informaciju,zvuk,sliku,miris reaguje tako da intenzivno doživi uznemirenost i prošlo iskustvo oseti kao da je sada.Plač komšijskog deteta ’’okida’’ sećanje na rano zlostavljanje i prisutne su i emocije i telesni osećaji kao da se sve dešava sada. Nakon proživljenih ratnih trauma,godinama posle,obična filmska scena uvek iznova provocira sećanje na traumatsko iskustvo. Ovo je jedna od glavnih karakteristika PTSP-a. (Posttraumatski stresni poremećaj). Tako je prošlost uvek prisutna u sadašnjosti.

Kako ’’radi’’ EMDR (skraćeno se naziva terapija reprocesiranjem)? Tako što nakon uzimanja anamneze terapeut pravi plan postupanja i detaljno informiše klijenta o svemu.Postupa se po protokolu,a ključna faza je ona u kojoj se ustvari stimulišu brzi pokreti očima. Mozak počinje da procesuira-obrađuje traumatsko sećanje tako da se sam sadržaj menja dok se ne dođe do adaptivnog rešenja.Terapeut samo prati proces,sve se dešava spontano i uz uvide samog klijenta.Nivo uznemirenosti se menja tako što se smanjuje.Reprocesiranje omogućava da se trauma obradi tako da ono što je korisno bude sačuvano – npr jasan uvid i svesnost o događaju koji se razlikuje od onoga što se dotad mislilo, a s druge strane ono što nije adaptivno se odbacuje npr.fizičke senzacije i pogrešna,iracionalna uverenja.Simptomi traumatskog iskustva se gube a sam tretman obično traje tek nekoliko seansi.

Težnja ka perfekcionizmu

Težnja ka perfekcionizmu

By Snežana Tica

Perfekcionizam je težnja da se bude savršen u svemu što se radi.Perfekcionista od sebe očekuje da u jednoj ili više oblasti svog života postigne savršene rezultate a vrlo često i od sebe kao osobe očekuje da bude savršena.U svakodnevnom životu to znači da se mnogo vremena i energije utroši da se ima savršen dom,bude savršena domaćica ili majka,savršeno radi posao,postigne savršen izgled ili bude savršena osoba.Ako se ova težnja odnosi  i na njihov društveni život onda se jako trude da se dopadnu drugima,da ih oduševe a izunutra brinu da li su u tome uspeli i da li su rekli ili uradili nešto što se drugima ne dopada.

Mada perfekcionisti obično postižu visoke a često i izuzetne rezultate,često to sami ne primećuju a unutar sebe osećaju veliko nezadovoljstvo i preterano su osetljivi na greške.Sebi ne dopuštaju da pogreše i stalno su usmereni na to da ‚‚ulove“grešku kod sebe ili da je predvide kako bi je ispravili ili sprečili.  Kada se neminovno desi da pogreše,osećaju se veoma loše i sebe izunutra kritikuju i omalovažavaju,nesvesni su da „grešku“ primete samo oni,njihova okolina ne.

Perfekcionistički životni stil neminovno vodi do anksioznosti-stanja snažne unutrašnje napetosti jer su perfekcionisti stalno na oprezu dal će sve ispasti savršeno i da ne pogreše,veoma su zahtevni prema sebi. Ovakav obrazac se često produbi u depresivnost jer kad se desi da se visoki standardi ne dosegnu,mogu jako da se naljute na sebe i da se samokažnjavaju.Ova unutrašnja dinamika  može da se ispolji kao hroničan umor i nesposobnost da se opuste i ne brinu čak i kad sve funkcioniše kako treba.

Zanimljivo je da ovi ljudi obično teško definišu kritrerijum za savršenstvo.Oni znaju da npr teže tome da  budu najbolji ali kad tražite da to konkretizuju ne umeju da objasne kako će znati da su dostigli savršenstvo.Ako ih pitate da vam navedu primer kada su to dostigli i bili zadovoljni,obično kažu da je retko ili nikad.Praktično su sebi postavili ciljeve do kojih ne stižu jer ih stalno pomeraju naviše a da toga nisu svesni.

Zašto se ovo dešava?! Prvo, zato što perfekcionisti ne razlikuju realnu i zdravu težnju ka napredovanju od nezdravog i nedefinisanog stremljenja da postanu savršeni.Drugi razlog je to što u svom temelju imaju snažno uverenje da su oni kao ličnosti vredne samo ako su savršene.Dakle ako uradim nešto što nije savršeno,ja nisam dobar kao osoba-to je unutrašnja mantra po kojoj funkcioniše njihov život.Na psihoterapiju dolaze najčešće onda kada osećaju stalno nezadovoljstvo a ne znaju odakle ono potiče ili sa već jasnim anksioznim i depresivnim simptomima.Kroz psihoterapijski rad se moraju susresti sa „gospodinom Savršenim“ u sebi i osvestiti razliku između sebe i ovog dela svog bića.A potom postepeno redefinisati sopstvene težnje i utemeljiti ih u realnosti.

RAD SA SNOVIMA U GEŠTALT PSIHOTERAPIJI

RAD SA SNOVIMA U GEŠTALT PSIHOTERAPIJI

By Snežana Tica

Ne postoji verovatno ni jedan značajan autor  iz sfere psihologije a da se nije bavio pitanjem snova.Frojd,Adler,Jung I mnoge kasnije psihološke škole I pravci nisu mogli da zamisle da se bave psihologijom čoveka a da  izostave snove.

Fric Perls kao rodonačelnik gestalt psihoterapije ih je smatrao ‚‚kraljevskim putem u integraciju‚‚tj verovao je da su snovi egzistencijalna poruka samom sebi I da različiti aspekti sna predstavljaju  aspekte naše ličnosti.Zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da ponovo prisvoji aspekte sebe koji su pripisani objektima ili ljudima u snu.Praktično se klijentu pomaže da  razume I izrazi ono čega nije svestan I ne može izraziti u budnom stanju.

Kao što znamo snovi mogu biti vrlo upečatljivi,slikoviti,dramatični,predskazujući,mogu se ponavljati…pri tom je važno  razumeti da je ono što se dešava u snovima izraz lične osobenosti,I da ne postoji standardni rečnik simbola sna. Dakle narodni sanovnici ili bapska tumačenja ne daju objašnjenja snova,mada nas mogu podstaći na razmišljanje o našim snovima.Samo osoba lično može ‚‚dešifrovati‚‚svoj san,sami smo režiseri svojih snova.Da bismo ih razumeli valja se uvući u kožu svakoj osobi,predmetu ili elementu sna.

Noćne more-posebno dramatični snovi  su naročito važni da se na njima radi.Sa geštaltističkog stanovišta,nastaju usled jakog sukoba dva(ili više) zaraćenih aspekata  ličnosti snevača. Npr san u kojem se stoji na ivici provalije,dok se tle kruni pod nogama,ili prestravljeno steže volan auta kojem su upravo otkazale kočnice…iz ovakvih snova se ljudi bude uspaničeni I preznojeni. Na ovakvim snovima se u gestalt terapiji radi tako što se od čoveka traži da na javi završi san uz korišćenje mašte I pokuša da privede san svom završetku.

Snovi koji se ponavljaju tokom vremena ukazuju na postojanje nekog važnog nezavršenog posla.Kada se jednom razjasne onda ponovni isti san upozorava na nešto u sadašnjem životu što podstiče takav san. Sledi primer opisa sna jedne od najpoznatijih psihoterapeuta DŽ.Rejnvoter koji joj se ponavljao 35 godina: U snu kačim nedeljni raspored časova na unutrašnju stranu školskog ormarića,a potom ne mogu da ga otvorim,sve sveske su unutra zaključane a ne znam ni koji predmet imam po rasporedu..budim se u panici. S godinama sam postaje složeniji…na studijama sam I pred kraj semestra se setim da sam se  prijavila na neke kurseve(koji mi na javi ne bi pali na pamet),I brzo moram da pronađem nekog da mi da beleške kako bih se spremila za ispit kako tako….Autorka kaže kako joj je taj san uvek predstavljao jasan signal da se na javi nalazi na novom,nesigurnom terenu,da možda uzima preveliki zalogaj I da se plaši neuspeha.

Snovi mogu biti izraz kreativnog uma čoveka-mnogi pronalasci I umetnička rešenja su začeta u snovima-npr Nils Bor je smislio model atoma prema snu u kome se planete okreću oko sunca,a Oto Levi je dobio Nobelovu nagradu za otkriće kako su povezani nervni sistem I otkucaji srca,tako što je u snu otkrio princip hemijskog delovanja na nervni sistem I kroz eksperiment ga demonstrirao. Veliki umetnici kao npr Tolstoj,Gete,Pikaso,Mocart,Lafonten…su inspiraciju pronalazili u snovima.

Karl Jung je snovima davao ogroman značaj I smatrao je da ljudi kada pređu polovinu života počinju da sanjaju snove koji otkrivaju proces individuacije(process u kojem svako od nas postaje jedinstveno,autentični biće kakvo ustvari jesmo) I kaže da je taj proces često najavljen snovima kao što su zemljotres,poplave,putovanja,raskrsnica….

Na psihoterapiji gotovo uvek kijenti navedu san ili snove,a mladi ljudi često imaju snove koji im se ponavljaju (npr o padanju,letenju ili se često svađaju(što na javi obično ne rade)).Onda od njih obično tražim da ispričaju san u sadašnjem vremenu,kao da se sada dešava…ili da smisle I daju naslov snu …ili da se stave u ulogu osobe ili predmeta iz sna …ili da ga završe kako žele ..ili da kreiraju dijalog između delova svog sna itd.San se može nacrtati,obojiti,moguće je fokusirati se na emocionalni aspekt sna ili na najupečatljiviju sliku ili radnju u snu…

Geštalt terapija daje širok repertoar za rad na snovima tako da sam klijent istražuje I otkriva smisao svog sna I može jasno da ga poveže sa sobom I svojim iskustvom.

UNUTRAŠNJI KRITIČARI

UNUTRAŠNJI KRITIČARI

By Snežana Tica

U svima nama prebivaju unutrašnji glasovi koji očas posla podignu frku i kritikuju sva naša nastojanja.Obično nam šalju poruke kojima izražavaju duboku sumnju u naše sposobnosti,naše odluke,kompetencije i znanja,samopouzdanje,posumnjaju u ispravnost naših postupaka i našu moralnost…

Mnogim ljudima njihov um izgleda kao bojište na kojem se različiti bučni glasovi bore za prevlast:jedan može da kaže-stvarno treba da sedneš da učiš,drugi-dosta mi je toga,samo uči,uči…treći-ako dobiješ lošiju ocenu pokvarićeš uspeh,kritikovaće te….opet ćeš ispasti nesposoban…itd…

U društvu ljudi ovi unutrašnji kritičari mogu da vas opterete tako da stalno proveravate da li se  dopadate drugima,dal ste ispali glupi,smešni,ružni….a u potrazi za poslom i poslovnim razgovorima da vas ometu tako što se preplašite dal ćete napraviti neku „katastrofalnu‚‚ grešku pa će se otkriti kako ‚‚nemate pojma‚‚…

Psihologija odnosno mnoge psihoterapijske škole su prepoznale ovu unutrašnju dinamiku i konceptualizovale je različitim pojmovima-u psihoanalizi je to super ego,u geštalt psihologiji se naziva top-dog (naredbodavni,kritikujući deo ličnosti) a u transakcionoj analizi je kritikujući roditelj. Svi ovi koncepti pojednostavljeno rečeno,govore o tome da se tokom procesa odrastanja i vaspitanja u kontaktu sa pre svega roditeljima dobija puno poruka čija je sadržina orijentisana na kritiku a  često i na preteranu kritiku. Kritikuje se sve,od izgleda do ponašanja,preispituju postignuća i često u porodici ovo postane dominantan stil komunikacije među članovima,koji se doživljava kao normalan. Retki su oni vaspitači dece (pri čemu mislim i na roditelje i na vaspitače) koji umeju da naprave balans između podrške i kritike,tako da ne ugroze samopouzdanje.Vremenom ovi spoljni kritičari postaju unutrašnji,jer dete usvaja kritikujuće poruke i tako nastaje deo ličnosti koji proverava,nadgleda,okrivljuje,postiđuje itd.Svi imamo ovakve aspekte unutar nas a osnovna funkcija mu je socijalizovanje ličnosti. Problem je kada se desi da hipertrofira odnosno naraste do mere da sputava rast našeg unutrašnjeg bića,pretvori se u preteranog i vrlo snažnog kritičara koji upravlja samom osobom.

   Kod zdrave,zrele i dobro integrisane ličnosti unutrašnji kritičar služi a ne ometa.Opomenuće  ako se u nečemu pogreši,postigne neuspeh,prekrši neka važna norma.. a zdravoj ličnosti će opomena poslužiti da se ispravi ako proceni da je to potrebno.Nasuprot tome,kod onih kod kojih unutrašnji kritičar dominira tj zauzima veliki deo ličnosti on u velikoj meri upravlja i istrajno radi samo jedno-kritikuje! Unutrašnji kritičar nikad nije zadovoljan i on nikad ne pohvaljuje,njemu se veruje toliko da se nikad ne postavi pitanje da li je istina sve što govori. Njemu se osoba stalno dokazuje,pokušava da ga umilostivi da bi nekako umanjila pritisak koji oseća od strane svog kritičara.Osim unutrašnjeg pritiska prisutni su nezadovoljstvo i nervoza,osećaj da nikad nisam dovoljno dobar,dovoljno uspešan,dovoljno ovo ili ono….Ovaj unutrašnji kontrolor može zauzeti i ulogu progonioca i napadača do mere da se osoba u susretu sa svakodnevnim situacijama najčešće oseća bespomoćno.

Kada je ova dinamika prisutna dugo unutar čoveka,on je ni ne primećuje kao žestoko ometajuću i obično je smatra navikom ili delom svoje prirode i ni ne dovodi u pitanje. Ne odupire se već trpi jer je ‚‚takav‚‚. Nadalje dolazi do razvoja anksioznosti, anksioznih poremećaja i depresivnosti.Kada se anksiozni/depresivni poremećaj već razvio,čovek je mnogo manje u realnom dodiru sa sobom i svojim stvarnim kapacitetima jer ogromnu energiju troši u borbi sa unutrašnjim ‚‚napadačima‚‚. Rezultat je da mnogi ljudi ne veruju da nešto mogu,znaju ili umeju i da otpisuju svoje potencijale a i ono što su postigli smatraju slučajnošću. Tako se desi da mnogi inteligentni,obrazovani ljudi kad pogledaju unutar sebe vide samo ono šta im još fali  a ne ko su stvarno.

Jedna od ključnih tema na svakoj psihoterapiji jeste upoznavanje sa svojim kritičarima,potom razlikovanje sebe od njih a onda preuzimanje palice za upravljanje sopstvenim životom,jer svesnost o tome da parazitiraju na nama oduzima im moć!Prepoznaćete ih kod sebe najčešće u onim situacijama koje predstavljaju neki novi izazov ili zahtev u životu a vi počnete da se samosumnjičite,samokritikujete,samoisključujete i povlačite i tako po ko zna koji put podrijete samopouzdanje i blokirate se. Tako se nauči bežanje od mnogih situacija a u psihološkom smislu oslabljujemo. Susret sa ovim aspektima svoje ličnosti ume biti emotivno bolan,zahteva  neko vreme da bismo ojačali ali od momenta kada kroz psihoterapiju postanemo više svesni sebe i svojih stvarnih kapaciteta naši unutrašnji kontrolori počinju da slabe.

O SAMOPOUZDANJU

O SAMOPOUZDANJU

By Snežana Tica

Jedan od najčešćih motiva koji ljude podstakne na neki vid savetovanja ili psihoterapije je nedostatak samopouzdanja.Obično to I postave kao cilj koji bi da dosegnu tokom ovog procesa.Ako samu reč-samopouzdanje rastavimo,dobićemo par sledećih reči – pouzdati se u sebe. U psihologiji se koristi nekoliko pojmova koji imaju isto značenje,a to su oslonac na sebe,samopodrška ili lokus kontrole.

Šta je ustvari samopodrška odnosno samopouzdanje?Samopouzdanje je naša spremnost da se oslonimo na svoje snage.Naročito smo na ispitu onda kada se suočavamo sa velikim I značajnim promenama,stresom ili rizikom.  Ukoliko to umemo onda smo zreli.Suočavamo se tako što koristimo sopstvene resurse I resurse okoline.Sam proces psihološkog sazrevanja individue je u osnovi prelazak sa podrške u okolini na podršku u samom sebi.Svi mi učimo da stojimo na sopstvenim nogama u fizičkom,intelektualnom I emocionalnom pogledu.Smanjivanjem podrške iz okoline I oslanjanjem  sve više na sebe mi razvijamo sopstvene vrednosti I efikasnije koristimo sopstvene sposobnosti.Tako se ovim procesom jačanja samopodrške razvija samopouzdanje I sopstveni identitet.

   Sredinska podrška je podrška koju ljudi mogu da steknu u svojoj okolini a samopodrška je podrška koju ljudi daju samom sebi.U sredinsku podršku spadaju osnovni resursi kao što su krov nad glavom,finansije i ishrana ali su od podjednake važnosti i bliske veze s drugima,podržavajuća porodica i prijatelji,poštovanje od strane drugih,religija,posao,slobodne aktivnosti….U samopodršku spadaju dobro telesno zdravlje,način kako dišemo,načini suočavanja sa stresom i izazovima,snažan osećaj identiteta,realistična uverenja o sebi i svetu,duhovni oslonac,način kako o sebi mislimo i govorimo,kako brinemo o sebi i kako sebe umirujemo ..

Zdravo funkcionisanje podrazumeva da osoba ume sebe da podržava ali je takođe u stanju da prepozna kada joj je potrebna podrška iz sredine.

U kojoj meri će ljudi razviti osećaj oslonca na sebe  zavisiće od kvaliteta podrške iz sredine.Npr ukoliko su roditelji i drugi odrasli  postupali sa decom uz poštovanje,nežnost i čvrstinu,ona će verovatno primiti ova iskustva koja će im omogućiti da kao odrasli imaju samopoštovanje,razumevanje prema sebi i samodisciplinu.Ukoliko s druge strane nisu bili poštovani već ponižavani,vređani ili možda razmaženi oni mogu da prime ova iskustva i da se onda  prema sebi odnose sa nepoštovanjem,samoponižavaju se ili u slučaju razmaženosti preterano ugađaju sebi ne vodeći računa o drugima. Kod ljudi koji su bili zlostavljani i povređivani nivo i kvalitet oslonca na sebe je minimalan ili ga nema.

Na psihoterapiju uglavnom dolaze ljudi koji ne umeju da sebe podrže,da se na sebe oslone.Ovaj nedostatak oslonca se obično  manifestuje kroz anksioznost,psihičke krize,osećaj psihičke nestabilnosti..U psihozama se osećaj oslonca potpuno gubi. Na terapiji se  u osnovi traži  dodatna podrška od terapeuta. Kroz proces psihoterapije terapeut daje podršku,svoje znanje i empatiju  ali ne da bi radio nešto umesto klijenta,već ga podstakao da sam bude aktivan,uči na osnovu ličnog iskustva i postepeno gradi lično samopouzdanje.Cilj je da klijent postane svestan kako blokira sebe tj sopstvenu energiju a potom polako počinje da preuzima odgovornost za ono što radi i da to menja ako želi. Klijent u suštini u psihoterapiji počinje da uči kako da sebe osnaži i na sebe se osloni a bude manje zavisan od spoljnje podrške. Kada se ta tačka promene dostigne,prestaje i potreba za preteranim osloncem na spoljnju podršku a time i psihoterapiju.

 

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

PSIHICKE TEŠKOĆE U ADOLESCENCIJI

By Snežana Tica

U današnjem vremenu teško da postoji neko kome nije poznato šta je adolescencija odnosno ko su adolescenti,ovo je poznato čak i onim generacijama koje su mogle pola šaljivo a pola ozbiljno da kažu da ’’toga nije bilo u njihovo vreme’’… Zbog toga će ovaj tekst više biti fokusiran ne na razvojne karakteristike adolescenata,već na zastoje koji mogu da se manifestuju psihičkim teškoćama i psihičkim oboljenjima.

Dozvolite da upotrebim metaforu:Zamislimo odrastanje kao široku reku između 2 obale-obale detinjstva s jedne i obale odraslosti s druge strane. Da bi se odraslo ona se mora preplivati.Od malog deteta se to ne očekuje ali od odraslog da.Šta ga to tera da prepliva? Svesnost da ako ne pređe na drugu obalu ostaće dete,i ova svesnost počinje da se razvija već sa početkom adolescencije.Dakle unutrašnja sila traži da se reka prepliva,a da bi preplivao  adolescent mora da se otisne od obale detinjstva i zna da kada stigne na drugu obalu on više neće biti isti. U ovom odvajanju od jedne da bi se stiglo do druge obale,suočiće se sa obalom detinjstva čim se malo odvoji,opaziće je drugačije nego kad je bio na njoj. Može shvatiti da je to bilo lepo mesto ali može shvatiti i da je to bilo ružno mesto. Može nastojati da što pre pobegne i stigne na drugu obalu a može izbegavati i da krene. Uspešni su oni koji stignu na drugu obalu,imajući svesnost o onoj iza sebe.Tako su stekli široko iskustvo i umeće da ga nadograde. Neuspešni su oni koji uopšte ne krenu ili ostanu negde u plitkoj vodi ili na sredini ili brzo preplivaju ali izbrišu iz svesti da je početna tačka postojala. Svi oni tako ne uspeju da postanu potpuni odrasli,jer su na neki svoj način to izbegli.

Ako bih sada sve ovo pokušala da objasnim koristeći stručnu,psihološku terminologiju onda bi to ovako:Kad bih  adolescenciju morala povezati sa samo jednom karakteristikom,po meni bi ključna osobina bila – odvajanje od primarne porodice. Kad ovo kažem pre svega mislim na psihološku odvojenost odnosno doživljaj adolescenta da je drugačiji,da je on toga svestan na kraju ovog razvojnog perioda i da se zbog toga ne oseća udaljenim i/ili nepovezanim od porodice i prijatelja! Dakle,adolescentu se da bi sazreo i odrastao mora dati podrška njegovoj snažnoj,unutrašnjoj  potrebi za odvajanjem tj da izgradi odraslog sebe i odvoji se od sopstvenog unutrašnjeg deteta.

Ovaj proces spoznaje sebe kao različitog od deteta odnosno svesnost da više nije dete počinje pojavljivanjem unutrašnje tenzije,uznemirenosti i manifestuje se kroz promenu odnosa prema vremenu. Doživljaj vremena kod adolescenta je drugačiji od detinjeg-dete nema odnos prema vremenu,adolescent postaje svestan da se nešto menja,mada ne mora znati šta se menja.On tako  počinje da menja svoje unutrašnje iskustvo i doživljaj sebe-pored svesnosti o tome da je dete,pojavljuje se i svesnost da to više nije,dakle raste svesnost o suprotnostima ljudskog iskustva.Kod mlađih adolescenata ovo odvajanje je često gromoglasno-setite se vaših adolescenata u npr 6.ili 7.razredu,gde veoma snažno oponiraju autoritetu,muzika je važan način samoizražavanja,pojačano interesovanje za suprotni pol se manifestuje kao grupisanje dečaka i devojčica po polnoj pripadnosti i kroz češće konfliktne situacije među njima,nastavnici se često žale da su neukrotivi,više su odani vršnjacima nego porodici,ne žele da idu i budu s porodicom….Dakle,mlada osoba se menja tako što prvo nastoji da se odvoji od porodice tj sveta odraslih i sve što čini u ovom periodu (otprilike od 12-14 godine) je da obezbedi ovu svoju poziciju što odrasle često iritira;nakon toga nastoji da se odvoji interpersonalno  (15,16g),što se ispoljava kroz istraživanje pripadnosti različitim grupama ili sa naglašenim osećajem usamljenosti a nakon ovog perioda je spreman da razvije zreli unutrašnji doživljaj sebe,svoje JA i preuzme odgovornost za lične izbore i ponašanje (oko 18,19 god). Konačno,  zdrava ličnost   tinejdžera je  balansirana i objedinjena mešavina porodične mudrosti i narasle autentičnosti na osnovu ličnih iskustava.On ili ona imaju svesnost o tome da pripadaju i porodici i sebi,uviđaju svoju sličnost u mnogim aspektima ali uviđaju i kako se razlikuju,raste osećanje lične važnosti i odgovornosti.

Šta je problem?

Većina tinejdžera ustvari ima problem kada se ’’zaustavi’’ u ovom procesu samodefinisanja i razgrađivanja porodičnih okvira i detinjstva. Zdravo je kada tinejdžer u ovom procesu menjanja sebe pokazuje i prihvata,svestan je i dečjih i odraslih  aspekata sebe. Tako će vas tinejdžer iznenaditi ponekad svojim zrelim razmišljanjem  i  ponašanjem a ponekad će vam se činiti kao da imate posla sa malim detetom,i to je normalno.

Teškoće u ovom procesu se manifestuju onda kada adolescent zaustavi proces diferenciranja i odvajanja jer mu je suočavanje sa detinjstvom teško. Ovo se dešava kod onih koji kada počnu da sagledavaju i daju značenje svom detinjstvu budu suočeni sa doživljajem da mu je život grozan,da je nevoljen ili odbačen,da je bezvredan,zlostavljan…pošto nema dovoljno oslonca u sebi da se ’’nosi’’ sa ovakvim spoznajama on izbegava svesnost tako što se fiksira na poziciju odraslosti. Da bi utvrdio ovu svoju unutrašnju poziciju spolja se izlaže npr upotrebi hemijskih supstanci,rizičnom ponašanju i upadanju u opasnost,seksualnu stimulaciji,sukob,bes,bežanju od kuće…U psihijatriji se ovo često dijagnostikuje kao poremećaj ponašanja i predlaže psihoterapija. Rad sa njima je težak jer izbegavaju svako iskustvo koje bi ih podsetilo na to da zavise od odraslih.

 

Drugi vid teškoća nastaje kod adolescenata koji su negde između u ovom procesu diferencijacije- ovo se manifestuje tako što se adol poistovećuje sa jednim polom a aktivno ograđuje od drugog.Npr kod mlade osobe koja se snažno poistoveti sa dečjim aspektom sebe procesi odvajanja i menjanja postaju problem.Adolescentni doživljaji nemaju dovoljno prostora i podrške i rezultat je da izbijaju kroz fizički organizam tj psihosomatske tegobe.Drugi primer je kada se adol poistoveti sa idealizovanim doživljajem sebe,odnosno umesto da teži ka autentičnosti teži da sebe izgradi na osnovu unetih visokih ideala-ovo su obično ’’starmali’’,koje odrasli vole,marljivi su  ali  sebi ne dopuštaju da budu bezbrižni i opušteni.Kasnije imaju teškoće da se suprotstave i mogu razviti neke od anksioznih manifestacija. Treći primer su  adolescenti-buntovnici;oni se u procesu diferencijacije i odvajanja poistovećuju sa novim iskustvima,sebe doživljavaju kao buntovne i avanturiste a ovu svoju poziciju održavaju tako što su konstantno u nekom konfliktu sa odraslima.

Dakle kada adolescent ima psihičkih problema,bilo anksioznih,depresivnih a ponekad i  psihotičnih,nužno je uzeti u obzir njegovu ličnu razvojnu istoriju,jer se tegobe javljaju u kontekstu njegovog  neuspešnog diferenciranja od primarne porodice.Poremećaji nastaju kada je ovaj proces značajno ometen.

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

TELO I PSIHIČKI POREMEĆAJI

By Snežana Tica

Može izgledati čudno kada se kaže da obraćanje pažnje na telesne senzacije i doživljaje može biti značajno za rešavanje problema koje pre svega smatramo psihičkim kao što su napetost i anksioznost ili depresivnost a još čudnije ako telesno iskustvo povežemo sa emocionalnim konfliktima ili konfuzijom…ova veza telesnog i psihičkog može izgledati kao da je nema jer smo navikli da telo i psihu ne povezujemo,da su oni nešto različito i odvojeno.

Jezik čoveka takođe izražava ovakvo iskustvo o podeljenosti tela i psihe-uvek kada kažemo  ’’ja’’ mi ustvari ne podrazumevamo i naše telo,mada psihološke simptome doživljavamo kao telesnu neprijatnost.Većina ljudi  obično ima manje ili više kritičan odnos prema svom telu i ne prihvataju sebe kao fizičko biće.U najboljem slučaju se kaže ’’moje telo’’ ,ono se doživljava kao objekat kojem se nešto dešava nezavisno od ’’ja’’.

Šta je to deo telesnog iskustva a zanemaruje se?!

Telesno iskustvo je neverbalno,sve ono  što obično teško umemo jasno da opišemo , a ispoljava se kroz telesne senzacije – stezanje,trnci u nogama,nejasan pritisak,ukočenost(onda kada nema mišićnog oboljenja),stiskanje,mlitavost,opuštenost,slabost,umrtvljenost….sve ovo je jezik tela i deo je našeg iskustva baš kao što je i mišljenje,osećanje ili ideja,i može da o čoveku govori mnogo više i istinitije od reči.Navedeni telesni doživljaji su ustvari delovi našeg iskustva koje smo od sebe sklonili,zanemarili,odvojili …a to najčešće radimo sa emocijama odnosno emotivnim aspektima situacije.Kako su emocije po svojoj prirodi telesne to znači da telesne aspekte emocija odvajamo od sebe i one postaju ’’iracionalno’’ iskustvo jer ga ne prepoznajemo. Paradoks je da kada zanemarimo svoje telesno postojanje odnosno iskustvo,a zatim ga potiskujući  odstranimo od sebe dolazi do bolesti.

Drugim rečima razdvojimo svoje ’’ja’’ od tela i što je razdvajanje  veće i radikalnije,psihičko remećenje je ozbiljnije!Razdvajamo naš celoviti organizam na psihički deo koje se sastoji od mišljenja i verbalizacije i telesni deo koji se sastoji od osećanja i neverbalnog ispoljavanja.

Kada postoji konflikt u vezi sa osećanjima,uzmimo tugu za primer-to se može ispoljiti tako što čovek može da ima čvsto uverenje da je tuga loša i neprihvatljiva,ili je uopšte ne oseća,nikad nije tužan-ustvari  je sebe stavio u poziciju da mora da razdvoji osećanje od sebe,da sebe spreči da ga doživi. Onda to radi tako što nastoji da ne bude u kontaktu sa emocijom,da od nje skrene i pobegne. Time postiže da se ne oseća tužno ali pošto su sve emocije po svojoj prirodi telesne,one se ne gube,one i dalje postoje ali kao telesno iskustvo koje se ne prepoznaje. Kada čovek konačno dođe do toga da prekine i ne prepoznaje svoje emocionalno (telesno) iskustvo,otvara se prostor za razvoj poremećaja.

Ili uzmimo za primer slučajeve fizičke zloupotrebe kao što su:teške batine,ponižavajuće kazne,stalne pretnje fizičkim kažnjavanjem i povređivanjem,manipulacije i nedopušteno ulaženje u nečije telo od strane drugog,konstantno zaplašivanje….U svim ovim situacijama nepodnošljivog i konstantnog bola ili pretnje bolom dete odgovara   umrtvljivanjem tela-prestane da oseća svoje telo tj dodir da bi podnelo ovu situaciju.Posledica je da se razvije kao biće koje je svoje telo odvojilo od svog ’’ja’’,a onda kada očajnički pokuša da nađe l razvije ljubavni ili blizak odnos,ponavljaju obrazac u kojem su zloupotrebljeni i maltretirani. Oni nauče da dodir predstvalja pretnju i potencijalni bol,a doživljaji tela su odvojeni jer je telo uvek ’’ono što boli’’ i mora biti izbačeno iz iskustva ličnosti.

Još jedna bitna ljudska karakteristika je naša seksualnost,ona je i telesno i lično iskustvo koje može biti  takvo da smo zadovoljni ali i takvo da se odbacuje.Ako je nečija seksualna priroda kroz odrastanje i vaspitanje bila izložena stalnom sramoćenju,povezivana sa odvratnošću i anksioznošću,moralno osuđivana,ako je bilo seksualnog zlostavljanja i /ili  incesta..onda će i seksualnost,odnosno kontakt tela sa drugim telom,postati nešto što se ne prihvata i sebi ne dozvoljava.Jer,prihvatiti seksualno telo znači snažan doživljaj odvratnosti,prljavštine,straha…pa se ovi osećaji odstranjuju odbacivanjem seksualnosti i telesnosti.A ako se seksualni kontakt i ostvaruje,seksualni doživljaj prijatnosti i uživanja se ne dopušta jer je odavno povezan sa nedopustivim i sramotnim iskustvom.

 

Stepen u kojem ljudi ne prihvataju (tj nisu svesni,ne prepoznaju ili nemaju doživljaj sopstvenog tela ili telesnog iskustva)  svoje  telo može da varira i u vezi  je sa jačinom poremećaja I stepenom kontakta sa realnošću.Šta ovo znači? Ovo znači da  tzv normalna  osoba  ima doživljaj svog tela i da je ovo iskustvo dostupno svesnosti kao i da je u velikoj meri svesna svojih emocionalnih doživljaja kao i njihovog telesnog aspekta.S druge strane kod neuroza  postoje snažni emocionalni konflikti i stepen neprihvatanja telesnog aspekta iskustva je mnogo veći a manifestuje se kroz depresivnost,anksioznost ili psihosomatske tegobe.Kod ovih poremećaja osoba ustvari snažno prekida kontakt sa emocijama i odstranjujući ih iz svesti i svog iskustva čini to tako što ih duboko potisne-gde drugo nego u telo.Tako mnogi nisu svesni tuge ili besa npr.

Kod još većeg stepena distanciranja od tela tj telesnog iskustva dolazi do depersonalizacije-ovo se dešava u anoreksiji i kod tzv graničnih stanja.Npr  u anoreksiji postoji odnos preteranog kriticizma i mržnje prema svom telu,ono se opaža nerealistično i odbacuje se. Kod psihoza se dešava najteži mogući stepen odvajanja od svog tela i telesnih doživljaja,toliki da se ima snažan doživljaj odvojenosti od tela i osećaj kao da telo nije njihovo.

 

Geštalt psihoterapija uvek uzima u obzir i telesno iskustvo radeći na psihičkim teškoćama ljudi,jer kontakt sa telom znači i kontakt sa kompletnim emocionalnim iskustvom,i tek potom je moguć emocionalni odnosno psihički oporavak.